Varoš visokog neba i najlepših vidika

Šta još ima da se napiše o Andriću što već nije napisano – ljudski je zapitati se kad vam stigne pozivnica za promociju knjige Nebo nad Beogradom – Andrić i prestonica, pogotovo što je njena autorka Žaneta Đukić Perišić bila dugogodišnja upravnica Zadužbine Ive Andrića, što je već napisala četiri knjige o Andrićevim delima i ko zna koliko tekstova u periodici, i što je priredila desetak njegovih dela.

Žaneta Đukić Perišić se “pravda” činjenicom da je pročitala ono što je objavljeno, istraživala u arhivima i raščitavala Andrićevu rukopisnu zaostavštinu, prepisku, dokumente, pa joj se “opet čini da je ‘slučaj Andrić’ još uvek nedovoljno rasvetljen”, pogotovo što je “opus velikog umetnika kao neka vrsta posebnog univerzuma u kojem uvek ima prostora za otkrivanje novih sazvežđa, poput Dantea, Šekspira, Getea, Balzaka, Puškina i drugih velikih umetnika”. Seća se da je profesor Voja Đurić sa Svetske književnosti “svojim doktorandima savetovao zahtevne i sintetičke teme koje su iziskivale dug i istrajan napor, govoreći im da će od tog rada i od materijala koji sakupe moći da ‘žive’ u narednih deset stvaralačkih godina. I sa mnom je bilo baš tako. Radeći na disertaciji o Andriću, sakupila sam ogromne zalihe građe koja nije sva mogla da uđe u ionako obimnu studiju Pisac i priča: stvaralačka biografija Ive Andrića. Sa tog ‘gradilišta’, od kojeg su vodili mnogobrojni rukavci sa tek ovlaš naznačenim temama, ali sa velikim potencijalom da u drugom kontekstu zablistaju posebnim sjajem, počela sam polako da koncentrišem i iznosim građu vezanu za određene teme.”

Naslov knjige Nebo nad Beogradom, kaže Žaneta Đukić Perišić, jeste “sintagma koju je Andrić često upotrebljavao kada je opisivao Beograd”, a odabrala ju je “pomalo i kao omaž Peteru Handkeu scenaristi i Vimu Vendersu reditelju mog omiljenog filma Nebo nad Berlinom”.

Knjigu opisuje kao “priču o jednom gradu i o jednom piscu, o tome kako se pisac integrisao u Grad i kako je Grad uplivao u piščevo delo. To je jedan od onih primera tako čestih u svetskoj pa i našoj literaturi, da se pisci u svojim delima stvaralački vezuju za jedan grad, pripovedajući o različitim aspektima njegovog postojanja: Balzakov Pariz, London Dikensa, Virdžinije Vulf i Crnjanskog, Džojsov Dablin, Bulgakovljevi Moskva i Petrograd, Pamukov Istanbul, Osterov Njujork, Vranje Bore Stankovića, Sremčev Niš, Matavuljev i Kaporov Beograd, Pantićev Novi Beograd – sva ta ljudska staništa naseljena beskonačnom različitošću ljudskih sudbina ispredaju priču o čovekovom usudu na zemlji. U slučaju Beograda učinilo mi se važnim da na jednom mestu sakupim i pod uveličavajućim staklom osvetlim one ključne tačke iz Andrićevog života i dela koje na direktan ili na suptilan, asocijativan način korespondiraju sa bogatom, turbulentnom i zavodljivom istorijom prestonice.” (…)

“Od prvog trenutka, kada je inkognito, kao đak sarajevske gimnazije, prelazeći lađom Savu došao u Beograd, koji je za njega bio simbol slobode i integralnog jugoslovenstva za koji se borio veliki deo njegove generacije, Andrić je osećao da je dobrodošao i da se pred njim, siromašnim bosanskim beskolenovićem, bez ikakvih veza i poznanstava, ali sa znanjima, upornošću i rešenošću da iskoristi sve prednosti ‘obećane zemlje’ kakvim se Beograd činio posle Prvog svetskog rata, otvara jedan ogroman prostor u kojem može da razbokori svoje stvaralačke snage”, kaže Žaneta Đukić Perišić.

Zatim priča da je Andrić odlučio da se vrati iz Nemačke “baš u okupirani Beograd, juna 1941, vrati i provede četiri mučne ratne godine, odbijajući da učestvuje u bilo kojem obliku javnog delovanja. Za vreme bombardovanja, on je ostajao u stanu i, poput Getea koji je pisao dok su oko njega gruvali Napoleonovi topovi, grozničavo radio na svoja tri velika romana – Travnička hronika, Na Drini ćuprija i Gospođica. Docnije, na pitanje Eriha Koša kako je mogao mirno da gleda granate koje eksplodiraju u blizini njegove kuće a da se ne boji da će bombe razneti sve njegove rukopise, decenije njegovog rada, Andrić mu je odgovorio: “Plašio sam se, razume se. Ali kakva korist od toga. To ništa na stvari nije menjalo.”

Na sreću, i njegovi romani i svi njegovi rukopisi preživeli su, jer “rukopisi ne gore”, kako je proročki govorio Bulgakov. U vreme smutno, u okupiranom Beogradu, u Andriću se, čini se, sasvim spontano začela i misao da načini jednu posebnu povest stradalnog Beograda. Da oda poštu gradu koji ga je posle Prvog rata prihvatio i uzdigao, a za vreme Drugog pružio mu pribežište. Može biti da je pisac zamislio jednu veću prozu u okviru koje bi oko centralnog junaka, ratnog Beograda, svio svoju priču o stradanju i otporu, o ponosu, snazi i podvižništvu tzv. malih ljudi što kao gorostasi, poput Isidora Katanića zvanog Zeko, izrastaju u heroje u prekretničkim vremenima.”

U intervjuu za novogodišnji broj “Beogradskih novina” 1954. godine, Andrić, govoreći o previranju na kome je nastao Beograd, kaže da “to nije nikad bio grad mirnog razvitka ni lakog života. To previranje traje i danas i u njemu se neprestano i rađa i nastaje ovaj grad sa svojom čudnom mešavinom velegradskog, malovaroškog i seoskog elementa, modernog i patrijarhalnog života, slučajno stihijskog i planski smišljenog načina rada (…) Takav, Beograd je varoš oporog podneblja i davnašnjih urbanističkih kontrasta i urnebesa, ali varoš visokog neba i najlepših vidika; varoš mešanog stanovništva, bez sentimentalnosti, ali varoš dobrih nadahnuća i smelih odluka u velikim časovima svoje i svetske istorije.”

Zapravo, kaže Žaneta Đukić Perišić, “gde god da krenete po Beogradu, pojaviće se neko mesto koje je na ovaj ili onaj način vezano za Andrića. Promenio je mnogobrojne beogradske adrese (uključujući i hotel “Ekscelzior”), dok se nije uselio u svoj prvi stan u Ulici Proleterskih brigada, kada mu je bilo već 66 godina. Počev od institucija za koje je bio vezan – SKZ, UKS, SANU, Ministarstvo inostranih poslova, te šetnji beogradskim parkovima koje je veoma voleo – Kalemegdan, Dvorski park (danas Pionirski), Tašmajdan, Košutnjak, Topčider, pa preko letnjih, zanosnih i opuštajućih boravaka na Savi i njenim obalama, na vrbacima, adama, na šajkama i brodicama, do kafana – Ruski car, Klub književnika, Madera, knjižara – Geca Kon, S. B. Cvijanović – Andrić je u punoj meri bio integrisan u život grada koji je zavoleo čim je stupio na njegovo tle: koliko je Beograd dao Andriću, koliko mu je pružio i u profesionalnom, ljudskom, socijalnom smislu i uticao na pravac njegovog života, toliko mu je pisac uzvratio istinskom privrženošću i književnim delima u njemu i o njemu napisanim.”

Knjigu Nebo nad Beogradom, Andrić i prestonica objavio je nedavno “Vukotić medija”. A njena promocija pomenuta na početku je u ponedeljak u Zadužbini Ilije Kolarca. ¶

Iz "Gospođice"

ANDRIĆ ZA CEO ŽIVOT: Žaneta Đukić Perišić

Foto: iz privatne arhive

Žaneta Đukić Perišić podseća da osim u beogradskim pričama posebno mesto među Andrićevim delima u kojima govori o Beogradu zauzima Gospođica, u kojoj pisac živo opisuje prestonicu odmah nakon Velikog rata.

“Život u Beogradu oko 1920. godine bio je šarolik, bujan, neobično složen i pun protivnosti. Bezbrojne, raznovrsne i velike snage išle su uporedo sa nerazumljivim slabostima i nedostacima; stari način rada i stroga stega patrijarhalnog života stajali su pored šarenog spleta novih, još neuobličenih običaja i svakojakih besporedaka, nehat pored bujnosti, čednost i svaka moralna lepota pored raznih poroka i rugobe. Zahuktala i bezobzirna trka svih vrsta profitera i špekulanata razvijala se uporedo sa igrama mozga i mašte mekih sanjala i smelih ideologa. Po razrivenim ulicama i ruševnim, zapuštenim kućama sa vidnim tragovima rata, valjala se šarena bujica sveta, koja je neprestano rasla, jer su se u nju bacale svakodnevno stotine pridošlica, glavačke, kao lovci bisera u duboko more. Tu je dolazio i ko je hteo da se istakne i ko je hteo da se sakrije. Tu su se mešali oni koji su imali da brane imetak ili položaj, ugrožen novim prilikama, sa onima koje je dovela želja da sada steknu jedno i drugo. Tu je bilo mnogo mladog sveta iz svih krajeva države u stvaranju, koji je sve očekivao od novih prilika i sutrašnjeg dana, i dosta starijih ljudi koji su gledali kako da se prilagode, i tražili spasa upravo u toj bujici, krijući svoj strah i odvratnost koju im je ona ulivala…” ¶