Homeopatija se kod nas primenjuje tek nekoliko godina, ali ipak dovoljno dugo da razlog njenoj popularnosti bude ona sama, a ne atrakcija koju izaziva. Istovremeno, bez obzira na popularnost i visok rang koji zauzima, upravo zato što se kod nas kratko primenjuje, o homeopatiji naša javnost malo zna.
U Vujaklijinom rečniku piše da je reč homeopatija grčkog porekla, a znači „lečenje malim dozama onih sredstava protiv neke bolesti koja bi, u zdravom čoveku, izazvala tu istu bolest, na primer, proliva sredstvima za čišćenje“. Najkraće, ali zato i najuopštenije rečeno, homeopatija nudi bezbedan i efikasan način lečenja, koji pacijenta posmatra kao celinu, vodeći računa o njegovoj individualnosti. Detalje navodimo zahvaljujući ljubaznosti Mr pharm Irene Stojković, specijaliste kliničke biohemije, vlasnice prve homeopatske apoteke u Beogradu „Jevremovac“.
ISTORIJA: Priča o tvorcu homeopatije Samuelu Hanemanu ima sve odlike priča o velikim pronalazačima. Rodio se 1755. godine u Majcenu u Saksoniji, u siromašnoj porodici. Stasao je u vreme Mocarta, Getea i Šilera u vreme društvenih promena i razvoja nauke, slobode mišljenja i ideja. Izdržavao se prevodeći s klasičnih jezika, tako je upisao fakultet, dobio titulu doktora medicine i počeo s praksom. Bio je veoma cenjen lekar i hemičar iako se nije slagao s važećim grubim metodama lečenja – puštanje čak polovine krvi bolesniku, na primer. Kad nije uspeo da izleči svoju ćerku od difterije, prekinuo je lekarsku praksu i živeo od prevođenja. Tako je naišao na opis dejstva kore kinina koja se koristila u lečenju malarije, pa je odlučio da isproba kako ova supstancija zapravo deluje. Probao je na sebi manju količinu. Dobio je sve simptome malarične groznice, osim temperature, i zaključio da je kinin izazvao slične simptome bolesti za koju se primenjuje kao lek. Nastavio je da na zdravoj osobi, u većini slučajeva na sebi, isprobava dejstvo i drugih razblaženih supstancija koje su se koristile u lečenju. I, otkrio je prvi zakon homeopatije „Similia similibus curentur“, odnosno, „Neka se slično leči sličnim“. Zapisao je 1796. godine: „Greškom ili ne, praktična medicina ima tri načina lečenja bolesti: prvi je uklanjanje ili uništenje njenog uzroka, to jest, prevencija. Drugi je najčešći, contraria contraiis (suprotno suprotnim), na primer, lečenje zatvora laksativima,(…) i treći, similia similibus. Znači, ako hoćemo da izlečimo bolest, moramo tražiti takve lekove koji izazivaju sličnu bolest u zdravom telu.“
LEKOVI: Irena Stojković objašnjava da su homeopatski lekovi osnova homeopatskog lečenja. Izvor im je biljni, životinjski i mineralni svet. „Pripremaju se na način koji je ustanovio Haneman: polazna supstanca, matična tinktura, razblažuje se u vrlo određenom odnosu. Razblaženja su jedan na sto, i obrnuto su proporcionalna jačini leka. Svaki korak razblaživanja homeopatskog leka mora da bude praćen sulkusijom. To je duboko protresanje koje dovodi energiju tom leku. Smatra se da je lek samo na taj način visokopotenciran“. Na primer, biljka belladonna „nerazblažena izaziva trovanje uz veliku uznemirenost, bol u grlu, raširene zenice, halucinacije, visoku temperaturu, dok pripremljena kao homeopatski lek leči dečju anginu pri kojoj je detetu grlo crveno, ima visoku temperaturu, uznemireno je, bunca u snu. Na ovom principu zasnovana je čitava homeopatija“. Svi lekovi se pripremaju onako kako propisuje homeopatska farmakopeja. „Zapadne države poseduju zakonska akta, vrlo stroge propise o tome kako je biljka gajena, uzbrana, sve do izrade leka. To od ljudi koji pripremaju lekove zahteva veliku pažnju, pedantnost i preciznost.“
Lekovi su jedan od odgovora na pitanje zašto je homeopatija danas toliko popularna kod nas. „Homeopatski lekovi zbog razblaženja nemaju nikakva štetna dejstva ni kad se prekorači doza. Zatim, što je i važnije, homeopatija se pokazala kao spasonosni alternativni put ka bezopasnom lečenju, na način koji prija pacijentu.“
VITALNA SILA: Homeopatija smatra da je bolest manifestacija neravnoteže u organizmu. Ona sila koja uspostavlja ravnotežu u organizmu je vitalna. Njena uloga je da uravnotežuje i brani organizam, a to čini izazivajući u njemu poremećaje, simptome. Na primer, skok temperature zaustavlja razvoj virusa, znojenje snižava temperaturu… Međutim, njena reakcija je nekada nesvrsishodna. Na primer, pri zapaljenju pluća cela strana grudnog koša ima slabije pokrete, što ugrožava disanje. Životna sila uvek nešto žrtvuje da bi spasla organizam. Terapija joj u tome pomaže.
CELOKUPNOST: Zvanična medicina posmatra bolesti specijalizovano, pa leči kardiovaskularne, nefrološke ili tegobe neke druge grupe organa. Homeopatija smatra da sve bolesti, manifestacije i svi simptomi jedne osobe čine celinu, odnosno, jednu sliku bolesti. Pri tom, ne uzima se u obzir samo glavna tegoba već i mentalno stanje, emocionalna slika i ranija oboljenja pacijenta. Posmatra se i razlika u istim takvim simptomima kod druge osobe, posmatra se individualnost simptoma. Tako se dolazi do ukupnosti. „Lek se definiše na osnovu celokupne slike ličnosti. Smatra se da uvek postoji jedan lek koji odgovara bolesti pacijenta u tom trenutku“, kaže Irena Stojković. „Naime, svi homeopatski lekovi ispitivani su pojedinačno, a ne u mešavinama, pa ih tako treba i primenjivati zato što u suprotnom nije jasno koji kako deluje.“ To je i najveća zamerka herbalistici: u mešavini čajeva niko ne zna zašto su baš tako spojeni.
IZLEČENJE: U toku izlečenja, simptomi se pomeraju od unutrašnjih, vitalnih organa, ka spoljnim organima. Na tom zapažanju zasnovan je zakon izlečenja ide od unutrašnjosti prema spoljašnjosti i odozgo na dole, odnosno, uvek od važnijeg ka manje važnom organu. „I u tome je još jedna razlika homeopatije u poređenju s drugim metodama lečenja. Ona nikad nije supresivna. To znači da ako leči ekcem, nikad neće tretirati kožnu promenu i time potisnuti drugu bolest, vodeći računa da to vitalna sila žrtvuje organ koji joj je manje važan, kožu, i tu pokazuje simptome nekog dubljeg unutarnjeg poremećaja. Homeopatija će uvek nastojati da pomogne organizmu da se oslobodi kožne bolesti otklanjajući tegobu koja je do nje dovela. Takvim načinom izlečenje može da bude trajno.“
BOLESTI: Homeopatija uspešno leči akutne i hronične bolesti. Akutne, one koje traju kratko a velikog su intenziteta: grip, prehladu, akutni cistitis, migrenu, napade povraćanja, mogu da ublaže i izleče i farmaceuti. „Na Zapadu u apotekama rade dobro obučeni farmaceuti, što je slučaj i u našoj apoteci, pa naši farmaceuti mogu da pomognu pacijentu s akutnom slikom. On ne mora da ode kod lekara. Na primer, ukoliko pacijent ima simptome gripa, oseća veliku malaksalost, potrebu da spava, leži, ako mu padaju očni kapci, oseća veliku jezu, ima glavobolju i bole ga očne jabučice, obučeni farmaceut može da prepiše, samo na osnovu te male slike, lek koji se zove gelsemium.“
Hronične bolesti se drukčije tretiraju, neophodan je homeopatski pregled. To je vrlo iscrpan razgovor s pacijentom. Terapeut ima veliku moć opažanja i može da zaključi o bolesti na osnovu konstitucije, boje i izgleda tena, posmatranja naravi pacijenta. Bolesnik priča o onome zbog čega je došao, o detinjstvu, kako je reagovao na vakcinaciju, da li je preležao dečje bolesti, priča o svim fizičkim poremećajima do trenutka kada se obratio za pomoć. Tokom intervjua pacijent se navede da iznese svoju emocionalno-mentalnu sliku, na osnovu čega se upozna njegova narav. Zatim priča o svojim strahovima, snovima, svojim dnevnim navikama, željama ili averziji prama hrani, o modalitetima svoje bolesti, da li se poboljšava ili pogoršava kad je toplo, kad je hladno, vlažno, preko noći, dana…
Irena Stojković kaže da „sve ovo ukazuje na to da je homeopatski pregled vrlo iscrpan“. „Kada pacijent dođe u ordinaciju klasične medicine, on može za svoju aritmiju da dobije isti lek kao i pacijent pre njega. U homeopatiji će za svakog biti pronađen poseban lek. Na primer: pacijent se žalio na lupanje srca. Ustanovljeno je da voli slatkiše, da mu je nekad od njih gore, da se jako plaši visine, da je i inače plašljiva osoba, iskrena… Prepisan mu je argentum nitricum. Drugi pacijent se takođe žalio na lupanje srca. Tokom intervjua je ispričao da se lupanje oseća samo noću, da zbog toga uznemireno hoda po sobi, da oseća potrebu za mlakom vodom koju pije u malim gutljajima. Prepisan mu je arsenicum.“
Homeopatija je oblast čije metode i lekovi mogu da budu primenjeni od prvog dana života do trenutka pozne slabosti i velike slabosti. „Zbog neškodljivosti, homeopatske lekove mogu da uzimaju trudnice, postoje lekovi koji tretiraju mučninu, zatim oni koji mogu da je pripreme za porođaj. Lekove dajemo dojiljama, malim bebama kad im niču zubi, kad imaju grčeve. U bezbroj slučajeva obična kamilica u homeopatskom razblaženju pomogla je da se beba odmah smiri. Homeopatija ima mesto u lečenju adolescenata, njihovih problema s aknama, neredovnim menstruacijama, što je jako važno, jer postoji šansa da se izbegne drastičan hormonski tretman. Preparat natrum muriaticum, njegov izvor je kuhinjska so, u homeopatskom obliku će devojčicama školskog uzrasta izlečiti migrenu koje one često osećaju: deca su preopterećana obavezama, i iako su potpuno zdrava, žale se na glavobolje. Homeopatija može a da ne ošteti nijedan drugi organ da izleči migrenosne glavobolje praćene mučninom i povraćanjem. Najveći broj pacijenata zrelog doba boluje od bolesti vezanih za loš način života. To su bolesti nekretanja, nepravilne ishrane i posledica stresa života. Najviše ih pati od astmatičnih tegoba; mi živimo u zagađenoj sredini, pati se od različitih oblika anksioznosti ili depresije, od opstipacije, sve veći broj muškaraca ima uvećanu ili zapaljenu prostatu i sve je više žena koje s neprijatnom fazom menopauze ne mogu da se izbore.“
PRAKSA: Irena Stojković kaže da „pacijenti najčešće dolaze u apoteku s receptima lekara homeopate, ali i po savet za mnoge akutne tegobe. Dolazili su, recimo, pacijenti iz komšiluka koji su se opekli i kojima je brzom primenom homeopatskog sredstva izlečena povreda.Obraćaju im se pacijenti s prelomom, ranama, homeopatija pokazuje neverovatan učinak isceljenja. „Najčešće nam se obraćaju roditelji tražeći pomoć za decu koja imaju prehladu, iscrpljujući kašalj koji ne reaguje ni na jednu terapiju antibiotikom. Često i studenti koji imaju predispitnu tremu traže lek da ublaže taj svoj strah, dolaze roditelji zbog dece koja imaju mučninu u vožnji, ljudi koji idu na prekookeanska putovanja. Mnogo je takozvanih malih situacija kada dobroobučeni farmaceut može da pomogne da bolest ne uzme maha i da pacijent ne izgubi vreme.“
RASPROSTRANJENOST: U svetu homeopatija ima važnu ulogu u lečenju. U Francuskoj je inkorporirana u studije medicine i farmacije, a homeopatsko lečenje je deo zdravstvene socijalne zaštite. U Velikoj Britaniji postoje dva udruženja homeopata: lekara, i onih koji to nisu. Homeopatija u ovoj zemlji ima visoko mesto delimično i zahvaljujući jednom od Hanemanovih đaka, koji je bio lekar na engleskom dvoru, pa je homeopatija i danas tradicionalni vid lečenja kraljevske porodice. Homeopatija je u Rusiji deo njenih instituta, deo multidisciplinarnih timova, u Indiji je uklopljena u obrazovni sistem, a tamo je i razvijena izdavačka delatnost.
Osoba koja je najzaslužnija za popularizaciju i visoku stručnu prezentaciju homeopatije kod nas je dr Miloš Popović, profesor Medicinskog fakulteta i autor „Prvog homeopatskog priručnika“. Gospođa Stojković kaže da „homeopatija kod nas nije ozvaničena kao metod lečenja, ne postoji zakon koji reguliše lečenje, ni izradu preparata, mi nemamo farmakopeju. Naši lekari mogu da se obrazuju u Novom Sadu u školi koju je organizovao Londonski internacionalni koledž. Osnovno obučavanje traje dve i po godine, a poslediplomsko godinu dana. Jedna generacija je sada već na drugom stupnju. Posle toga će biti osposobljena za praksu i dobiće diplomu koja ima međunarodnu vrednost. U Novom Sadu je i homeopatsko udruženje Srbije.“
Interesovanje za homeopatiju je u porastu. Jedan od razloga sigurno je veći broj lekara, drugi beži u nespremnosti pacijenata da čekaju po domovima zdravlja na dijagnostički pregled, treći u relativno niskoj ceni homeopatskih lekova u poređenju s lekovima klasične medicine. „Mislim da svest ljudi raste, da uviđaju da je progres mač s dve oštrice, da će doći u situaciju kada razumnim metodama zvanične medicine više nećemo moći da savladamo ni najobičniju anginu.“
OGRANIČENJA: Postoje bolesti koje homeopatija ne leči. To su maligna oboljenja, AIDS, hronični nefritis, sve psihoze, neurološka oboljenja tipa multiple skleroze, cerebralna paraliza, lues, psorijaza, veći broj kongenitalnih anomalija i stanja koja se ne mogu hirurški korigovati, degenaritivna očna oboljenja. Za ove bolesti lekar ne sme da tvrdi da može da ih izleči. U SAD i u Velikoj Britaniji postoje homeopati koji su se specijalizovali za obolele od AIDS-a. Oni pokušavaju da tim bolesnicima, čiji je imunološki sistem propao, odbačeni su od sredine, suočeni s bliskom smrću, pokušavaju da im život učine podnošljivijim, da im vrate energiju, uvećaju životne i dnevne aktivnosti.
Ponekad se čini da homeopata ispituje pacijenta o stvarima koje nisu u direktnoj vezi s njegovim trenutnim oboljenjem. Homeopatija, naime, smatra da je veliki deo naših današnjih bolesti posledica pogrešnog tretmana bolesti u prethodnim generacijama. Zato veliki deo homeopatskog učenja predstavlja učenje o mijazmima. Homeopatija smatra da je tretman sifilisa, koji je harao svetom pre 100 godina, agresivnom terapijom, upotrebom žive, i supresijom oboljenja, izazvao pojavu mnogih bolesti koje su direktno nasleđene od naših predaka. Očekuje se da će tretman karcinoma, kako ga danas tretira zvanična medicina, u jednom trenutku dovesti do nekih izmena u budućim pokolenjima. Sigurno je da neumerena upotreba kortizonskih preparata u lečenju kožnih bolesti mora da izazove promenu u samom organizmu i bolest potomka. Istraživanje mijazma osobe koja je sklona destrukciji i autodestrukciji uz neke fizičke manifestacije kao što su čirevi, veliki bolovi u kostima, otkriće da su njene tegobe posledica sifilisa nekog pretka.
Pacijent srednjih godina s istorijom hroničnog bola u donjem delu leđa, koji ga muči dvadesetak godina. U trenutku kada dolazi na homeopatski tretman, njegova leđa su bila potpuno rigidna tako da nije mogao ni da hoda, a kamoli da lako ustane iz kreveta. Ležao je trpeći velike bolove. Pre toga prošao je različite terapije od lekova protiv bola, fizikalne terapije, masaže. Njegov bol se pogoršavao na prvi pokret, bilo mu je jako teško da napravi prvi korak, a zatim se taj bol gubio i osećao se sigurnije pri kretanju. Ali prilikom malo većeg zamaranja, bol se vraćao i ciklus bi se zatvarao, morao je da se odmori. Od homeopate je dobio lek rhus toxicodedron u visokoj potenciji. Prvi znaci poboljšanja od 70 odsto javili su se posle šest dana. Mogao je da sedi i da se lakše kreće. Postojala je samo još izvesna tenzija, pritisak u leđima, ali je bol bio znatno manji. Pri ponovljenoj terapiji istim lekom, pacijent je mogao nesmetano da se kreće.
Žena srednjih godina s hroničnim sinuzitisom koji je trajao četiri godine, s konstantnom pojavom ulkusa iz nosa. Nos nikad nije bio zapušen, ali je iz njega stalno curio žućkasti, zelenkasti ili sasvim svetli sekret. Nos je morala stalno da išmrkava, koža oko nosa bila joj je potpuno crvena. Kad je došla, ispričala je da se ti simptomi tokom dana menjaju. Homeopata je odabrao lek pulsatilla. Za desetak dana pacijentkinja je došla s potpuno očišćenim nosom, bol u sinusima nije osećala i bez ponovljene doze, izlečila je četvorogodišnju bolest.
