Kažu da smeh leči i produžava život. Smejte se ljudi, makar na silu, kažu lekari. Ali šta je sa onima koji su sila u izazivanju smeha? Ostrovski u Šumi kaže kroz lik komičara Srećkovića: „Lakše je vama tragičarima!“ Kome je lakše, nećemo presuđivati, mada je činjenica da publika više ceni ozbiljne glumce. Oni češće dobijaju nagrade, odlikovanja, a kada odu odavde, nije retkost da njihovo ime ponese neka ulica. Milivoje Živanović, Ljuba Tadić i još neki tragičari odavno imaju ulicu u Kragujevcu. To se nekako smatralo normalnim i nije pobuđivalo pažnju javnosti. Međutim, nedavno je jedan od najpoznatijih kragujevačkih glumaca, rođeni komičar dobio svoju ulicu – Ljubomir Ubavkić Pendula. To je izazvalo veliku radost među Kragujevčanima. Kao da je svaki stanovnik Kragujevca ponaosob odužio neki lični dug prema voljenom glumcu. Imenovanje ulice Pendulinim imenom je, valjda, jedina odluka Skupštine grada oko koje su svi u gradu bili jednoglasni.
IPAK JE STIGAO
Gotovo sve porodice u Kragujevcu su osim sopstvenih članova, kumova, zetova i snaja, imale još jednog – Ljubomira Ubavkića Pendulu. Voleli su ga i smatrali rođakom. Kad god nije išlo, koliko god bilo teško i grbavo, Pendula je pomagao. Smeh, univerzalni lek protiv svih nedaća od kad je sveta i veka, prštao je neštedimice kad god naiđe Pendula – njegov talenat i veština lečili su sve što vam život nanese tokom dana.
„Smešan je kao Čkalja, studiozan kao Mija, a telom vlada kao Marsel Marso“ – bila je dijagnoza Radivoja Lole Đukića posle prvog rediteljskog iskustva sa Pendulom. Dodao bih i da mu je radna etika bila na nivou atinskih stoika. Pendula je samo jednom zakasnio na predstavu. Iako je jedno vreme bio najangažovaniji glumac iz unutrašnjosti na televiziji i filmu, dovijao se ko zna na koje načine da stigne na vreme – i stizao je. Nikad mu ni na kraj pameti nije padalo da odbije ulogu u pozorištu zato što je dobio ulogu u velikoj seriji. Igrao je značajne uloge u dve najgledanije i svojevremeno najpopularnije serije Više od igre i Otpisanima, a da to niko u Kragujevcu nije znao dok nisu bile prikazane. Ipak, jednom se desilo. Bila je to Nušićeva Ožalošćena porodica otkupljena za učenike Prve kragujevačke gimnazije. Početak je zakazan za pet sati popodne 14. oktobra 1975. Predstava je kasnila deset minuta. U pet do pet Penduli se rodio sin Srđan. Čim su mu doktori rekli da je supruga Radmila sasvim dobro i čim je čuo da je Srđan zakmečao, seo je u kola, sjurio se u pozorište, uskočio u Agatonov kostim i izašao na scenu. I nemojte misliti da sam taj datum zapamtio, jednostavno sam telefonirao i upitao Srđana kad mu je rođendan. Zbunio se što ga to pitam, a kad mi je odgovorio, rekao sam mu da je to jedan od značajnih datuma alternativne istorije kragujevačkog teatra.
Prvog „Zlatnog ćurana“ na Danima komedije u Jagodini Pendula je dobio za Agatona u Ožalošćenoj porodici. Iako ih je dobio još dva za glavne uloge i četvrti za životno delo, iako je za neke druge uloge dobio mnogo više nagrada, čini se da mu je Agaton bio najdraži. Bio bih slobodan da tvrdim i to baš zbog razloga onog kašnjenja. A evo i dokaza.
KARTE SU RASPRODATE
Kad je Pendula otišao u penziju, proteklo je ravno deset godina kako ga nisu pozvali da zaigra na sceni kojoj je bio veran čitavog svog glumačkog veka, uprkos ponudama velikih beogradskih pozorišta. Znate ono Ciceronovo O tempora, o mores! Onda je na repertoar Teatra „Joakim Vujić“ stavljen Doktor Šuster Dušana Kovačevića i niko nije sumnjao da Pendula treba da se pojavi u naslovnoj ulozi. Kada smo mu odneli tekst, zasuzio je od sreće. Inače, ni Pendulu nije pred kraj karijere mimoišla sudbina mnogih glumaca, naročito onih koji su odigrali veliki broj glavnih uloga – oslabila mu je sposobnost memorisanja teksta, pa su kragujevački sufleri doživljavali nervne slomove. Na prvu čitaću probu Doktora Šustera došao je sa tekstom, ali ga nije otvorio. Znao je ulogu napamet! Čak mu nije trebala pomoć suflera ni oko šlagvorta njegovih partnera. I njih je naučio. Na premijeri i reprizama je briljirao. Na kasi kragujevačkog pozorišta opet se pojavio natpis karte su rasprodate. Gradom se proširila vest da je Pendula ponovo na sceni. Svi su mislili da je ovaj njegov veliki povratak ujedno i konačno opraštanje od scene i publike, jer je već bio duboko zagazio u osmu deceniju. Ali…
Uprava teatra je, uvidevši da Penduli godine nisu ruinirale ništa od njegovog talenta, veštine i energije, ponudila da za sledeću sezonu odabere ulogu koju želi da igra u komadu koji bi sam režirao. Veoma obradovan ponudom odmah je uzviknuo: Ožalošćena porodica!
Ta predstava nije dostigla slavu one na čiju je jednu reprizu zakasnio, ali je pokazala svu njegovu komičarsku maštu i talenat. Za ulogu Udovice Savke pozvao je u goste svoje kumče Goricu Popović – publika je uživala.
Pisac ovih redova ima jednu teoriju o glumcima – svaka čast „tragičarima“, ali dobar komičar može da odigra svaki karakter. Sećate li se kako je uzbuđenje izazvala odluka Miće Popovića da glavnu ulogu četničkog koljača u Čoveku iz hrastove šume poveri Miji Aleksiću, koji je u to vreme zasmejavao celu Jugoslaviju kao junak Vesele večeri Radio Beograda, Rafajlo Raf Maksić. Izgleda da Mića Popović nije zaboravio Mijinog Smerdjakova iz Braće Karamazovih.
I Pendula je maestralno odigrao čitav niz dramskih uloga. Za ulogu Pirotehničara u Prozivci za večnost Dimitrija Tadića dobio je jednu od specijalnih nagrada na Sterijinom pozorju i čitav niz nagrada na drugim festivalima. Takođe, dobio je nekoliko značajnih nagrada za ulogu Glumca u predstavi Na dnu Maksima Gorkog, za ulogu Save Odžačara u Kovačevićevoj Klaustrofobičnoj komediji dobio je na Susretima „Joakim Vujić“ u Prištini nagradu i stručnog žirija i žirija publike. Scena umiranja Save Odžačara u toj predstavi je bila antologijska. Sava leži na leđima, prima transfuziju, a publika vidi samo tabane njegovih stopala. Pomoću tog minimalnog dela svoga tela Pendula pokazuje tremor umirućeg. Mnoge je time podsetio da je nekada davno u Parizu godinu dana proveo izučavajući tajne pantomime kod najvećeg majstora ove discipline, Marsela Marsoa.
Nažalost, gluma je jedna od najefemernijih delatnosti ljudskog tela i duha. Kad glumac ode, ode sa njim i njegova gluma. Ostanu fotografije, snimci inserata iz predstava i požutele novinske stranice tek da nas podsete. Osim njih, u znakove sećanja može spadati i davanje glumčevog imena ulici. Siguran sam da će adresa u Ulici Ljubomira Ubavkića Pendule izazvati osmeh na licu onom ko je pročita. Čak i ako se radi o poreskom rešenju, računu za struju ili sudskom pozivu.
