Tovari blaga

Šest stotina stanovnika San Huan Bautista, jedinog grada na ostrvu Robinzon Kruso, još važe za najsiromašnije u Čileu. Vest o tome da su zapravo milioneri, ostrvljane ne uzbuđuje previše. Veći problem je kako smestiti gomilu arheologa, novinara, turista i političara koji svakodnevno pristižu na njihov komad zemlje, velik jedva sto kvadratnih kilometara. Pre nekoliko godina, kada je američki milioner i istoričar Bernard Keiser objavio da je na ostrvu u Pacifiku pronašao gusarsko blago, jedva su preživeli navalu radoznalih. Čamcima iz San Huan Bautista umesto ribe prevoženi su turisti, naručene pošiljke sa 700 kilometara udaljenog kopna nisu stizale, a gradić je za samo nekoliko dana ostao bez hrane.

Za najnoviju uzbunu na ostrvu kriv je robot Arturito, koji je za samo dva dana pronašao ono za čim više od dva veka tragaju arheolozi i avanturisti, šarlatani i ekspertski timovi – tone zlata, srebra i dragog kamenja, dva papska prstena, ogrlicu supruge poslednjeg cara Inka, kao i legendarni nakit „La rosa de los Vientos“ (Ruža vetrova) – sve zajedno vredno više od 10 milijardi dolara. Bar tako tvrdi Fernando Uribe Ečeverija, advokat i vlasnik preduzeća specijalizovanog za proizvodnju robota tragača.

Od blaga, međutim, ni traga, kažu u kompaniji Vagner, sve dok čileanska vlada ne pristane da ga podeli sa pronalazačima. Još nepronađeno gusarsko blago proglašeno je brže-bolje nacionalnom baštinom, a ako se nađe, moglo bi i da zakrpi ukupan spoljni dug Čilea. Međutim, i poneki španski turista na ostrvu tvrdi da blago pripada Španiji jer, na kraju krajeva, Španci su ga oteli iz carstva Inka. Što se tiče kompanije Vagner, oni svoju polovinu ne žele da zadrže za sebe, već da je poklone stanovnicima ostrva Robinzon Kruso. Jedini njihov interes u svemu je reklamiranje pokretnog robota Arturita čije su sonde u mogućnosti da skeniraju i do 50 metara ispod površine tla. Ako je verovati ovim izjavama, marketinško odeljenje preduzeća Vagner obavilo je dobar posao – Arturito, brat blizanac robota R2D2 iz filma Rat zvezda, pojavio se u proteklih nekoliko dana u većini svetskih medija. Ali, gde je blago?

Pre skoro tri veka, 1714. godine, španski brod natovaren sa 60 buradi punih zlata i dragog kamenja zaustavio se usred Pacifika. Moreplovac, general Huan Esteban Ubila i Ečeverija odlučio je na putu do Španije da blago koje potiče iz nekadašnjeg carstva Asteka u današnjem Meksiku radije zakopa na ostrvu pre nego ga preda Burbonima, francuskoj dinastiji koja u to vreme vlada Španijom. Ečeverija, međutim, ubrzo nakon toga umire i tek nekoliko decenija kasnije engleski kapetan Kornelius Veb pronalazi blago. Zbog razmirica sa posadom kapetan Veb odlučuje da zapali i brod i mornare, a burad ponovo sakriva na ostrvu. Od tada pa sve do 1950. godine gubi se svaki trag, tada već sasvim sigurno ukletom blagu. Tako izgleda verzija, jedna od mnogih, američkog milionera Bernardea Keisera, koji je mapu sa ucrtanim koordinatama pronašao i otkupio od jednog engleskog kolekcionara. Bernarde Keiser svake godine počev od 1998. na ostrvu provode šest meseci tragajući za gusarskim blagom. Do sada su u iskopinama pronađene stene i nekoliko parčadi kineskog porcelana, ali je bar jedna trećina siromašnih ostrvljana koji mu pomažu našla zaposlenje.

I deda Nediljka Grlice, moreplovac iz Hrvatske koji je 1900. godine došao u Čile, imao je podatke o zakopanom gusarskom blagu. Porodica Grlica je navodno koordinate dobila početkom četrdesetih godina lično od predsednika Čilea, Gabriela Gonzalesa Videla. Unuk, takođe u poznijim godinama, poseduje ne tako beznačajno grumenje zlata koje, doduše, nije pronađeno na ostrvu Robinzon Kruso, već u gradu Kokuimbo. Nediljko Grlica, koji uskoro kreće u završnu ekspediciju, izjavio je u jednom intervjuu da „to nije san već stvarnost“ i ponovio reči koji je čuo od svojih predaka: „Vrednost blaga dovoljna je da se izgrade tri Švajcarske.“

Od 80 kilograma do 800 tona zlata, od 60 do 600 buradi, različite procene o količini zlata i njegovom poreklu nailaze na nerazumevanje većine naučnika koji navodno otkriće robota Arturita smatraju izmišljotinom. „Zamislite samo nekoga ko po brdima vuče tovar težak osamsto tona… I sve to početkom osamnaestog veka“, kaže Maria Bresia, poznata čileanska istoričarka koja je više od jedne decenije provela na ostrvu. Brojne naučne ekspedicije vratile su se kućama praznih ruku, a Maria Bresia smatra da je malo verovatno da se na ostrvu nalazi tolika količina blaga.

Ništa novo za siromašne stanovnike San Huan Bautista, ali su za svaki slučaj sastavili listu želja. Jedna gimnazija bi dobro došla, a može i manja bolnica sa operacionom salom. Do tada bi neko od lovaca na blago mogao ostrvljanima da pokloni nekoliko kilograma švajcarskih čokolada.

Zlato Inka

(Na slici: Atahualpa, poslednji kralj Inka)

Crvenu liniju na zidovima šest metara dugačke i pet metara široke sobe u gradu Kahamarki povukao je poslednji car Inka, na visini od otprilike dva metra. Do te linije će soba u koju su Španci zatvorili Atahualpu biti napunjena zlatom – u zamenu za njegovu slobodu; zanimljiva ponuda za španskog moreplovca Fransiska Pizara i njegovu posadu od 160 ljudi koji više od sopstvenog života nisu imali da izgube. Njihovo iskrcavanje na obale današnjeg Perua 1532. značilo je koliko i kraj za pleme Inka koji su za španski brod mislili da je ploveće ostrvo, a u bradatom evropskom polusvetu prepoznali bogove. Pre nego što je zatvoren, vladar Inka je od došljaka na poklon dobio Bibliju s kojom nije znao šta da radi – Inke nisu poznavale pismo – nego da je nasloni na uvo, zbog čega su Španci masakrirali nenaoružane Inke i zarobili njihovog vladara. Otkupnina, najveća poznata u istoriji, nije pomogla – iako je zlato počelo da pristiže iz svih delova carstva i puni sobu u kojoj se nalazio Atahualpa, Sin Sunca je ubijen.

Narod Inka nije poznavao evropski način vrednovanja plemenitih metala; po njima, zlato je pripadalo bogovima, njime su se ukrašavali samo vladari, sveštenici i tek poneki podanik visokog ranga. Kada se vest o ubistvu pročula u carstvu, zaustavljena je dalja isporuka, a preostalo zlato je nestalo. Po legendi, Atahualpina soba ispunjena zlatom samo je jedan mali deo bogatstva Inka. Istovremeno, nastaje najveći mit južnoameričke istorije o obećanoj zemlji zlata. El Dorado znači pozlaćen, prema običaju Inka da mladog kralja premažu voskom i pospu zlatnom prašinom.