Janko Tipsarević je trenutno deseti reket sveta. Rođen je 1984. godine u Beogradu, u kojem i danas živi, dok mu je stan u Majamiju samo međustanica za odlaske na teniske turnire. Njegov otac Pavle je profesor fizičkog vaspitanja, a majka Vesna je domaćica. Janko je diplomirao sportski menadžment. Oženjen je Biljanom Šešević.
U tenisu je od šeste godine, a o tom početku kaže: „Znao sam da ću se baviti sportom. Moj otac je difovac, bio je izvrstan skijaš, a u kratkom periodu i fudbalski trener Radničkog. Sa pet godina sam počeo da treniram fudbal, ali, pošto sam bio pun energije, upisao sam i tenisku školu pri Osnovnoj školi ‘Ivan Gundulić’. Treneri su govorili da imam dobru koordinaciju ruku i nogu, bio sam uspešan i na turnirima u Srbiji, ali niko od ukućana nije na to gledao ozbiljno, sve do moje dvanaeste godine kada sam počeo da igram u inostranstvu i osvajam turnire.“
„VREME„: Koji je prvi turnir koji ste osvojili u inostranstvu?
JANKO TIPSAREVIĆ: Turnir „Limunbol“ u Rimu. Ni danas ne znam kako je moj otac, sa platom profesora fizičkog vaspitanja, uspeo da sakupi novac da odemo tamo, ali osvajanje tog turnira bio je prvi znak da mogu da pobeđujem na međunarodnim turnirima. Nastavio sam da učestvujem na inostranim turnirima i bio sam jako dobar junior. Najveći uspeh doživeo sam sa šesnaest i po godina kada sam osvojio Australijan open za juniore. Malo pre osvajanja Australijan opena postao sam i najbolji juniorski teniser na svetu.
Kažu da je prelazak sa juniorskog na seniorski rang takmičenja problematičan trenutak u karijeri svakog tenisera?
Prilikom prelaska iz juniora u seniore većina klinaca koji su bili dobri juniori se izgube. Do toga dolazi jer, kao junior, igraš sa svojim vršnjacima ili sa onima koji imaju najviše 18 godina. Krug protivnika je mali i sa njima se često srećeš na turnirima. Ako je neko dobar, navikao je i da pobeđuje. Kada junior postane senior, odjednom se nađe u krugu muškaraca od 18 do 30 godina, protivnika je mnogo više i sasvim je normalno da se gubi mnogo više mečeva nego ranije. Iskreno, ni meni nije bilo lako kada sam počeo da gubim, jer sam navikao da pobeđujem. Ipak, dobro sam prošao kroz dve sledeće kategorije: fjučerse i satelite. Ipak, da bih ušao među 100 najboljih na svetu, trebalo mi je duže nego što je bilo potrebno, cele četiri godine.
Govoreći o svojoj igri, često ste pominjali da niste konstantni u tenisu. Na šta ste tačno mislili?
To je sada već prošlost. Sada sam konstantan u igri i zato sam i popravio svoj plasman. Da bi se imao dobar plasman, nije dovoljno osvojiti jedan turnir, osim ako to nije Vimbldon, već je bitna konstantnost u igri u svim mečevima, jer se samo tako postižu rezultati. Do te promene u mojoj igri došlo je kada sam rešio da stavim tenis na prvo mesto u životu.
Volite agresivan tenis?
Tenis je fenomenalan sport jer omogućava izuzetnu varijaciju stilova. Teniseri fizički mogu da budu visoki, niski, mršavi ili debeli, ali svaki od njih može da razvije svoj stil. Moj stil, a i način igre, koji me čine najopasnijim na terenu jeste onaj kada stojim blizu osnovne linije, kupim loptu u penjanju i tako stavljam protivnika pod konstantan pritisak. Ne mislim da je ta moja agresivnost loša. Štaviše, ne mislim da je takva agresivnost loša u bilo kom sportu. Agresivnost u stilu igre je nešto što navijač želi da vidi kod igrača, bilo da je u pitanju timski ili individualni sport.
Zovu vas „ubica favorita„, jer ste najbolji kada igrate protiv najjačih igrača?
Istina je da sam u prošlosti bio najbolji kada sam igrao protiv onih koji su od mene bili bolje rangirani. Jedan od razloga što sam danas deseti na svetu je i taj što sam uspeo da podignem svoj tenis na približno isti nivo protiv bilo kog igrača da igram.
Tenis je individualan sport, ali iza svakog tenisera stoji njegov tim. Kako ste izabrali svoj?
Sigurno ne bih bio na ovom nivou da nemam dobar tim kraj sebe. Ne samo teniseri već i svi ostali sportisti, da bi stigli do najvišeg nivoa, moraju da jedu, dišu i žive svoj sport u potpunosti, a to ne mogu bez tima oko sebe. Kao i sve u životu, i moj tim se stvarao postepeno. Trenutno ga čine Dirk Hordorf, trener i menadžer koji me je i doveo među prvih deset, Stefan Dal, fizioterapeut, i Bernardo Karberol, moj kondicioni trener. Ne mogu da vam odgovorim po kom kriterijumu sam ih odabrao, jer i nije bilo nekih određenih kriterijuma. Jednostavno, imali su ono što je meni bilo najpotrebnije.
Jednom ste napisali da je najbolja stvar kada ste teniser „doživljavanje svega što svet može da ponudi„. Na šta ste tačno mislili?
Način života tenisera nije lak. Treba reći da mi radimo ono što najviše volimo i što nas čini srećnima. Ipak, provodimo tako malo vremena sa porodicom, prijateljima i drugim dragim ljudima. Živimo po hotelima… Ali, obišao sam toliko neverovatnih mesta i stekao ogroman broj poznanstava samo zato što se bavim ovim sportom. Zbog ljudi koje sam upoznao, iskustava koje sam stekao i mesta koje sam video, mislim da sam dobio najbolje što svet može da ponudi.
Vi se ne bavite samo tenisom, već i drugim sportovima. Šta vas toliko privlači sportu?
Kao klinac sam bio zaljubljenik u ekstremne sportove, rolere i skejtbord, a kasnije i u snoubord, koji je ostao moja najveća ljubav. Mislim da me u njima najviše privlači adrenalin. Bavljenje tim sportovima je trenutno po strani, jer tenis ne ide zajedno sa ekstremnim sportovima zbog opasnosti od povreda. Sada jedino igram fudbal.
Odrasli ste u Srbiji tokom devedesetih. Kakva su vaša sećanja na to doba?
Imao sam vrlo srećno detinjstvo, uprkos svemu što se tada dešavalo. Nisam bio ni gladan, ni žedan, imao sam šta da obučem. Jedino što sam želeo bilo je da igram tenis i da imam dobro društvo. Za moje roditelje to je bio jako težak period. Bili su u najboljim godinama, a zbog stanja u zemlji, bili su lišeni mogućnosti da stvore bilo šta u životu.
Vaših pet najmilijih knjiga su: „Genealogija morala“ i „S one strane dobra i zla“ Fridriha Ničea, „Idiot“ i „Zapisi iz podzemlja“ Fjodora Dostojevskog i „Parateze i maksime“ Artura Šopenhauera. Odakle vam ljubav prema tako ozbiljnoj literaturi?
Moja majka je završila Pravni fakultet, ali nije htela da se odvoji od dece. Bila je domaćica. U slobodno vreme je čitala. Od malih nogu me je terala da čitam Dostojevskog. Ne mogu da kažem da sam ga u to doba razumeo, ali se to promenilo kada sam ga čitao ponovo. Ljubav ka filozofiji je moja. Kao osoba sam isuviše emotivan i kao mlad sam previše ozbiljno shvatao te knjige. Filozofija nije istina, već traženje istine, ali sam to shvatio tek kasnije.
Bavite se i di–džejingom. Otkud ljubav prema puštanju muzike?
Koliko god život tenisera nije jednostavan, tokom putovanja na turnire imamo dosta slobodnog vremena. Kao i svaki tinejdžer, lutao sam po muzičkim pravcima sve dok nisam otkrio elektronsku muziku. Di-džejing je jedan od mojih glavnih hobija. Moj način života mi ne dozvoljava da ostajem budan do sitnih sati, tako da retko izlazim. Kada to učinim, gledam da se nekako uvučem kod di-džeja i igram se sa muzikom. Di-džejing je za mene igra. U Beogradu imam kompletnu di-džej opremu i, kada god mogu, ja se igram puštajući muziku. Mislim da ta moja igra ožalošćava moje komšije.
O vašim tetovažama se dosta govori. Neki kažu da imate istetoviran citat Dostojevskog, a drugi misle da je citat Šopenhauerov. Šta je od toga istina?
Tetovirao sam se zato što sam to želeo i učinio sam to zbog sebe. Ako već moram da odgovorim, reći ću da je u pitanju Dostojevski. Mislim da nije bitno koji je citat u pitanju.
Vrlo ste aktivni na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, a i odgovarate na pitanja koja postavljaju posetioci vašeg sajta. Očigledno je da to radite sami, a ne neko u vaše ime.
Za mene su socijalne mreže način da se približim mojim navijačima. Ne postoji bolji način da to učinim nego da sam vodim računa o tome šta ću tamo postaviti i da, na pitanja mojih navijača, kucam odgovore svojim prstima.
Kako izlazite na kraj sa obožavateljkama?
Mislim da ih nema mnogo, a i ne razmišljam o njima. Ja sam oženjen.
Angažovani ste u mnogobrojnim humanitarnim aktivnostima.
I u Srbiji, a i u inostranstvu volim da budem uključen u humanitarni rad. U Srbiji sam trenutno najviše vezan za organizaciju „Čika Boca“, koja se bavi oporavkom dece koja su imala maligna oboljenja. Imam lični razlog da im pomažem jer je moj deda umro od raka, a ovde su u pitanju deca. Na Zlatiboru će uskoro biti otvoren besplatan kamp, u kojem će biti smeštena ta deca. Svrha kampa je da im se, pored oporavka, pomogne i da se osamostale jer će tada prvi put biti odvojeni od roditelja. Trudim se da, kada god sam u Srbiji, nađem makar malo vremena da se družim sa tom decom i pokušavam da im finansijski pomognem koliko mogu.
Kako izgleda jedan vaš dan kada niste na turnirima?
Tada volim da sam u Beogradu. Ovde imam gomilu ljudi sa kojima inače ne mogu da se dovoljno družim. Najviše uživam u provođenju vremena sa porodicom i prijateljima od jutra do večeri.
Gde vidite sebe za deset godina?
Ostaću vezan za tenis. Trenutno ne vidim sebe u ulozi trenera. Videću šta ću odabrati kada za to dođe vreme.
Na turniru u Kairu bili ste optuženi za vređanje Alaha?
Igrao sam loše. Posle jedne greške, bacio sam reket i zbog toga sam dobio opomenu. Ponovila mi se slična greška i ja sam, u besu, samom sebi pokazao srednji prst. Sudija je to protumačio kao vređanje Alaha i prekinuo je meč.
Da li ste se uplašili zbog te optužbe?
Nisam. Bio sam isuviše mlad i glup. Imao sam tada osamnaest godina.
