Tajni kôd

Ukoliko ste u poslednje dve-tri godine kupili laserski kolor štampač, velika je verovatnoća da je baš vaš savremeno-tehnološki „mezimac“ kodiran još u procesu proizvodnje tj. da na svakoj odštampanoj strani ostavlja trag koji se golim okom ne može videti. Na taj način „anonimnost“ odštampanog teksta, slike ili u, kakvom krajnjem slučaju, falsifikovanog dokumenta, pretećeg pisma nije zagarantovana. Iznoseći u javnost saznanja do kojih je došao, kao i način na koji svaki vlasnik laserskih kolor štampača može proveriti da li njegove štampane stranice imaju kôd ili ne, tim stručnjaka američke organizacije Elektronik frontijer fondejšn (EFF) uspeo je, navodno, da izmami šturo priznanje jedne američke tajne službe o njenoj umešanosti u ovu priču. Kao razlog ovakvog „kontrolisanja“ korišćenja štampača navodi se borba protiv falsifikovanja novčanica i ostalih važnih dokumenata, što u širem značenju, pošto je neophodno i prisustvo računara, ulazi u sferu borbe protiv sajber kriminala. Iako se vlade, tajne službe i policije raznih zemalja nećkaju u iznošenju detalja funkcionisanja potrage za falsifikatorima uz pomoć ovakvih skrivenih znakova, do javnosti je stiglo i to da veliki proizvođači štampača – na primer Zeroks – imaju dobru saradnju sa policijom u smislu pružanja podataka iz baze korisnika. Predstavnik Kanona za holandsko tržište rekao je da su pojedine vlade zapravo naručioci unošenja tajnih kodova u ove aparate, pa je pojava „obeležavanja“ štampača namenjenih masovnom tržištu tako i počela.

Vest da je tim EFF-a nedavno uspešno dešifrovao tajni kôd kolor špijuna Zeroks DokuKolor, potekla je iz hrvatskog časopisa „PC Chip“, koji je ovu informaciju završio i jednim praktičnim savetom: vaš besni šef kog ste „anonimno“ kritikovali lako će naći krivca. Ili policajac, ili tajni policajac. Ako želite da ostanete anonimni, koristite crno-bele laserske štampače.

TAJNI KOD: „Obogaćeni“ laserski kolor štampači (velikog broja proizvođača: Kanon, Del, Epson, Hjulit-Pakard, IBM, Zeroks, Tošiba…) na odštampanom papiru ostavljaju trag u obliku sitnih žutih tačaka. Raspored ovih tačaka, otkriva tim EFF-a, ukazuje na datum i vreme štampanja, kao i na serijski broj štampača. Svaki vlasnik štampača veoma lako može proveriti da li je baš njemu dopao ovaj najsavremeniji kontrolni izum: mora imati običnu plavu svetleću diodu (ona se čak nalazi i na nekim privescima za ključeve) i lupu, odnosno mikroskop (ekipa EFF-a koristila je digital blu QX5 USB mikroskop, a on se svuda može nabaviti po ceni od oko 100 evra). Ipak, najlakši način da saznate da li je vaš štampač kodiran jeste da posetite veb stranicu EFF-a, koja je objavila spisak do sada otkrivenih kodiranih štampača (www.eff.org/Privacy/printers/list.php).

Ako je ekipa EFF-a uspela da otkrije kôd štampača samo uz pomoć ta dva jeftina „konfekcijska“ pomagala, da li to znači da otkrivanje upisanog štampačevog kôda i nije tako velik problem i da nas zapravo može identifikovati svako ko to poželi – ne samo policija (recimo, ne bavimo se nikakvim nezakonitim štampanjem), već i konkurentska firma, ali i svaki „predmet obožavanja“, „predmet mržnje“… Doduše, do sada je razbijen samo kôd Zeroks Dokukolor štampača, a pretpostavlja se da i ostali do sada otkriveni kodirani štampači imaju šifre koje funkcionišu na sličnom principu.

POPULARNA TEHNIKA: S jedne strane, saznanje da su se kodirani laserski štampači razmileli po svetu izaziva nelagodu pri pomisli na razgolićenost naše privatnosti, odnosno na dirigovanu akciju sveopšteg nadzora. S druge strane, ceo slučaj ima i svoje racionalno utemeljenje. Pođimo od toga da je donedavno u opticaju bio neuporedivo manji broj mogućnosti za štampanje bilo kakvog materijala, tačnije mnogo više novca je trebalo izdvojiti da bi se došlo do kakve mašine za štampanje. Cene ovih proizvoda su znatno pale, te su oni, pored toga što su sve savremeniji – i sve dostupniji. To prvenstveno važi kada je reč o štampačima i skenerima, koje danas koristi svaka firma ili pak pojedinci u privatne svrhe. Mogućnosti falsifikovanja, za koje su ovi aparati umnogome sposobni, postaju znatno veće. Bezmalo, u skoro svakom domu postoji, na primer, ink-džet štampač koji se može kupiti za oko 50 evra, laserski – od kojih su najjeftiniji oni od 300 evra, skener od 50 do 100 evra, a pri tom su dovoljno pogodni za falsifikovanje pečata, potpisa, pisama… Dostupnost ove popularne tehnike ukazuje na to da, u krajnjem, svaki kupac ove robe, ako poželi, može postati falsifikator.

„Takvi oblici kriminala, kao što je falsifikovanje na kompjuterima, štampačima, čak i u kućnoj radinosti, još nisu poprimili velike razmere kod nas. Ali, kriminal polako putuje, prilagođava se tržištu“, kaže za „Vreme“ Zoran Stajić iz Uprave kriminalističke policije.

VIZE, VIZE: Najozbiljniji pokušaji falsifikovanja kod nas jesu oni koji se tiču novca, hartija od vrednosti, kao i pasoša. Međutim, oni se rade isključivo u štamparijama i koliko su ozbiljni toliko su i retki. Na štampačima su uglavnom češći, pojedinačni slučajevi, manje količine i lakše za otkrivanje. U celini gledano, prema rečima Zorana Stajića, „kod nas se ipak najviše falsifikuju vize (ne ide preko kompjutera), a jedno vreme izuzetno mnogo su se falsifikovale diplome određenih obrazovnih ustanova. Na kompjuterskoj tehnici rade se obično diplome, pozivna garantna pisma, razna uverenja o državljanstvu, otpustu iz državljanstva, potvrde o služenju vojnog roka, izvod iz knjige venčanih, zeleni kartoni za uvoz automobila, saobraćajne i vozačke dozvole, skeniraju se pečati.“ Ono što je za falsifikovanje pomoću kompjuterskih tehnologija karakteristično za nas, prema Stajićevom mišljenju, jesu deca, mlađi, koji to nekad čine iz puke radoznalosti. „Na primer, pojavi se pet-šest novčanica istih serijskih brojeva… Urade pokoju novčanicu, ali to je lošijeg kvaliteta. Obično se novčanica skenira, a takva lica uglavnom nemaju kvalitetan papir pa se to naknadno dorađuje. Takvi slučajevi se najlakše i otkriju.“

Pri otkrivanju ozbiljnijih falsifikata rađenih na štampačima, Stajić objašnjava da se čak i tu prvo kreće od ljudskog faktora, pronalaženja osobe ili grupe koja se time bavi, a tehnologija štampanja je samo važno pomoćno sredstvo. „Srbija i Crna Gora sarađuju sa Europolom, Interpolom i sa Evropskom centralnom bankom. Sada je ta saradnja uspostavljena obostrano. Radimo zajedno na utvrđivanju porekla određene boje, kopir-aparata ili štampača. Svaki fotokopir ima svoju oznaku i nije problem da se uđe u trag gde je prodat, ko je kupac i ostalo.“ Kada je reč o tajnim kodovima štampača i mogućnošću da se oni ipak eliminišu pri izradi falsifikata ili pak izradi na štampaču bez kôda, Stajić odgovara da je mašina čudna stvar, „koliko nekome pomaže toliko i odmaže. Ako printer i nema svoj kôd, dosta podataka ostaje u bazi kompjutera. Brisao ga, ne brisao, on ostaje.“ Tako je saradnja s proizvođačima kompjuterske opreme neophodna, ali „kakva saradnja, s kim, to nije važno, treba zaštititi proizvođače“.

U odnosu na ranije i ne tako davno vreme, kada je sve bilo drugačije, kada na primer nije bilo folije preko slike na pasošu, pa je slika skidana, zumbana, kada je pečat crtan rukom, jedina zaostala relikvija kod nas jeste sama potreba za falsifikovanjem pečata. U ostatku sveta, pečat je danas uglavnom arhivska kategorija. Nove i sve dostupnije tehnologije i brza prilagodljivost falsifikatora nagnale su policiju da prati svetske trendove i nove oblike kriminala. Međutim, unošenje tajnog kôda u tehniku namenjenu masovnoj upotrebi i slična tajna markiranja lako izazivaju sumnju da mogu poslužiti i u neke druge svrhe.

Postavlja se pitanje kako, na primer, poverovati američkoj vladi da je primenom tajnog kôda htela isključivo da prati trag falsifikatora, kada je otkrivena riznica dokumenata u posedu FBI-ja, među kojima ima i onih koji se direktno odnose na nenasilne, antiratne organizacije, kao što su Grinpis ili Ujedinjeni za mir i pravdu? Teško je poverovati da bilo gde postoji idealna politička klima, u kojoj bi oči „velikog brata“ bile uperene isključivo na kriminal.