Šum tla i duh vremena

Specijalno za „Vreme“ iz Rima

Orijana Falači je umrla 15. septembra u 78. godini. Ticijano Tercani je umro u julu dve godine ranije, u 66. godini života. Otišlo je dvoje najvećih italijanskih novinara, i kao da se Italija oprostila od čitave jedne generacije. Iako su ih spajala slična interesovanja, po tome kako su živeli, pa i umrli, veoma su se razlikovali.

Oboje su rođeni u Toskani, nedaleko od Firence. Orijana se kao devojčica priključila partizanima pre kraja rata, bila je partizanski kurir; Ticijanovu mladost obeležile su sve teškoće posleratne Italije. Ticijano je tek stupao na scenu vrhunskog svetskog novinarstva gde je Orijana već bila poznata kao borbena i neustrašiva novinarka. Slike sa vijetnamskog ratišta već su je bile ustoličile u Italiji i u svetu.

RAZLIKE: Tokom sedamdesetih i osamdesetih Orijana se proslavila svojim reportažama, upečatljivim intervjuima, i izvrsnim knjigama. Njen rad je postao neraskidiv deo italijanske novinarske tradicije. Njena romansa sa Aleksom Panagulisom, liderom pokreta protiv vojne hunte u Grčkoj, koji je poginuo u saobraćajnoj nesreći 1979, bila je puna strasti. Tu romansu je opisala u svojoj verovatno najboljoj knjizi, Čovek. I drugi njeni naslovi, poput Pisma nerođenom detetu ili Inšalah, prodavani su u ogromnim tiražima.

Ticijano je pisao za nemački „Špigl“ jer njegov stil nije bio po ukusu italijanskih urednika. Njegove knjige uvek su nalazile verne čitaoce, ali nisu stizale do polica sa bestselerima.

Orijana je intervjuisala ajatolaha Homeinija, Jasera Arafata, Henrija Kisindžera, i mnoge druge ličnosti za koje se kaže da „prave istoriju“.

Ticijano je opisivao svakodnevni život običnih ljudi u vreme velikih promena u Aziji. Za živote „moćnika“ nije mnogo mario, i njima se nerado bavio, uvek po novinarskom zadatku, a nikad gonjen nekom ličnom znatiželjom.

Orijana se opredelila da živi u Njujorku, u Americi, dok se Ticijano selio iz Japana u Kinu, preko Hongkonga u Indiju, uvek sa ženom i njihovo dvoje dece.

Saznanje da boluje od raka oboma im je iz korena zzmenilo svetonazor. Orijana je odlučila da se povuče iz javnog života, i zatvorila se u svoj stan na Menhetnu. Ticijano je krenuo put vrhova Himalaja u potrazi za mudrošću.

Orijana je bila ubeđena da se razbolela 1991. U to vreme je izveštavala iz Iraka, u trenutku kada je Sadam Husein zapalio na desetine naftnih bušotina. Veruje da se razbolela od gustog, teškog dima koji je tada morala da udiše. To je, smatraju mnogi, kasnije raspirilo njen gnev prema arapskom svetu koji je, nakon napada od 11. septembra, proširila na sve muslimane. Svoje navike, međutim, nikada nije promenila: i dalje je pušila, i kada više nije mogla da jede ništa čvrsto, šampanjac joj je bio jedina hrana. Već je živela u osami svog doma na Menhetnu u trenutku napada na kule bliznakinje u septembru 2001, što je doživela kao simboličan napad na sve što je ikada volela – pre svega slobodu, i osećaj nadmoći koju je crpla iz svoje neverovatne oštroumnosti. To ju je trglo. To se najpre videlo u njenim kolumnama u vodećem italijanskom dnevniku „Korijere dela sera“, iz kojih je nastala njena najprodavanija knjiga, Bes i ponos. Knjiga je, zapravo, pamflet o „kukavičluku“ Zapada pred islamom, gde je iskoristila oštricu svog pera da izlije sav svoj gnev prema islamu. Knjiga nije ni esej niti suptilna novinarska analiza. „Islam je kao bazen iz koga se voda nikada ne menja“, pisala je, opisavši prethodno kako su muslimani „srali po Sikstinskoj kapeli“.

PREPISKA: Nekoliko dana pošto joj je prva kolumna osvanula u „Korijere dela sera“, Ticijano joj je napisao pismo. Bilo je to 8. oktobra, kada su američki bombarderi već bili spremni da se obruše na Avganistan, a pismo je objavljeno u „Korijere dela sera“. „Orijana, sa prozora kuće nedaleko od tvog rodnog mesta, gledam lišće čempresa i mislim na tebe kako sa svog prozora posmatraš pejzaž Njujorka bez kula bliznakinja. I setih se jednog popodneva pre mnogo, mnogo godina i naše duge šetnje po ovim našim brdima posrebrenim maslinjacima. Tek sam počeo da se bavim poslom u kome si ti već bila slavna, a ti si mi predložila da se dopisujemo iz ‘tih udaljenih svetova’: moj je bio u Kini, gde sam nameravao da se nastanim nakon Maove smrti, tvoj je bio Amerika. Od toga nije bilo ništa, mojom krivicom. Da nije bilo te tvoje davnašnje ponude, ne bih se usudio da ti pišem. Zbilja, ovako nikada nije bilo: živimo na istoj planeti, ali imam utisak da je svet u kome ja živim sasvim različit od tvog.“

Ovo pismo bilo je začetak „kontrapamfleta“, ili „Antiratnog pisma“ koje je Ticijanu donelo slavu kakvu nikada pre toga nije imao u Italiji.

Orijanina pisanija naišla su na odobravanje italijanskih desničara, kojima je bilo posebno drago što su na svoju stranu privoleli jednog levičarskog autora, i što otuda crpu pogonsko gorivo za svoja politička opredeljenja: za rat u Iraku, za vojno prisustvo u Avganistanu i čitav niz drugih pogubnih politika koje su sada našle svoje opravdanje u Orijaninim rečima – od ksenofobične retorike Lige za sever, do novog zakona uperenog protiv imigranata. Desničari u Italiji mahali su knjigom Bes i ponos kao zastavom. Ona se nije bunila, naprotiv, kao da je bitka kojoj se priključila oživela njen borbeni žar.

Iz svoje kuće na toskanskim visovima, Ticijano je bio glas onih Italijana koji su demonstrirali protiv rata u Iraku. Levičari Tercanija nisu nikada savim prigrlili, čak ni kada su se neki poslanici u parlamentu koristili njegovim rečima u napadu na Berluskonijevu vladu, jer je njegov rad bio suviše dubok za dnevnopolitičku upotrebu. Italijanski „japi-levičari“ nisu uspevali da razumeju baš svaku reč ovog barda bele brade, čiju je smrt njegova supruga objavila rečima: „Ticijano je napustio svoje telo.“

Nakon njegove smrti, u njegovu čast nisu izašla posebna izdanja novina i časopisa, to je bilo rezervisano samo za Orijanu.

Bilo bi lako tvrditi da razlika između dvoje naboljih novinara koje je Italija imala leži samo u izboru koji su načinili pre kraja života. Tek bi bilo banalno pojednostavljenje pratiti liniju koja razdvaja levicu i desnicu.

Orijana je bila javna ličnost, povukla se jedino kada je morala da se suoči sa smrću. Ticijano je živeo povučeno, na scenu je stupio tek kada se pomirio sa opakom bolešću. Svako se sa tim saznanjem suočava na svoj način. Zato je bolje osvrnuti se na njihove najbolje dane, kada su harali svetom. Orijana je bila hroničarka, dok se Ticijano bavio „istorijom sadašnjice“, mada toga tada nije bio svestan. Odlučio je da živi u Aziji u vreme kada su Kina, Indija i Japan bili nepoznati većini italijanskih čitalaca. Njegove knjige su danas nezaobilazno štivo za sve one koji žele da se uhvate u koštac sa društvenim i političkim preobražajima u tim zemljama. Ticijano je pomno pratio svaki šum iz tla, hvatao tihe signale koji su najavljivali promene koje danas vidimo.

U Orijaninim knjigama prisutan je njen individualizam, i u njima se ogleda duh vremena u kojem su nastale.

ZAJEDNIČKA NIT: Ticijano je mislio da je omiljen među mladima, i ta svest ga je mučila pred kraj života. Rekao je da su ga ti njegovi mladi čitaoci nagnali da piše pisma protiv rata. Statističkih podataka koji bi potkrepili ovu njegovu tvrdnju nema, knjižare ne vode statistiku o starosnoj dobi kupaca knjiga. Da mladi Italijani radije čitaju Ticijanija od Orijane zvuči utešno, jer ta uteha počiva na ideji da su vesnici dugoročnih promena mnogo važniji od vesti između dve nedelje, da temeljni terenski rad ostavlja dublji trag od intervjua sa nekim predsednikom, da je govor mira važniji od ratnog novinarstva.

No, Orijana i Ticijano ipak su imali nešto zajedničko: oboje su bili dosledni i neustrašivi branitelji ideje u koju su verovali. I oboje su bili „anarhisti“ u obračunu sa unutrašnjim neprijateljem svakog novinara – moći. Dobar deo svog života Orijana je posvetila noseći se s tim neprijateljem, kako na ličnom tako i na političkom planu. Pred Homeinijem je bila bosonoga i bez čadora. Imala je agresivan stil. Ticijano se, sa svoje strane, opredelio da posmatra kako se moć odražava na život pojedinaca. U svojoj poslednjoj knjizi je zapisao: „Moć mi je oduvek bila odvratna. Možda sam negde duboko u sebi anarhista, ali su mi se predsednici, ministri i generali oduvek gadili, kao i njihove pilule koje su pokušavali da prodaju. Instinkt mi je oduvek govorio da ih se klonim.“

Kada pišemo o slavnim muškarcima i ženama, uvek nas goni neki nagon da damo neki veliki zaključak. Nemoguće je sažeti nečiji život u nekoliko rečenica. Lakše je napraviti poređenje u nekoliko redaka, i to nije paradoks. Italija je izgubila dvoje svojih naboljih novinara koji su se pred kraj života našli na suprotnim stranama u globalnom kulturnom haosu u kome danas živimo. Njihova dela će ostati inspiracija mnogima, ali uz jednu napomenu: jedno od njih je verovalo u podelu na „nas“ i „njih“, dok je drugi pod tim „mi“ podrazumevao sve nas – ljude.