Da li znate gde je beogradska ulica Mirijevsko brdo? Pronaći ćete je na planu grada, nekako čudno označenu. Ima početak, ali kraj joj nije ucrtan, kao da se uliva u bezobličnu sivu površinu iznad koje se nalazi groblje Lešće. U stvari, kraj i ne postoji, jer se u stvarnosti ulica širi i pretvara u divlje naselje u kome žive Romi. Od centra grada do tog mesta stiže se autom za petnaestak minuta. Iz Mirijevskog brda vidi se jedno od elitnijih beogradskih naselja, Višnjička banja. Od poslednjih kuća do popularnog Višbadena je samo 500 metara, ali vremenska distanca između njih meri se vekovima.
Siva površina bez oznaka u kojoj se na planu grada gubi ulica kao da pokazuje status stanovnika. Zvanično, većina njih ne postoji. U opštini Palilula, kojoj naselje pripada, ne može se dobiti odgovor na pitanje koliko tačno ljudi tamo živi. „Oni stalno odlaze i dolaze, broj je nemoguće odrediti.“ Opštinari kažu da sa Romima iz tog naselja nikad nije bilo većih problema. „Struju verovatno većina koristi nelegalno, ali to je mala količina, pa se prećutno prelazi preko toga. Jedino ponekad zovu stanovnici Mirijevskog bulevara, žale se na dim kada Romi pale automobilske gume i traže da ih sve odatle raselimo.“ Od Mirijevskog bulevara naselje je odvojeno i fizički, jarugom koja se zove Mirijevski potok.
Kažu da je romsko naselje na ovom bregu počelo da niče još pre tridesetak godina, kada su ga stanovnici Karaburme zvali „karton siti“. Starosedeoci su sada vlasnici većine zidanih kuća na početku ulice, ali što se više odmiče uzbrdo, kuće od cigala zamenjuju udžerice sklepane od svih zamislivih materijala. Većina tih „kućeraka“ potiče iz 1999, tu se doselio veliki broj Roma sa Kosova, pošto im je sve što su tamo imali spaljeno i opljačkano. „Kada su nas Albanci terali, govorili su – marš u Srbiju, vi ste Srbi. Ovde nam kažu – šta hoćete, vi Šiptari?“, gorko će se požaliti svako od apatrida. Imena Ismet, Selim, Petar, Zoran, prezimena Gaši, Jusufi, Petrović, Jovanović – čini se kao da sve te reči ne znače previše u ovom svetu. Još od napuštanja Indije, Romi su prihvatali religiju zemlje u kojoj bi se skrasili, ali to im nije pomagalo da i sami budu prihvaćeni.
Najgore vreme za dolazak u ovakvo naselje je sumoran, kišni dan. Depresivni nizovi straćara ispred kojih su dvorišta po kojima se vuče svakojaka starudija uvaljana u blato zrače atmosferom indijskih i južnoameričkih slamova. U stvari, beda svuda ima istu boju i miris, i u Beogradu, i u Kalkuti, i u Kabulu. Problema sa uspostavljanjem prvog kontakta nije bilo, većina ljudi je spremna da govori. Njihove priče su skoro identične – paljevine, proterivanje sa Kosova, dolazak u Beograd, borba za preživljavanje… U svakom domu živi zajedno više generacija, domaćinstva uglavnom imaju i preko 20 članova. Mnogi su registrovani kao izbeglice i primaju minimalnu pomoć, ali to je obično jedina veza sa državom, niko od njih nema regularan posao. Iznad krovova vise gole električne žice, i ne treba mnogo mašte da se zamisli šta bi bilo sa većinom kućeraka od drveta i kartona kada bi izbio i najmanji plamen. Voda se donosi sa improvizovane česme na ulici.
Mnogo je dece svih uzrasta, pratila su nas od ulaska u naselje. Puno ih je bosonogih, čak i na tako hladnom danu. Odveli su nas do svog igrališta na brdu iznad naselja. Nove ljuljaške, penjalice i klackalice, sveže ofarbane, deluju nestvarno u takvom okruženju. Na pitanje ko je napravio igralište, i odrasli i deca kažu: „Neki Amerikanac.“ Većina dece sa Mirijevskog brda ne ide u školu. Na pitanje zašto, sležu ramenima, nelagodno se smeše i ćute. Mnogi slabo govore srpski, statistika kaže da ih zbog toga često šalju u specijalna odeljenja iz kojih beže i napuštaju školu zauvek. Sredina ih, kratko rečeno, ne prihvata i ne trudi se da ih integriše. Svaka različitost u dečjem svetu, koji ume da bude ogoljeno surov, privlači i pažnju i agresiju. U nesrećnoj srpskoj prosveti koja grca u nevoljama, problem adaptacije malih Roma sigurno još dugo neće doći na red. Kada jednom napuste školu, oni su potpuno zaboravljeni.
Unutrašnjost kuće u koju nas je pozvala mlada žena podseća na neko davno doba. Pre ulaska u jedinu sobu svi se izuvaju, jer se na podu nalaze ćilimi, a u uglu je kolevka sa osmomesečnom bebom. Oskudni „nameštaj“ je očigledno skrpljen od davno odbačenih stvari. Prastara peć služi i za grejanje i za kuvanje. Jedino što podseća na danjašnicu jeste televizor, na kome je upravo bio u toku neki politički tok-šou, jutarnja repriza. Unutra je toplo, ali bolje je ne misliti kako ovde izgleda ledeni zimski dan.
U jednom dvorištu, nekoliko muškaraca je cepalo drva i slagalo ih pod nadstrešnicu. Gazda kuće je na moju molbu da porazgovaramo odgovorio samo mrkim pogledom i progunđao: „Da pričam za novine? Ostavi nas na miru, čoveče, vidiš da radimo. Dolazili su ovde mnogi, nešto pisali, slikali, i šta? Ništa, odu i ne vrate se, i ništa od toga ne bude!“ Besno je okrenuo leđa, ali je tada prišao njegov brat. „Ja hoću da pričam! Zna li neko od vas nemački?“
Ibro Gaši je u Nirnbergu i Frankfurtu proveo 17 godina. Nemački bolje govori nego srpski. Rešio je da se vrati kada mu je umrla žena, kaže da mu je tada srce prepuklo i da više nije mogao da izdrži. Osmoro dece je ostalo u Nemačkoj, svi odrasli, sa sobom je doveo samo najmlađeg, trinaestogodišnjeg sina. Dečak je šest razreda završio u Nemačkoj, ali ovde ne može da se upiše u školu. Srpski ne zna dovoljno dobro, a Ibro kaže da postoje i drugi problemi. „Ova zemlja nas ne želi. Ona je naša, mi je volimo, ali mi njoj nismo potrebni. Kao da ne postojimo. A gde da idemo? Ja ne želim nigde više ni da idem, hoću da ostanem ovde, a ne mogu.“ Dok je Ibro pričao, brat ga je više puta prekidao, nervozno i ljutito dovikujući: „Dosta je više, hajde da radimo!“ U glasu kao da je imao isti strah kao i mnogi njegovi sugrađani, koji na pitanje: „Da li imate nekih problema ovde, jesu li deca imala problema dok su išla u školu?“, žurno odgovaraju da je sve u redu, da ih niko ne dira. Iskonski strah večito progonjenih, strah da se ne zamere državi, strah od bilo kakvog isticanja.
Malo je zemalja u kojima reč Ciganin nema pogrdno značenje. Srbija tu nije izuzetak. Kada se zanemare bajkoviti filmovi o Romima, muzika koju mnogi vole, nedelje tolerancije i solidarnosti sa manjinama, izbori kada se za šaku glasova obećaju brda i doline, ne ostane skoro ništa što Rome povezuje sa „našim“, „normalnim“ svetom. Mnogi od onih koji tvrde da im Romi ne smetaju svoju toleranciju nisu proverili u praksi. Recite pošteno, da li bi vam bilo svejedno da vam je Mirijevsko brdo u susedstvu? Često sam čuo odgovor: „Da, ali…“ Onda bi usledile primedbe o nehigijeni, krađi, prosjačenju. Nije malo ni onih blagonaklonih koji ipak misle da su Romi sami krivi za svoju sudbinu, jer zapravo i ne žele da žive drugačije. Možda to i važi za neke od njih, ali je sigurno mnogo onih koji bi hteli da im bude drugačije i bolje, samo nisu imali šansu za tako nešto.
Ovog teksta verovatno ne bi ni bilo da nisam sreo Hasana, pri mom prvom dolasku na Mirijevsko brdo, 11. septembra 2001. (datum lak za pamćenje). OEBS je popisivao izbeglice za neke izbore na Kosovu, izbore za koje je utrošeno abnormalno mnogo para i posle kojih je, naravno, sve ostalo isto. Pre nego što sam Nemici zaposlenoj u OEBS-u uspeo da prevedem ono što je Hasan rekao, on sam je izgovorio rečenicu na odličnom engleskom. Iznenađeno sam ga pogledao i upitao ga gde je učio engleski. „U petom razredu osnovne, mnogo sam voleo da učim, ali eto… Morao sam da napustim školu.“ Hasan je imao tada 25 godina, u jedinoj prostoriji sklepane kuće njegova majka je, pušeći dugi čibuk, ljuljala u kolevci njegovo četvrto dete.
Prolazeći pored izbegličkih kampova i kod nas i u drugim zemljama, bezbroj puta sam se zapitao koliko genijalnih muzičara, pisaca, slikara sahranjuje svoje detinjstvo u tim najtužnijim mestima na svetu. Skoro niko od njih neće dobiti šansu, kao ni Hasan, koji je i posle 13 godina pamtio svaku reč stranog jezika naučenu u nekoj seoskoj školi u blizini Peći (koliko li je jezika takav sluhista mogao savladati na Filološkom fakultetu!). Ne treba biti nepravedan i za sve kriviti društvo koje takve ljude teško ili nikako prihvata, sigurno su problem veoma često i porodice koje ne žele da svoju decu šalju u školu. Šta god da je u pitanju, uvek kada pomislim na Rome i izbeglice, prvo mi se u sećanju javi tuga i gorčina iz Hasanovog glasa.
Verovatno će se mnogi čitaoci zapitati posle ovog teksta zašto je uopšte pisan. Čemu opisivanje još jednog od romskih slamova kada takvih samo po Beogradu i okolini ima bezbroj, i svi liče jedan na drugi? Čemu pisanje o nečemu takvom kada se ni ne zna broj kolektivnih centara u kojima već više od decenije, zaboravljeni od svih, umiru od tuge i bede hiljade izbeglica iz Hrvatske, Bosne, Kosova? I mnogi moji prijatelji za koje znam da vole da pomognu drugima, da su ljudi bez predrasuda, kažu da im je prag tolerancije pređen. Previše je užasa i bola protutnjalo ovim prostorima čemernih devedesetih, i većina više ne želi da gleda prizore nesreće i patnje. Pa zašto onda pisati o Mirijevskom brdu?
Možda zato što mi se čini da kao društvo nismo izvukli pouku iz kataklizme koja nam se desila. Nesreća često pročisti ljude, ovde se to nije dogodilo, niz naših katastrofa još uvek se doživljava kao nezaslužena elementarna nepogoda. Još postojimo „mi“ i „oni“. Setio sam se radnika Gradske čistoće dok sam inflatorne ‘93. čistio ulice kritskog grada Hanie. Ponižavajuće? Dnevnica za taj posao bila je 30 maraka, prosečna plata u Srbiji dve marke. I u poniženju postoji mogućnost izbora. Pitao sam Rusa, skoro starca, koji je zajedno sa mnom metlom ubacivao otpatke u kantu, čime se bavi kod kuće. „Ja sam konstruktor aviona, ali fabrika je zatvorena kada se država raspala, a deca na fakultetu, treba im para…“ Čudna je i varljiva istorija, svi mi možemo nekad biti Romi. Da li ste znali da reč Rom na njihovom jeziku znači „čovek“?
Ne vredi okretati glavu od Mirijevskog brda, ono je tu, postoji, ma koliko se pravili da ga ne vidimo. I to je Beograd, isto koliko i Ada, Knez, Kalemegdan, i to su naše komšije. Ma koliko da teško živimo, možda im možemo pomoći. Ako bar neko kesu sa starom odećom i igračkama ne baci u kontejner, već je odnese makar do podnožja brda, onda je imalo smisla pisati. Čak i ako precenjujem pisanu reč, ako niko to ne učini, opet je vredelo. Neka deca tamo dobiće uskoro svoje fotografije, možda prve u životu.
