Sto godina slave

Bio je najmlađi i bilo je logično da poživi najduže, ali ni on sam nije mogao očekivati da će proživeti čitav jedan vek! Fransisko Antonio „Panćo“ Varaljo, nekadašnji argentinski reprezentativac, napunio je 5. februara tačno 100 godina a sedam dana kasnije u Buenos Ajresu upriličena je ceremonija na kojoj su Argentina i cela Južna Amerika obeležile vek života fudbalera koji je odavno postao simbol svetskih prvenstava. FIFA ga je zvala u goste 1994. u SAD i 1998. u Francusku, a Koreju i Japan 2002. i Nemačku 2006. preskočio je zbog godina i dalekog puta.

Panćo Varaljo je u Urugvaj 1930. otišao kao najmlađi reprezentativac, ali je već bio standardni u prvoj postavi. Odigrao je četiri od pet utakmica, propustio je, zbog povrede, polufinale sa SAD koje je Argentina dobila sa 6-1, ali je rukovodstvo insistiralo da zaigra u finalu. Problem je bio u tome što u ekspediciji nije bilo lekara! Morali su da potraže pomoć od domaćina protiv kojih su igrali u finalu. Sam Varaljo je tvrdio da ne može da igra jer ga noga i suviše boli. Povređenog igrača pregledao je dr Kampistegi, sin dr Huana Kampistegija, predsednika Urugvaja. Mladi doktor procenio je da Varaljo nije u stanju da igra, ali su Argentinci smatrali da „domaći lekar hoće da ošteti njihov tim“ i Varalju je rečeno da će igrati… Navijači Urugvaja su svake noći do finala maltretirali Argentince praveći pred njihovim hotelom veliku buku. Lupali su u sve što im je bilo pri ruci, zviždali, pevali, pretili…

Prvog predsednika FIFA i osnivača Svetskog prvenstva Žila Rimea je svakodnevno uoči finala „bolela glava“ zbog sitnih i krupnih stvari oko kojih su se svađali Urugvajci i Argentinci. Svi su želeli da znaju ko sudi, ali je Rime to krio kao najveću tajnu. Problem je nastao i zbog lopte kojom treba da se igra jer je svaka strana insistirala na svojoj, Urugvajci su imali novu, uvezenu iz Engleske. Lukavi Rime je smislio da sa sudijom dogovori da se svakom loptom igra po jedno poluvreme, ali je to čuvao za sebe, a na sva navaljivanja finalista odgovarao je sa „videćemo“, „strpite se“, „još nismo rešili“… Već je bio odlučio da finale sudi Belgijanac Langenus i uveliko je, u najvećoj tajnosti, pregovarao s njim. Korpulentni sudija bio je spreman da se prihvati zadatka, ali je za svaki slučaj tražio – životno osiguranje!

Na tribinama novoizgrađenog stadiona „Sentenario“ je, iz predostrožnosti, bilo manje gledalaca nego mesta. Za argentinske navijače bila su rezervisana tri posebna bloka. Kontrola na ulazima bila je rigorozna, baš kao i u luci gde su Argentinci detaljno pretresani. Komšije su od ranog jutra stizale brodovima, privatnim jahtama, čak i sa dva ratna broda (!), ali kako je dan odmicao magla je bivala sve gušća i vidljivost sve slabija, što će na kraju sprečiti više hiljada Argentinaca da stignu na utakmicu… Kažu da su policija i redari oduzeli 2800 revolvera!

Timovi su igrali u ovim sastavima:

URUGVAJ: Ballestero–Mascheroni, Nasazzi (k) – Andrade,

Fernandez, Gestido–Dorado, Scarone, Castro, Cea, Iriarte.

ARGENTINA: Botasso – Della Torre, Paternoster – J. Evaristo,

Monti, Arico Suarez – Peucelle, Varallo, Stabile, Ferreira (k),

M. Evaristo.

Argentinci su, na očaj domaćih navijača, na poluvremenu vodili sa 2-1, ali je na kraju bilo 4-2 za Urugvajce, koji su tako titulama olimpijskog šampiona iz Pariza 1924. i Amsterdama 1928. dodali i zvanje šampiona sveta. Slavlje na ulicama Montevidea bilo je neviđeno, više od 150.000 ljudi radovalo se trijumfu, vlada je dan posle finala proglasila za državni praznik ali sa druge strane La Plate, u Buenos Ajresu, vladalo je ogorčenje. Argentinci su smatrali da je sudija pomogao Urugvajcima da u drugom poluvremenu preokrenu rezultat. U noći posle finala kamenovana je urugvajska ambasada u glavnom gradu Argentine i to je jedan od prvih značajnijih međunarodnih incidenata povodom fudbala. Odnosi dve zemlje bili su veoma zategnuti u naredne dve decenije!

Nije sporno da su Urugvajci u Montevideu bili više nego favorizovani, krađa protiv Jugoslavije u polufinalu, kada je jedan policajac „asistirao“ za jedan od golova domaćina, deo je fudbalske antologije o svetskim prvenstvima, ali deo odgovornosti za poraz snosi tvrdoglavo i nepoverljivo argentinsko rukovodstvo koje je insistiralo da Panćo Varaljo igra. U prvom poluvremenu je još i mogao da potrči, u drugom je samo statirao i Argentinci su praktično igrali sa čovekom manje.

Počasni građanin

Fransisko „Panćo“ Varaljo (Varallo) rodio se 5. februara 1910, u gradiću La Plata, 50 km od Buenos Ajresa. Grad je poznat po tome što ulice ne nose imena već brojeve. Izuzetak je samo jedna koja je dobila ime po njemu. Proglašen je za počasnog građanina provincije Buenos Ajres, dobio je orden FIFA, ali ne samo zbog svoje duboke starosti i istorijske misije u prvom finalu 1930, već prevashodno zbog svojih fudbalskih kvaliteta. Dugo je sa 193 gola bio najbolji strelac Boke Juniors, tek nedavno ga je prestigao Martin Palermo. Sa Bokom je bio prvak Argentine 1931,1934. i 1935. a 1933. bio je najbolji strelac. Prethodno je 1929. osvojio titulu sa skromnom ekipom „Himnasio“ a prelazak u Boku izazvao je ozbiljnu ljutnju navijača, koji su čak kamenovali njegovu kuću u La Plati i uznemiravali ga u hotelu tako da se nekoliko puta selio. Zbog jakog šuta zvali su ga „tobdžija“. Karijeru je završio 1939, sa smo 29 godina, jer ono koleno, načeto u Montevideu 1930, nije više moglo da izdrži. Izdržalo je, međutim, telo. Panćo Varaljo je danas još uvek vitalni svedok fudbalske istorije.