Standardi pa status

Ovih dana američki muzički magazin „Bilbord“ proglasio je pevačicu Adel izvođačem godine, a njen album 21 ujedno je najprodavaniji album u protekloj godini. Ova pevačica je postigla veliki uspeh u popularnoj muzici pre svega zahvaljujući pevačkim sposobnostima, ali su na zanimanje javnosti o njoj verovatno uticali i neki drugi faktori. Zbog svoje „punačke“ figure i izjava koje je davala na temu da li joj smeta sopstveni fizički izgled, publika ju je zapazila kao interesantnu i provokativnu: iako su joj mnogi sugerisali da bi trebalo da drži dijetu, ona je vrlo često izjavljivala da joj ne smeta kako izgleda i da se neće odricati hrane koju voli.

Da je Adel rođena nekoliko vekova ranije, verovatno je da bi bila oličenje otporne, zdrave ženske lepote. Krupnija građa bila je takođe pokazatelj plodnosti i blagostanja – onaj ko nije mršav očigledno ima šta da pojede. To je slučaj i u današnje vreme u nekim nezapadnim kulturama – u pojedinim afričkim zemljama žene se namerno goje kako bi bile lepše po njihovim standardima. Ipak, u zapadnoj kulturi (kojoj i mi pripadamo), svaki višak kilograma, makar bio i minoran, opaža se kao nepoželjan i kao nešto što treba eliminisati. Ali ovaj trend nije dugog veka: filmske dive pedesetih i šezdesetih godina izgledale su sasvim drugačije od današnjih lepotica, što ne znači da tokom istorije nije bilo pritisaka za određenim izgledom, kao i to da su sve metode ulepšavanja bile manje invazivne, i bezopasne. Primeri za to su korseti nošeni u devetnaestom veku koji su narušavali pravilan rad unutrašnjih organa, ili izbeljivanje kože raznim sredstvima pa i arsenikom, kako bi se postigao efekat bledila.

Međutim, današnji stereotip lepote ujedinjuje u svom pojmu i neke osobine koje izvorno ne pripadaju estetskim fizičkim odrednicama i kao takav se plasira u popularnoj kulturi i medijima. Tako imamo povezanost lepog i uspešnog, lepog kao odvažnog i samopouzdanog. Poželjne i prihvaćene osobine ličnosti asocirane su uz fizički izgled, dok su, s druge strane, postavljeni modeli lepote za većinu žena (pa i muškaraca) teško dostižni ili čak nedostižni – procenjuje se da samo pet odsto žena može postići model vitkosti koji je najčešće prezentovan u medijima.

LEPOTA I KARIJERA: Ženski časopisi su puni članaka u kojima se ženama poručuje da će imati zadivljujuću karijeru, kao i kvalitetan emotivni i seksualni život, samo ako se otarase „tih par kilograma viška“. Onda ne čudi da je jedno od osnovnih usmerenja vitkost, jer je između ostalih faktora i ovaj vrlo zaslužan za postizanje uspeha na društvenoj lestvici. Kako je, ipak, teško pratiti modele lepote u medijima, kod nekih žena javlja se frustracija zbog nemogućnosti postizanja ideala. Delujući zajedno s nekim drugim predispozicijama (urođenim ili iz vaspitanja), norme privlačnog izgleda kod nekih devojaka, žena pa i devojčica utiču na pojavu poremećaja u ishrani, a povezane su i sa depresijom i niskim samopoštovanjem.

Britanska psihoterapeutkinja Suzi Orbah smatra da nije anoreksija ono što je uobičajena pojava, već je to, kako ona kaže – „mržnja prema sopstvenom telu“: kad se više vremena posvećuje kreiranju svog izgleda nego opuštenom življenju. Ona je jedna od aktivistkinja organizacije AnyBody (www.any–body.org), koja se na samitima pod nazivom „Ugrožene vrste“ („Endangered Species“) zalaže za promenu gledišta o jednom jedinom konceptu ženske lepote, za to da žene prihvate sebe kakve jesu i odbace pritiske ujednačavanja u obrazac koji nameće popularna kultura. Pokret aktivno proučava uticaje na formiranje javnog mišljenja o hrani, bavi se istorijom proizvodnje sredstava za mršavljenje, kao i zvaničnim krugovima zaduženim za zdravlje stanovništva. Razvijajući kampanju na različitim kontinentima, osim što savetuje, pokret takođe edukuje one koje rade sa ženama po raznim praktičnim pitanjima: zdravstvenim radnicima daje uputstva kako da ohrabre žene posle porođaja da nije nikakav „moralni prekršaj“ ako telo nije zategnuto i gipko, zatim nastavnicima da uče devojčice kako je svako telo prihvatljivo i da ne treba da pate zbog nesavršenosti. „Ne radi se o tome da je naša kultura impulsivna, već o tome da reklame vrše pritisak na nas da uvek reagujemo, bilo da prihvatamo ili odbijamo“, kaže Orbahova u intervjuu „Gardijanu“, na temu zašto hrana pravi toliko problema, bilo da se radi o zdravoj ili nezdravoj.

INDUSTRIJA NEDOPADANJA: Američka industrija dijetalnih programa godišnje zaradi i do sto milijardi dolara, mnogo više od vladinog budžeta za zdravstvo, obrazovanje i penziono osiguranje, pošto više od 90 odsto osoba koje su držale dijetu povrati izgubljenu težinu i nanovo započinje tretman. Kritičari ovog trenda smatraju i da je jedan od razloga forsiranja „lepote po svaku cenu“ upravo profit od prodaje kozmetičkih i dijetalnih proizvoda. Poseban slučaj su takozvani proizvodi koji sadrže nizak procenat masti i koji to upadljivo ističu: britanski nacionalni forum o gojaznosti (National Obesity Forum) kaže da je to siguran znak da proizvod sadrži veliku količinu šećera. Zato veliki broj namirnica s tom oznakom smatraju prevarom, jer nizak procenat (npr. tri odsto masti) ne govori ništa o energetskoj vrednosti proizvoda, već samo o tome koliko od konkretne težine zauzimaju masti, a ne i koliko je kaloričan. Danas se već gotovo podrazumeva da zdravlje i lepota idu zajedno: to se naročito odnosi na kilažu u vremenu kad vrtoglavo raste broj obolelih od hroničnih bolesti povezanih s debljinom kao što su dijabetes i kardiovaskularne bolesti. Oslabiti više ne znači biti samo lep, već i raditi na svom zdravlju. Usko povezan sa zdravljem je i aspekt mladosti. Epitet današnjeg definisanog lepog uvek isključuje neke pokazatelje starenja. Zbog toga se primenjuju razne tehnike podmlađivanja, što može funkcionisati do neke mere, a posle toga postaje nasilno i opterećujuće.

Paradoksalno, iako bi se očekivalo da su izrazito lepi ljudi srećni i zadovoljni sobom, podaci dobijeni u istraživanjima ne idu u prilog toj tezi. Istraživački centar SIRC iz Oksforda navodi rezultate istraživanja po kojima su izuzetno atraktivne osobe stalno pod pritiskom da održe lep izgled. Osim toga, navodi SIRC, ponekad pokazuju iznenađujuće nisko samopoštovanje zbog toga što svoj uspeh pripisuju svom izgledu, umesto svojim sposobnostima.

ZADOVOLJSTVO I SREĆA: Izgleda da Adel, najzapaženiju pevačicu prošle godine, kritike na račun fizičkog izgleda nisu pogađale mnogo čak i kad su bile maliciozne i dolazile od fanova drugih aktuelnih pevačica (Ledi Gage, Keti Peri). Pričala je da ne voli da vežba u teretani, a voli da jede ukusnu hranu, da joj izgled nikad nije bio važan kao i da ne namerava da drži dijete. Njen izgled dokazuje da je muzika odgovorna za njen uspeh, izjavila je Adel. Mnogi su je podržali zbog takvog stava, ukoliko zbog viška kilograma nema zdravstvenih problema. Neki su otišli i dalje, odavanjem hvalospeva njenom karakteru, smatrajući je izuzetno čvrstom i natprosečnom jer se ne frustrira zbog debljine kao mnoge druge pevačice i žene van sveta poznatih. Međutim, poslednjih dana neki tabloidi o poznatima navodno prenose kako je ipak podlegla pritiscima i rešila da menja izgled. Ako je to i tačno, više govori o tome koliko su pritisci javnosti na individuu snažni, nego o slabosti njenog karaktera. A ako je zdravlje u pitanju, to je razumljivo – pitanje je ipak koji je udeo veći u takvoj odluci, ukoliko ona postoji.

Deluje kao da se podrazumeva da višak kilograma mora da tišti osobu i motiviše je da smrša. A da li se podrazumeva stalni nadzor nad debljinom kod svih savremenih žena, reći će Suzi Orbah kao odgovor na pitanje koliko ima kilograma (intervju za „Njujork tajms“): „Apsolutno nemam pojma. Poslednji put sam se merila nekoliko nedelja nakon što sam rodila svoje drugo dete, Lijanu, 1988. godine.“

Plakat za samit „Ugrožene vrste“ organizacije AnyBody. Pitanje koje je postavljeno glasi „Hoće li ona ikad biti zadovoljnija svojim izgledom?“ Dete počinje da prepoznaje sebe u ogledalu oko druge godine života. Samo nekoliko godina kasnije, izveštava istraživački centar SIRC (Oksford), devojčicama će početi da se ne sviđa baš sve što vide na sebi.

Reklama za sapun marke Dove. Reklama je zabeležila uspeh zbog toga što umesto stereotipnih lepotica prikazuje „obične žene“.

Fotošopizam

Početkom prošlog decembra pažnju javnosti privukla je vest o novoj reklami švedske odevne marke H&M: umesto žena korišćen je kompjuterski model koji nosi rublje i kupaće kostime njihove marke. I sama kompanija je priznala da su modeli kompjuterski generisani, „kompletno virtualni“, pri čemu su na ta veštačka tela montirane slike lica stvarnih žena. Reklama je izazvala niz negativnih reakcija zato što je, imajući na raspolaganju mnogo devojaka i žena, odabrala nestvarni prikaz koji će nadalje predstavljati model izgleda nekoga ko nosi njihovu odeću.

Komentari variraju od onih koji kritikuju globalne trendove reklame – „prodaje se svaki aspekt ženstvenosti, zašto se onda ne bi prodavala i sama ljudskost, kompjuterski konstruisana“, preko zamerki upućenih samoj firmi H&M – „kako ljudska bića nisu dovoljno dobra da nose njihovu odeću“, pa do sarkastičnih opaski kako ćemo „u budućnosti morati da angažujemo kiborge da nam prodaju odeću jer žene neće biti lepe koliko se traži“. Predstavnici kuće opravdavaju ovaj postupak tako što im je potrebno da imaju „jedno telo koje će biti ‘osnovno’ jer žele da imaju standardizovani model na kome će prikazivati odeću“. Neki modeli prikazuju crnkinje, čije su slike dobijene bojenjem tela u fotošop programu.

BEZ KOMPLEKSA, KAŽE: Adel