Stanar Ruske kuće

U nameri da posetim sve evropske države pa i one najmanje i najzabačenije, stigao sam na skijanje u Andoru. Ova državica je smeštena na Pirinejima između Španije i Francuske a najbrže se do nje stiže autobusom iz Barselone. Pretražujući mapu, video sam da se na dva kilometra od glavnog grada Andora la Velje nalazi nešto što se zove Ruska kuća, za koju je vezana neobična i krajnje bizarna priča o ruskom pustolovu Borisu Skosirjevu, koji se u leto 1934. proglasio kraljem Andore i uzeo ime – Boris I.

Već osam vekova Kneževina Andora je pod zajedničkim suverenitetom šefa Francuske (kralja, cara, predsednika…) i španskog biskupa od Ujrela. Jedini izuzetak bila je trinaestodnevna vladavina kralja Borisa I u julu 1934.

Avanturistički gen Boris Skosirjev je po svoj prilici nasledio od majke, Elizabete Dmitrijevne, po rođenju grofice Mavros. Ona je još dok je bila u prvom braku, s prezimenom Simonič, 12. januara 1896. rodila Borisa oficiru Mihailu Mihajloviču Skosirjevu, inače 11 godina mlađem od nje, piše beloruski istoričar Leonid Lavreš.

Elizabeta se prvi put udala iz ljubavi, za svog brata od tetke, bez obzira na to što je takav brak bio zabranjen, a drugi brak po tadašnjim merilima smatran je nepriličnim. Mihail Skosirjev bio je sin peterburškog trgovca koji je od oca nasledio posao opskrbljivača carskog dvora, ali plemićku titulu nije imao, pa Boris nije ni mogao istu da nasledi, ali je kasnije sebe bez ikakvih osnova nazivao plemićem.

Od 1900. porodica je živela u Viljnusu (današnja Litvanija), gde je Boris proveo detinjstvo. U jesen 1915. regiju je okupirala nemačka vojska, a porodica je otišla na istok. Boris se verovatno uputio na front kao dobrovoljac i borio se u sastavu britanskih tenkovskih divizija, koje su delovale na ruskom frontu. To proizlazi iz pisma preporuke koje je zapovednik divizije Oliver Loker Lemson 1924. dao Skosirjevu, piše Aleksandar Kafka, ruski istraživač biografije Skosirjeva. Najverovatnije je bio dodeljen jedinici kao vojni prevodilac. Posle revolucije, Skosirjev je zatražio politički azil u Velikoj Britaniji i prijavio se na dve godine u britansku vojsku.

U Andoru je došao 1927. i počeo da se bavi “biznisom”, četiri godine kasnije ženi se 10 godina starijom bogatom Francuskinjom Mari Luiz de Para Gazi. Ubrzo ga viđaju u društvu ljubavnice, Amerikanke Florens Marmon. Živi u Andora la Velji, u predgrađu Santa Koloma u vili koja ubrzo dobija naziv “Ruska kuća”. Danas je pod zaštitom države kao kulturna baština, a projektovao ju je 1916. Katalonac Sesar Martinej.

Boris je u kontaktima sa lokalnim stanovništvom postao svestan da zemlja koja nema turizma, kockarnica i zimskih sportova a veći deo godine je prekrivena snegom i ledom, nema šanse za prosperitet. Dozvola iz 1881. da se gradi kazino po ugledu na Monte Karlo stavljena je 1934. godine na led od strane konzervativnih biskupa od Urjela. I Boris, u pratnji svoje mlade američke ljubavnice, saziva Savet Andore koji ga sa 24 glasa “za” i jednim uzdržanim, proglašava kraljem Andore – Borisom Prvim. Zvanična titula koju je uzeo glasila je: ”Boris I, princ Dolina Andore, grof od Oranža i baron od Skosirjeva, suveren Andore i branitelj vere!”

Svoje pretenzije na presto, Skosirjev je obrazlagao navodima da je poslednji zakonski naslednik Andore bio francuski kralj, a ne predsednik. Vojvoda od Giza, potomak francuskog kralja Žana od Orleana, navodno je preneo svoja prava na Andoru Skosirjevu lično, za šta je ovaj imao čak i odgovarajuće pismo.

Kralj Boris I štampa 10.000 primeraka novog Ustava Kraljevine Andore, daje intervjue za strane magazine i dnevne novine, pozira fotografima, obećava da će zemlja vrlo brzo postati “bankarski, kockarski i turistički raj” poput Monaka, Lihtenštajna, Luksemburga i ostalih evropskih državica. Francuska nije pokazala veliko zanimanje za dešavanja u susednoj državi, ali je zato biskup od Urjela intervenisao kod španskih republikanskih vlasti (ovo se dešava dve godine pred izbijanje Građanskog rata) koje su 21. jula poslale policiju da uhapsi kralja Borisa I i stražarno ga u vagonu 3. klase sprovede u Barselonu.

Po mišljenju Gerharda Langa, autora knjige “Boris fon Skosirjev, nemački agent, kralj Andore”, andorsku avanturu Borisa Skosirjeva finansirao je Treći rajh zainteresovan da destabilizuje situaciju na Pirinejskom poluostrvu, promoviše ideju nezavisnosti od Francuske i Španije među lokalnim stanovništvom, kao i da poljulja pozicije Pariza.

Međutim, Španci teško da su otkrili Skosirjevljeve veze s Nemcima. Sudili su mu po zakonu o skitnicama i zločincima, i poslali su ga godinu dana u zatvor da bi ga zadržali samo mesec dana. Posle su tog prvog i poslednjeg andorskog kralja deportovali u Portugal, odakle je otišao u Maroko, u Tandžir, koji je bio pod međunarodnom upravom. Kasnije je viđan širom Evrope, bio je čak u logoru u Višijevskoj Francuskoj za vreme Drugog svetskog rata, kao i na Istočnom frontu.

Rat se za Borisa završio u američkom zarobljeništvu. Posle toga Skosirjev se nastanio u Zapadnoj Nemačkoj, ali su ga 1948. u Istočnoj Nemačkoj uhapsile sovjetske specijalne službe. U sovjetskoj okupacionoj zoni našao se “poslovno” (tako se tada govorilo, između ostalog, za šverc). U sovjetskim logorima bio je do 1956, a posle se vratio u nemački grad Bopard.

“Zanimljivo je da su se nemačke vlasti tu zainteresovale za njegove veze sa sovjetskom obaveštajnom službom. Oni očito nisu shvatili kako su čekisti mogli da puste čoveka s tako bogatom biografijom kao što je Skosirjevljeva. Ali istraga nije dala rezultate”, naglašava Gerhard Lang. Ljubav prema mistifikacijama očigledno nije napuštala Borisa do kraja života. U knjizi “Čovjek u Jalti: tajna Hitlerova naredba Borisu fon Skosirjevu”, koja je objavljena 1982, navodi se da je na Jaltinskoj konferenciji Skosirjev uverio saveznike da ne bacaju atomsku bombu na Nemačku. Međutim, po Langovim tvrdnjama, i to je bila laž. Umro je 1989. u Bopardu u 93. godini.

Roman “Boris I, kralj Andore” objavio je 1984. godine katalonski autor Antoni Moreli i Mora. Knjigu je posvetio svojoj baki, koja je tvrdila da je lično poznavala Skosirjeva. Roman je kasnije postavljen i kao pozorišna predstava.