Nakon godine koja je klimatske promene ponovo vratila u središte medijskog interesovanja, sa prolećem na severnoj hemisferi nastavljene su pripreme za ovogodišnji klimatski samit u Parizu, koji bi u decembru mogao da donese novi, daleko efikasniji svetski sporazum. Tokom ove nedelje zabeležena je i najviša do sada izmerena temperatura na Antarktiku, Sjedinjene Američke Države uputile su Ujedinjenim nacijama ponudu o značajnom smanjenju emisije ugljen-dioksida do 2025. godine, dok širom sveta niču incijative da se nivo CO2 u atmosferi što pre smanji.
Istovremeno, Srbija je, jednako kao i prethodnih godina, suočena sa brojnim političkim, ekonomskim i onim trećim, političko-ekonomskim nevoljama. Izgradnja i jačanje svakojakih kapaciteta, od infrastrukture do pravnih normi, uz pomoć kojih bi se naša zemlja suočila sa posledicama globalnog zagrevanja, što se inače popularno naziva adaptacija, zahtevaju ogromna finansijska ulaganja. A njih, jednostavno – nema. Srbija i ceo region su se, nažalost, prošle godine već suočili sa prvim dramatičnim posledicama klimatskih promena – sa do tada nezabeleženim padavinama i razornim poplavama čije ljudske, ekonomske, infrastrukturne, medijske i političke posledice Srbija još uvek živi. Šta smo, godinu dana kasnije, naučili od poplava i šta uopšte možemo da učinimo kako bismo smanjili rizike od sličnih događaja?
Sudeći po do sada najtačnijem Petom izveštaju Međuvladinog panela za klimatske promene, ovakvi, takozvani klimatski ekstremi, predstavljaju budućnost regiona. Nažalost, svi poznati klimatski modeli koji predviđaju šta donosi globalno zagrevanje do kraja veka, pokazuju da region Zapadnog Balkana spada u takozvane vruće zone, gde će posledice klimatskih promena imati dramatične efekte.
EKSTREMNO SKUP KIŠOBRAN: Prema podacima Republičkog hidrometeorološkog zavoda, sredinom maja 2015. desio se redak meteorološki događaj. Neposredno uoči poplava u Obrenovcu, Mačvi i Centralnoj Srbiji, oboreni su brojni rekordi padavina na više lokacija na teritoriji Republike Srbije. Dnevni rekord od 94 litra po kvadratnom metru, od 14. juna 1999, dramatično je nadmašen 15. maja, kada je palo više od 107 litara. Dan kasnije, nadmašen je i dvodnevni rekord, a kad se posmatra period od mesec dana, od 17. aprila do 16. maja, dostignuto je 320 litara, čime je nadmašen prethodni mesečni rekord iz 1999. koji je iznosio 280 litara.
Prateći ove enormne količine padavina, RHMZS je u takozvanom operativnom hidrometeorološkom biltenu izdao upozorenje najvišeg stepena na veliku količinu padavina. Zbog toga je došlo do esktremnog porasta reke Save, dok su se u slivu reke Kolubare – koja je po novoj sistematizaciji tok drugog reda, tako da se o odbrani od poplava ne stara Republika, nego lokalne samouprave – dogodili prodori odbrane od poplava na manjim pritokama i bujični talas je potpuno nekontrolisano prelio Obrenovac, brojna druga mesta, poljoprivredne površine i industrijske objekte.
Srbija je nedeljama bila u vanrednom stanju. Od 99 branjenih poplavnih područja u Srbiji, ovom poplavom su direktno pogođena 42, i to u slivovima Save i Drine, Zapadne i Velike Morave, kao i Mlave. Na kraju, prema podacima iz godišnjeg izveštaja Svetskog fonda za prirodu (WWF Danube–Carpathian Programme), uz ljudske živote, nastala je i šteta u vrednosti od 3,5 milijardi evra.
Kako sprečiti da se ovakva šteta ne ponovi? Budući da se Srbija odavno približava Evropskoj uniji, i bez tolikih gubitaka, gradovi, infrastruktura i poljoprivredna proizvodnja moraju mnogo više da se prilagode klimi. Međutim, Nacionalna strategija u oblasti životne sredine iz 2011. predviđa da će više od 10,6 milijardi dolara iznositi samo troškovi prilagođavanja domaće regulative evropskim normama u oblasti životne sredine. Sveobuhvatni troškovi adaptacije verovatno će biti još veći. Sa druge strane, i bez poplava, štete i troškovi koji nastaju zbog neprilagođenosti na nove vremenske prilike koštaju mnogo više. Prema podacima Svetske banke, samo trenutni troškovi zbog vremenskih prilika u Srbiji godišnje iznose između 150 i 480 miliona evra.
Neki koraci u pogledu adaptacije su već učinjeni. Posebno je značajno što je unutar Ministarstva unutrašnjih poslova osnovan Centar za vanredne situacije i to je, samo po sebi, u uslovima velikih nepogoda prethodnih godina znatno smanjilo ionako prevelike štete. Unapređeni su kapaciteti Republičkog hidrometeorološkog zavoda, koji danas predstavlja značajan izvor pravovremenih informacija i redovno pruža vremensku prognozu (Meteoalarm), hidrološku prognozu (Hidroalarm), indeks opasnosti od pojave šumskih požara (FWI), prognozu UV indeksa i najavu toplih, odnosno hladnih talasa. Mreža širom Srbije trenutno broji 190 hidroloških stanica površinskih voda, 400 stanica podzemnih voda, 66 automatskih i 160 stanica na kojima se meri proticaj. Zahvaljujući tome, RHMZS je u maju 2014, kao državna služba, pravovremeno upozorio na nadiruću nesreću.
UPRAVLJANJE RIZIKOM: Kad je reč o odbrani od poplava, 2018. godine će biti okončan drugi ciklus planiranja. Za sada, 2012. godine sačinjena je Preliminarna procena rizika od poplava na osnovu podataka o istorijskim poplavama u periodu 1965–2011. Ovom procenom je identifikovano 99 značajnih poplavnih područja (uglavnom na vodama prvog reda), što su područja na kojima „poplave mogu ugroziti stanovništvo, privredne aktivnosti i životnu sredinu“.
Srbiju trenutno brani 2450 kilometara nasipa, regulisano je 1109 kilometara korita sa nasipima i 134 bez nasipa, 29 kilometara obaloutvrda, dok uz to postoji i 11 akumulacija za odbranu od poplava, kao i 47 višenamenskih akumulacija, koje igraju presudnu ulogu u smanjivanju poplavnih talasa. Nažalost, doskorašnja ulaganja u izgradnju višenamenskih akumulacija pokazala su se kao nedovoljna, a koncept integralnog upravljanja vodama nije održan. Tako se, na primer, brane „Selova“ na Toplici i „Rovni“ na Jablanici grade više od dve decenije, dok je gradnja brane „Svračkovo“ na Rzavu bila prekinuta.
Na stručnom skupu koji su još u junu 2014, odmah nakon velike nepogode, organizovale JVP „Srbijavode“ u saradnji sa Republičkim hidrometeorološkim zavodom Srbije, Institutom za vodoprivredu „Jaroslav Černi“ i Šumarskim fakultetom Univerziteta u Beogradu, data je procena da je poplavama trenutno ugroženo oko 18 odsto teritorije Republike, prvenstveno u priobalju Dunava, Tise i Save, zatim Morave, Drine, Kolubare, Timoka. Međutim, već na ovom skupu je izrečeno da se jedna od najvećih opasnosti nalazi ne samo u trošnim nasipima, akumulacijama i nedovoljnim sredstvima već i u pogrešno prepisanoj evropskoj pravnoj regulativi.
„Teritorija RS je jedinstven vodni prostor za upravljanje vodama i do donošenja aktuelnog zakona o vodama 2010. godine postojala su tri vodna područja u granicama slivova Dunava, Save i Morave“, navodi se u zaključcima koje je predstavio Veljko Dimitrijević, inženjer iz JVP „Srbijavode“, uz tumačenje da je ovakva podela bila u potpunosti saglasna sa Okvirnom direktivom o vodama Evropske unije iz 2000. godine, koja definiše sliv kao osnovnu jedinicu za upravljanje vodama. Mada je jedan od osnovnih razloga donošenja novog zakona bilo usaglašavanje sa propisima EU, ova podela na vodna područja je urađena potpuno suprotno tako da je uspostavljeno sedam vodnih područja: Sava, Beograd, Morava, Donji Dunav, Srem, Banat i Bačka, Kosovo i Metohija, ne odgovaraju hidrografskoj mreži u Srbiji i prirodnom procesu oticanja voda.
Poseban problem predstavlja podela na vodotoke prvog i drugog reda, koja je uspostavljena istim zakonom o vodama iz 2010. godine. Bez jasnog kriterijuma neki vodotoci su proglašeni za vodotoke drugog reda, a njihovo uređenje i odbrana od poplava stavljeni u nadležnost jedinica lokalne samouprave. Mali gradovi su tako počeli da se staraju o rekama koje nemaju kako da zaustave, posebno jer nemaju niti namenska sredstva, niti stručnjake koji bi održavali sistem odbrane od poplava. Greške koje su u međuvremenu načinjene doprinele su majskoj katastrofi.
„Upravljanje rizikom od poplava je cikličan proces, koji se sastoji od tri faze: odgovor na poplavni događaj, oporavak i pripravnost za sledeći događaj. Iskustvo katastrofalne poplave 2014. godine pokazuje značaj ovakvog pristupa upravljanju rizikom od štetnog dejstva voda. Ovo je pravi momenat da se, nakon neophodnih popravki na sistemu zaštite, definiše adekvatan kompleks preventivnih mera za svaki sliv i realizuje u planskom periodu“, navodi se u radu „Upravljanje rizikom od poplava u Srbiji“ dr Marine Babić Mladenović, sa Instituta za vodoprivredu „Jaroslav Černi“.
Ona preporučuje da se zaštita od poplava priobalja manjih vodotokova u narednom periodu „mora značajno poboljšati, imajući u vidu i moguće pogoršanje režima velikih voda usled klimatskih promena“. Stručnjaci za vodoprivredu stoga promovišu aktivne mere zaštite od poplava, kao što je korišćenje akumulacija i takozvanih retenzija, rasteretnih i obodnih kanala za redukciju poplavnih talasa. Nevladine organizacije poput WWF-a takođe predlažu da se pojača uloga retenzija i povećaju područja u kojima se može uskladištiti velika količina vode, čime će se smanjiti posledice ekstrema. Vek koji uveliko protiče doneće, očigledno, u Srbiju još mnogo vode, koju treba nekuda ispustiti.
