Šta ako si u onih 15 odsto

Nema lakog načina da se pitanje zašto su glupi diskriminisani i zašto je to nama normalno postavi dovoljno delikatno i da iz različitih razloga ne izazove nelagodu kod mnogih. Zato ga prenosimo u obliku u kome ga je, u tradiciji sklonosti Britanaca da se šale i sa osetljivim stvarima, prvi postavio naučni publicista Majkl Hanlon u svom Vodiču kroz naučnu divljinu, u poglavlju „Šta ćemo sa glupima?“.

Pre nego što se možda neki na nas naljute što smo poželeli da budemo jednako veliki Englezi kao Hanlon, požurićemo da damo neka objašnjenja. Ne misli se ovde, naravno, na osobe koje su zbog povreda ili bolesti izgubile deo kognitivnih sposobnosti ili na osobe rođene sa hendikepom; odnos društva prema njima i nivo pomoći koja bi im trebalo da se pruži već je rešen zakonima. Ovde je reč o ljudima čiji nivo inteligencije nije toliko nizak da im je neophodna pomoć u svakodnevnom funkcionisanju a ni dovoljno visok da mogu da se bez ikakvih poteškoća uspešno snalaze u sve zahtevnijem i komplikovanijem svetu u kakvom živimo. Pojednostavljeno rečeno, govorimo o osobama čiji je IQ između 70 i 85.

DISKRIMINACIJA GLUPIH

Istraživanja u razvijenijim zemljama pokazuju da približno 68 odsto stanovništva ima količnik inteligencije između 85 i 115, dok je broj onih čiji je iznad ili ispod ova dva broja približno jednak, dakle oko petnaest procenata. A to je, naravno, ogroman broj. Mnogi veruju da ovaj količnik nije precizno merilo, da IQ testovi govore samo o nečijoj sposobnosti da takve testove reši i ništa više od toga i da inteligencija nije nešto sa čime se rađamo, negirajući joj bilo kakvu genetsku osnovu. Bilo kako bilo, činjenica je da se, slično kao i fizičke, razlikuju i naše intelektualne sposobnosti i da mnogi od nas na raspolaganju imaju nešto manje alata, kao i da nailaze na više prepreka nego neki drugi.

Lista problema i neprijatnosti sa kojima se ljudi sa nižim IQ-om suočavaju u svakodnevnom životu poduža je i raznorodna. Čak je i veliki broj komedija u pozorištu, na filmu i televiziji baziran upravo na podsmehu prema „glupima“, setimo se samo filmova Džerija Luisa, Džima Kerija, karaktera poput Mister Bina, niza nemih komedija, a i kancerozna forma TV rijalitija bazirana je na sličnoj premisi. Pritom, poruga i podsmeh kojima su ovi ljudi često izloženi u medijima i umetnosti, ali i na poslu i u društvenom životu, koliko god bili bolni, nisu ni izbliza njihov jedini problem. Velike promene u načinu proizvodnje dovode do toga da oni sve teže uspevaju da dođu do zaposlenja, u današnje vreme čak i mnogi poslovi bazirani na fizičkoj snazi ili veštini zahtevaju i znatan intelektualni napor. I poslovi koji na prvi pogled deluju jednostavnije, poput rada u sve masovnijim kol-centrima, u stvari zahtevaju čitav niz znanja i veština – poznavanje određene terminologije, komunikacijske veštine, razumevanje prirode posla, baratanje kompjuterskom opremom. Opsežna istraživanja su pokazala da osobe koje se nalaze u ovoj grupi imaju veće šanse da dođu u kontakt sa drogama i kriminalom i nađu se u zatvoru. Dalje, ljudi sa nižim IQ-om se često venčavaju sa partnerima iz svoje grupe i tako se dodatno izoluju od ostatka društva. Kao i mnoge druge društvene barijere, i ovu je veoma teško preskočiti.

Poslednjih godina, a naročito ove neobične godine, pomenute pojave privukle su više pažnje psihologa, sociologa i šire javnosti, pa se u nizu novinskih članaka, na portalima i konferencijama intenzivnije razmatraju društveni položaj i oblici diskriminacije ljudi sa nižim nivoom inteligencije. Tako psiholog Linda Gotfredson u tekstu „Pretending that Intelligence Doesn’t Matter“ piše da se pokazuje da, uprkos obećanju današnjih obrazovnih institucija da svoje studente i đake pripremaju za puno učešće u sve kompleksnijem svetu novih tehnologija, rafalnih komunikacija i oštrih debata o javnim politikama, razlike između ljudi u njihovoj sposobnost da procesuiraju nove informacije ipak stoje na putu pune ravnopravnosti kojoj se teži. Istraživač Rodžer Titkomb u tekstu dvosmislenog naslova „Stupid discrimination“ na portalu New Scientist kritikuje tezu iz pomenute Hanlonove knjige da đaci sa nižim IQ-om imaju veće šanse da iz škole izađu kao funkcionalno nepismeni, ali u lavini reakcija koje je ovaj članak izazvao, desetine učitelja i nastavnika na osnovu sopstvenih iskustava tvrde da taj problem ipak postoji. „Vašington post“ piše o oštroj polemici koja se u američkoj javnosti vodi poslednjih meseci povodom odluke federalnog suda da poništi odluku države Oregon kojom je ona pokušala da oduzme decu roditeljima sa niskim nivoom inteligencije. Socijalne službe Oregona tvrdile su da bračni par nije u stanju da se brine o deci u potpunosti i da ih tako čak može dovesti u opasnost. Federalni sud je u presudi izneo mišljenje da nečije kognitivne sposobnosti ne smeju biti osnov bilo kog oblika diskriminacije. I tekstovi Dejvida Fridmana „The War on Stupid People“ i Anuja Narkeide „IQ tests, a tool for discrimination“ bave se različitim oblicima diskriminacije sa kojom se susreću ljudi sa niskim količnikom inteligencije.

PROTIV PAMETNIH

Nekako istovremeno, možda i sasvim slučajno, pojavila su se i razmišljanja o drugoj, srodnoj temi. Naime, dr Sonja Falk, profesor psihologije i psihoterapeut iz Londona, u nekim svojim tekstovima u stručnim časopisima i štampi pokrenula je i pitanje diskriminacije osoba visoke inteligencije, sugerišući da široko rasprostranjeni uvredljivi nadimci koje ovi ljudi dobijaju, kao što su „nerd“ ili „geek“, što bi se možda moglo prevesti kao štreber i bubalica, predstavljaju „anti-IQ slurs“ – uvrede protiv pametnih, kao i da mogu biti uzrok psiholoških problema. Doktorka Falk je naišla na podršku među kolegama i zajedno su prošle godine podneli zahtev američkom Kongresu da Zakon o ravnopravnosti prepozna visoki koeficijent inteligencije kod nekih osoba kao ljudsku karakteristiku s pravom na zaštitu koju uživaju druge karakteristike iz tog akta, kao što su rasa, pol ili seksualna orijentacija. Zakonodavci su ovaj njihov zahtev glatko odbili ubedljivom većinom, što samo po sebi može, a i ne mora biti interesantna informacija.

Ostaje nam da pokušamo da objasnimo kako je, u obilju tema kojima se današnje društvo bavi, uopšte došlo do toga da se pitanje diskriminacije ljudi sa nižim IQ-om pomalo neočekivano nametne kao relevantno. Po svemu sudeći, to je deo jednog davno započetog procesa u kome se mukotrpno i neoprostivo sporo ispravljaju nepravde i teži ukidanju diskriminacije pojedinaca i manjinskih grupa. Poduža je lista stvari koje su nama, deci dvadesetog a posebno dvadeset prvog veka, sasvim normalne i gotovo svi ih podrazumevamo: žene imaju pravo glasa, niko ne sme po zakonu da vas otpusti sa posla zbog boje vaše kože, seksualne orijentacije ili zato što čekate bebu, niko ne sme da vam zabrani da obožavate bilo koje biće iz mašte, bio to Deda Mraz, Jahve, uskršnji Zeka, Ješua iz Nazareta, Alah ili Belzebub, roditelji ne smeju da prodaju svoju žensku decu za novac, ne smeju ni da ih prinesu na žrtvu da bi sebi povećali šanse da osvoje Troju, svima je zagarantovana sloboda kretanja, mišljenja, govora i političkog organizovanja, kako bi naši stari lepše rekli – sloboda mnjenja, zbora i dogovora, nijedno od prava ne sme biti uskraćeno nekome zbog njegove nacije ili zbog fizičkih nedostataka i deformiteta, a samo umetnici smeju da ismevaju i kritikuju manje-više koga požele. Makar tako zakon kaže. Manje je ružičasto u pojedinim državama, pa tako u nekima od arapskih zemalja misle da je za upravljanje motornim vozilom potrebno posedovati testise (M. Hanlon), potpukovnik Putin nalazi da je normalno slati devojčice na višegodišnju robiju zbog glasnog pevanja na pogrešnom mestu, a kineski slobodarski zakoni i njihova primena su opšte poznati, posebno stanovnicima Hongkonga.

Ipak, nije teško dokazati da dobar deo sveta, kako pojedinci tako i mnoge manjinske grupe, u proseku uživa mnogo više sloboda nego ikada pre u poslednjih pet-šest milenijuma, zahvaljujući procesima započetim uglavnom u poslednjih vek ili dva. A ti procesi nisu završeni, poslednjih godina u žižu su došla prava i nekih, do tada, za širu javnost gotovo neprimetnih manjina, pa smo tako, na primer, posle LGB počeli da govorimo o LGBT i kasnije LGBTQ osobama. Odskora je broj grupa narastao, pa se umesto vratolomnog akronima LGBTIQCAPGNGFNBA, koristi jednostavno LGBT+. Pre nego što počnemo da se previše šalimo na račun ovih klasifikacija, valjalo bi se podsetiti da se iza njih kriju osobe čije pravo na polno i rodno određenje niko normalan ne bi smeo osporiti i čiji su životi, veoma često, ispunjeni tolikim teškoćama da bi savladavanje jedne poduže skraćenice bilo najmanje što bi ostatak ljudi mogao za njih da učini.

Sva je prilika da se sličnim putem stiglo i do toga da se počnu razmatrati i pitanja vezana za prava ljudi sa nižim nivoom inteligencije i za diskriminaciju kojoj su neretko izloženi. Naravno da veoma često kod mnogih ne postoji nikakva želja da na bilo koji način diskriminišu ljude iz ove grupe – na primer, neke poslove zaista mogu obavljati samo osobe visoke inteligencije, kao što je za neke neophodna izuzetna fizička snaga ili specifičan set sposobnosti. Naravno i da je često šala samo šala i da nema nameru da bilo koga uvredi, već da pozove da se i sami podsmehnemo nekom svom nedostatku. Ipak, dobro bi bilo uvek imati u vidu da je iz nekog razloga mnogo lakše podsmehnuti se veličini svog nosa, čudnom hodu ili slabosti prema nekom poroku nego sopstvenoj inteligenciji. Takođe i to da ljudi, kada im se ukaže šansa, neretko umeju da daleko prevaziđu sopstvene potencijale.