U dugogodišnjoj debati o prvom Evropljaninu koji se iskrcao na američko tlo, krunski materijalni dokaz u prilog tezi da su Novi svet otkrili Vikinzi predstavlja jedna srednjovekovna mapa sveta na kojoj je u severozapadnom Atlantiku prikazan deo zagonetne zemlje Vinland. Ova mapa pojavila se u javnosti 1965. godine, kada ju je objavio Univerzitet Jejl, što je svojevremeno izazvalo velike diskusije među istoričarima. Na mapi se jasno vide obrisi Evrope, Islanda, Grenlanda i takozvanog Vinlanda („Zemlje vina“), pored koga stoji kratka, ali istorijski presudna odrednica: „Ovo je ostrvo Vinland, koje su zajedno otkrili Bjarni i Leif.“ Ako je mapa zaista nastala pre Kolumbovih putovanja, tada nema sumnje da su vikinzi u svojim dugim brodovima plovili sve do kanadskih obala, a da su pomenuti Bjarni i Lief, nesumnjivo dva neustrašiva vikinga, prvi Evropljani koji su otkrili američko kopno. Sporna autentičnost normanske mape nagoni brojne istraživače da, pomoću najsavremenijih tehnika datovanja, ispituju starost pergamenta i mastila kojim je mapa iscrtana. Odnedavno, nalik velikoj detektivskoj istrazi, mapa se ponovo ispituje, ali su dobijeni rezultati zbunjujuće različiti.
Kopno na zapadu: Zemlja Vinland i prve vikinške posete njenim zelenim obalama, prisutne su već vekovima u skandinavskom folkloru, a najdetaljnije su opisane u dve skandinavske sage, Saga o Grenlanđanima i Saga o Eriku Crvenom. Prema prvoj sagi, Bjarni Herjulfson i njegova družina plovili su oko Grenlanda, kada ih je, 986. godine, vetar iznenada skrenuo sa kursa i odneo daleko ka zapadu. Pre povratka na Grenland, Bjarni je navodno ugledao kopno Vinland, uz koje je plovio, ali se na njega nije iskrcao. Oko 1000. godine, mladi Viking Leif Erikson, sin Erika Crvenog koji je osnovao koloniju na Grenlandu, poveo je posadu od 35 hrabrih Vikinga na zapad i pokušao da pronađe zemlju koju je slučajno ugledao Bjarni. Saga o Eriku Crvenom detaljno opisuje Leifovu plovidbu duž obala današnje Kanade i kaže da su Leif i družina prvo naišli na pustu, zaleđenu zemlju koju su nazvali Heluland („Zemlja ravnog kamena“), a zatim ploveći južno, došli do ravne, pošumljene oblasti kojoj su dali ime Markland („Zemlja šuma“), da bi, još dalje na jugu, stigli do tople, pitome zemlje koju su nazvali Vinland. Vikinzi su se ovde iskrcali da bi tu podigli nekoliko kuća i istražili teren. Prema Sagi o Eriku Crvenom, Leif je bio ne samo prvi koji se ovde iskrcao, već i prvi koji je ugledao ovu zemlju, što je kontradiktorno Sagi o Grenlanđanima, po kojoj je Bjarni zaslužan za samo otkriće novog kopna. Posle Leifa, do obala Amerike otisnulo se još nekoliko normanskih pustolova, podstaknutih pričama o gostoljubivoj zemlji na zapadu – Leifov brat, Torvald, poveo je 1003. godine ekspediciju na Vinland i tamo proveo dve godine, a već sledeće, 1004. godine, Torfin Karlsefni krenuo je u kolonizatorski pohod sa grupom od 130 ljudi, ali se ova, prva kolonizacija Amerike u istoriji, neslavno okončala posle svega tri godine. Lokalni stanovnici Vinlanda (kasnije, zbog Kolumbovih zabluda, nazvani Indijanci), isprva voljni da trguju sa markantim stanovnicima skandinavskih fjordova, postali su iznenada neprijateljski raspoloženi prema pridošlicama, prisiljavajući Torfinovu koloniju da se vrati na Grenland.
POSLEDNjI POHOD: Poslednji zabeležni pohod Vikinga do Vinlanda, 1013. godine, predvodila je Frejdis, mračna i plahovita kćerka Erika Crvenog. Kada su u logoru na novom kontinentu izbili neki sukobi, Frejdis je, prema legendama, okrutno ubila svoja dva brata, poubijala sve žene iz ekspedicije i vratila se na Grenland. Posle ovog putovanja krvoločne normanske princeze, nije zabeleženo da su Vikinzi ikad više posećivali Vinland, a iza nekoliko njihovih ekspedicija ostali su samo stihovi starih saga i predanja o neustrašivim pretcima, koji su, tamo negde iza ledenih talasa severnog Atlantika, otkrili novo kopno. Drugih, pouzdanih materijalnih dokaza o ovim normanskim podvizima skoro da nema. Zato je značajna verodostojnost mape Vinlanda, pošto je ona jedinstven artefakt koji svedoči o pohodu na američki kontinet nekoliko vekova pre Kolumba. U dokazivanju autentičnosti mape presudnu ulogu igra mastilo kojim je mapa iscrtana na pergamentu. Crtež na karti sastoji se od žućkastih linija koje verno prijanjaju pergamentu, ali i od preklopljenih crnih linija koje su počele da blede, što bi mogao biti očigledan znak prisustva jedinjenja na bazi gvožđa, koja su upotrebljavana u srednjovekovnim mastilima. Međutim, u mastilu je otkriven i anatas, kristal titanijum dioksida koji ljudi nisu upotrebljavali pre 1923. godine. Njegovo prisustvo u mastilu pobudilo je čitav niz skeptičnih optužbi da je mapa načinjena tek u XX veku, ali se sa tim zaključkom ne slažu svi stručnjaci.
šta krije mastilo: Da li je kartu na pergamentu nekada davno nacrtao kakav iskusni normanski moreplovac u pokušaju da saznanja svojih pokolenja o prostranstvu sveta sačuva za budućnost, ili je njen autor samo vešt falsifikator iz XX veka? Diskusija o tome dodatno se rasplamsala prošle, 2002. godine, kada su dva naučna tima skoro istovremeno objavila suprotstavljene rezultate. Po jednima, nastanak mape može se datovati u prvu polovinu XV veka, a prema drugima, mapa je samo – odlična prevara. Naime, u julu prošle godine Katarina L. Braun i Robin Dž. H. Klark sa Univerzitetskog koledža u Londonu upotrebili su tehniku poznatu kao Ramanova spektroskopija da ispitaju mastilo kojim je mapa nacrtana. Istraživači su, primenom spektroskopije, utvrdili da jedino žućkaste linije na karti zaista sadrže anatas, čije prisustvo dokazuje da je mapa verovatno falsifikat. Uz to, ustanovili su da crno mastilo sadrži ugljenik, koji tokom vremena uopšte ne bi doveo do stvaranja žutih linija na crtežu. Zato su Braun i Klark zaključili da je mapa lažna i pritom, da je falsifikator na pergament odvojeno naneo dve komponente, žutu i crnu, kako bi namerno ostavio utisak drevnosti. U međuvremenu, analiza pergamenta, koju su istog meseca 2002. godine izveli Daglas Dž. Donahju sa Univerziteta Arizona, Garman Harbotl iz Nacionalne laboratorije u Brukhejvenu i Žaklina Olin iz Smitsonijan centra za ispitivanje materijala, dovela je do drugačijeg zaključka. Koristeći ugljenične metode datovanja, ovaj naučni tim ustanovio je da je mapa nastala u periodu od 1411–1468. godine, što je bilo pola veka pre Kolumbove prve ekspedicije. Ovaj tim nije osporio rezultate svojih kolega, budući da datum nastanka pergamenta, sam po sebi nije direktan dokaz autentičnosti mape, ali je u svom radu upozorio da se u istorijskoj debati mora ozbiljno razmotriti i činjenica da je pergament sporne mape star više od pet vekova.
laboratorijski dokaz: Poslednje istraživanje, objavljeno pre nekoliko nedelja, sasvim zamagljuje ionako mutnu situaciju. Žaklina Olin, koja je učestvovala u prošlogodišnjim ispitivanjima starosti pergamenta, sada tvrdi da prisustvo ugljenika, otkrivenog u mastilu, ne znači da mastilo nije načinjeno u srednjem veku. Ona smatra da bi to moglo biti i uobičajeno srednjovekovno mastilo, kome je radi bojenja u crno svojevremeno dodat ugljenik. Takođe, Olin je uspela da otkrije hemijski proces kojim bi se moglo objasniti sporno prisustvo anatasa, zbog koga se mapa ne može smatrati originalnom. Srednjovekovna mastila sa gvožđem pravljena su od vrste gvožđe-sulfata, poznate kao zeleni vitriol. Olin tvrdi da ako zeleni vitriol dolazi od gvozdene rude koja sadrži ilmenit (crni mineral FeTiO3), rezultujuće mastilo će sadržati anatas. U mapi Vinlanda uopšte nema ilmenita, međutim, Olin je u laboratoriji uspela da od ilmenita dobije zeleni vitriol i mastilo na bazi gvožđa, tako da krajnji proizvod ne sadrži ilmenit, ali se u njemu nalazi anatas. Ovo pokazuje da je anatas mogao istim, hemijskim putem, stići i na mapu Vinlanda, a da ne bude posledica očiglednog falsifikovanja. Pored ovih jedinjenja, mastilo na karti Vinlanda u svom hemijskom sastavu ima bakar, aliminijum, cink i zlato, što je prema mišljenju Žakline Olin, nalik uobičajenom sastavu mastila iz XV veka. Nažalost, njeni argumenti, iako pobijaju tvrdnje da je, zbog neodgovarajućeg sastava mastila, mapa falsifikovana, ne potvrđuju da je mapa original. Ponekad je na osnovu analitičkih istraživanja moguće ustanoviti da je neki istorijski artefakt falsifikat, ali je očigledno, vrlo teško istim putem dokazati njegovu verodostojnost. Debata o mapi Vinlanda će se nesumnjivo nastaviti, a najnoviji rezulati Žakline Olin u korist autentičnosti mape, za sada raduju kolekcionare, jer se procenjuje da bi, u slučaju da je verodostojna, normanska mapa mogla vredeti 20 miliona dolara na tržištu antikviteta.
KAMEN IZ KENSINGTONA: Pored sporne mape, otkriveno je još nekoliko istorijskih tragova o zemlji Vinland. Izvesni Adam iz Bremena, nemački sveštenik, zapisao je 1075. godine u svojoj Hronici arhiepiskopije Hamburg–Bremen da su skandinavskim kraljevima poznate mnoge zemlje u severnom Atlantiku – Island, Grenland i još jedno ostrvo od mnogih koja postoje u tom okeanu. Za ovo ostrvo Adam iz Bremena kaže. „Ono je nazvano Vinland jer tamo raste vinova loza od koje se proizvodi izvanredno vino.“ Međutim, postoje mišljenja da ime Vinland uopšte ne znači „Zemlja vina“. Šezdesetih godina XX veka, Helga Instat prihvatila je viđenje švedskog filologa Svena Sodeberga da Vinland u stvari znači „Zemlja trave“, ili „Zemlja ispaše“. Norvežanka Helga Instat ušla je u istoriju 1963. godine kada je na severnoj obali Njufaundlenda, zajedno sa suprugom, pronašla ostatke naseobine Vikinga, koja se sastoji od devet kućica i kovačnice. Metodom radioaktivnog ugljenika C14 utvrđeno je da su sačuvani artefakti u ovom naselju nastali oko 1000. godine, što odgovara vremenu kada su, prema Sagi o Eriku Crvenom, Vikinzi boravili na Vinlandu. Za zemlju Vinland prvi put se u široj javnosti čulo 1898. godine kada je u državi Minesota, u SAD, na farmi Olafa Ohmana, otkriven čuveni „kamen iz Kensingtona“. Na ovom kamenu, pronađenom u panju jasikovog drveta i teškom 90 kilograma, urezane su rune, a tekst su navodno ostavili Vikinzi koji su 1362. godine krenuli zapadno od Vinlanda, navodno da po nalogu švedsko-norveškog kralja Magnusa pronađu izgubljene norveške koloniste.
ORIGINALNI FALSIFIKATI: Autentičnost kamena iz Kensingtona osporavana je više puta, pre svega zbog anahronizama sadržanih u runskom tekstu. Većina istraživača slaže se da runski zapis nisu ostavili Vikinzi i da je u pitanju podvala, ali da je, zbog veštine izrade, eventualni falsifikator morao biti kombinacija izvanrednog arheologa, geologa, lingviste i istoričara. Sličan utisak imaju i istraživači mape Vinlanda, koji kažu da ako je mapa Vinlanda falsifikat, onda je falsifikator jedan od najveštijih kriminalaca koji su ikada radili taj posao. Uz sve to, gledano iz savremene perspektive, ide i jedan malodušan utisak o srednjovekovnim vikinškim pohodima i žalom za davnim vremenima velikih moreplovaca. Čarobna epoha prekomorskih istraživanja davno je okončana, mit o neispitanim zemljama počeo je da se topi sa poslednjim pokušajima da se pronađe Severozapadni prolaz, da bi sasvim ispario sa završetkom doba neustrašivih istraživača prašuma i američkih pionira Divljeg zapada. U međuvremenu, dovršene su i polarne ekspedicije, osvojen je Mont Everest, istraženo je dno okeana, spuštene su sonde unutar Zemljine kore, prvi ljudi leteli su u svemir, dvanaest srećnih astronauta već je hodalo i po Mesecu, a kosmičke sonde bez ljudske posade ispitale su svaki iole veći kamen u Sunčevom sistemu. Šta je uopšte preostalo da se otkrije? Stiče se utisak da danas zaista nema drugog zadovoljenja nasušnoj ljudskoj potrebi za traganjem od ispitivanja hemijske strukture mastila na srednjovekovnim kartama i od nimalo jednostavnog, post festum istraživanja ko je prvi nešto otkrio. Beda današnjice. No, nikad se ne zna – i pre Kolumba (bolje: pre Leifa) mislilo se kako je sve ionako odavno otkriveno i da bi, tek, bilo zgodno nekako preprečiti do Indije.
Slobodan Bubnjević
ANTRFILE:
Kolumbovo jaje
Slavno putovanje moreplovca iz Đenove, Kristofora Kolumba (~1451–1506), okončano je posle 70 dana plovidbe pod zastavom španske krune, na admiralskom brodu Santa Marija i dve sestrinske karavele Ninje i Pinte, pristignućem na San Salvador 12. oktobra 1492. godine. Ovaj događaj mahom se smatra jednim od ključnih trenutaka u istoriji zapadne civilizacije, ali se većina istoričara slaže da on nije značio prvo doplovljavanje belog čoveka do Amerike. Po nekim procenama, na novi kontinet pre Kolumba bilo je stiglo više od deset drugih moreplovaca. Traženje dlake u „Kolumbovom“ jajetu ne samo da je španskom štićeniku osporilo pravo prvenstva, već su i brojne druge činjenice u vezi sa „otkrićem“ Amerike odavno podvrgnute sumnji. Kolumbu je, u međuvremenu, pripala samo eufemistička formulacija o istorijski najznačajnijem otkriću Amerike. Ipak, ako već nije bio prvi koji je „postavio jaje uspravno“, Kolumbu bar niko ne može osporiti da je svoj poduhvat zaista izveo. Dokaza za to ima ne pretek.
