Skupa bolest siromašnih

Pre devet godina, ustanovljeno je da na svetu ima 118 miliona obolelih od dijabetesa. Pre tri godine bilo ih je 177 miliona, a prošle godine broj je narastao na čitavih 194 miliona. Prema prognozi stručnjaka, za šest godina broj obolelih biće 221 milion, dok će 2025. dostići 333 miliona. Prosta računica, dakle, pokazuje da će već 2010. porast broja dijabetičara u svetu u odnosu na 1995. biti neverovatnih 87 odsto. Ono što čitavoj ovoj priči daje još jeziviji ton jeste činjenica da polovina obolelih uopšte ne zna da je obolela: svetske statistike kažu da je broj dijagnostikovanih dijabetičara praktično identičan broju onih koji dijagnozu još nemaju (oko 94 miliona), kao i da čitavih 150 miliona već sad ima poremećaj tolerancije glukoze što ih čini potencijalnim dijabetičarima. Kako je Srbija bar u ovom pogledu potpuno u skladu sa svetskim trendovima, moglo bi se pretpostaviti da će za manje od deset godina skoro šestina građana imati dijabetes – broj dijabetičara u Srbiji procenjuje se na oko 400.000, a uz ovakav tempo porasta broja obolelih, do 2025. moglo bi ih biti oko milion.

Imajući sve ovo u vidu, jasno je da se i Srbiji i svetu sprema epidemija dijabetesa i da prava bolest modernog doba nije samo sida već i ono što se čini mnogo naivnijim: ono obično nazivamo „šećernom bolešću“.

ZVANIČNA PANIKA: Najbolja ilustracija za uzbunu, koja je povodom dijabetesa nastala u stručnim krugovima, jeste činjenica da je za preventivu nastanka ove bolesti za sada predviđeno više od 300 milijardi dolara. Ništa čudno ako se zna da dijebetes izaziva brojne komplikacije za čije lečenje je potrebno mnogo više novca nego za mere koje se smatraju preventivnim. U slučaju dijabetesa tipa 1, troškovi lečenja su 12 puta veći nego troškovi prevencije, dok je u slučaju komplikacija koje izaziva dijabetes tipa 2, ta cifra veća 24 puta: za sada, procenjuje se da ukupni godišnji troškovi lečenja dijabetesa na svetskom nivou iznose 158 milijardi dolara. Koliko je za lečenje i prevenciju bolesti predvidela država Srbija nije poznato, ali je evidentno da svest o troškovima postoji. Pozdravljajući skup organizovan povodom 14. novembra, Svetskog dana borbe protiv dijabetesa, pomoćnik ministra zdravlja Siniša Gradinac istakao je da postoji dugoročni interes za prevenciju dijabetesa „jer bi to doprinelo da znatno umanjimo troškove“.

Prevencija dijabetesa u uslovima modernog života podrazumeva pre svega borbu protiv gojaznosti: uz „prethodne stresne situacije“, bolesti srca i povišen krvni pritisak, upravo je gojaznost označena kao glavni faktor nastanka dijabetesa, odnosno jedini na koji se zapravo može uticati. Prema rečima dr Dragana Micića iz Nacionalne radne grupe za gojaznost, „mali gubitak telesne težine, od svega pet odsto, smanjuje rizik od dobijanja dijabetesa za 58 odsto“. S druge strane, statistike pokazuju da se, što je indeks telesne mase veći (vidi okvir), dijabetes javlja u ranijem periodu života. Kad se sve ovo ima u vidu, a pritom se u obzir uzme i svetska statistika o gojaznosti, čini se da je pandemija dijabetesa nešto što je jednostavno moglo da se očekuje. Naime, već godinama je poznato da se broj gojaznih ljudi rapidno povećava: za poslednjih sedam godina, taj broj je dupliran i trenutno iznosi 300 miliona. Gojaznost se u poslednje vreme pojavila čak i u tradicionalno „vitkoj“ Kini, pa se smatra da polovina svetskog stanovništva ima problem ili sa prekomernom telesnom težinom ili sa gojaznošću. „Čak 25 odsto dece od pet do deset godina ima ili visok holesterol, ili visok krvni pritisak, ili dijabetes tipa 2“, upozorava dr Jagoda Jorga, profesor Medicinskog fakulteta. Citirajući profesora sa Harvarda Džoržda Blekburna, koji tvrdi da je to generacija dece koja neće živeti ni koliko njihovi roditelji, Jorga još naglašava da se kod ove dece već u njihovim tridesetim ili četrdesetim godinama očekuju komplikacije dijabetesa u vidu amputacija, slepila, poremećaja rada srca ili bubrega. Ove komplikacije, naravno, ne sleduju samo deci – statistike kažu da dijabetičari žive osam do deset godina kraće od zdravih ljudi, da ih čak 70 odsto umre od srčanih oboljenja, da ih veliki broj oslepi, da 20 do 25 odsto završava na dijalizi ili sa amputiranim rukama ili nogama.

Posle takvih podataka, postaje jasna panika stručnih krugova, dodatno pospešena činjenicom da je dijabetes tipa 2 „podmukla“ bolest koja može da ostane neprimećena i čitavih 12 godina. Zbog svega toga, ovdašnji stručnjaci pozivaju pre svega na edukaciju i samokontrolu. Povodom Svetskog dana borbe protiv dijabetesa poručeno je da lična inicijativa građana mora pre svega da podrazumeva regulaciju telesne težine i redovnu kontrolu parametara koji mogu da ukažu na dijabetes: nivo šećera u krvi, krvni pritisak, obim struka, procenat masnog tkiva. Po rečima dr Nebojše Lalića, kontrolu bi trebalo obavljati jednom u tri godine, a kod starijih od 45 godina još češće. Što se tiče regulacije telesne težine, dr Jagoda Jorga preporučila je kombinaciju dijete, fizičke aktivnosti, stručne pomoći i lekova. „Kod redukcionih dijeta postavlja se pitanje šta posle, pošto se nakon njih kilogrami najčešće opet vrate. S druge strane, fizička aktivnost podrazumevala bi da se svakog dana prepešači 16 km da bi se izgubilo svega 800 grama nedeljno. Lekovi, pak, ništa ne mogu sami“, kaže dr Jorga. Kakva je zapravo veza između ovakvog lečenja gojaznosti i sprečavanja dijabetesa, možda najbolje ilustruje priča o istraživanju sprovedenom u Kini početkom 2004. godine. Studija sprovedena na 249 predgojaznih i gojaznih osoba sa dijagnostikovanim dijabetesom tipa 2, pokazala je da su osobe koje su paralelno redukovale ishranu, povećale fizičku aktivnost, imale češće lekarske kontrole i uzimale lek Xenical (F. Hoffmann – La Roche), uspele su da normalizuju nivo šećera u krvi i izgubile duplo više kilograma od onih ispitanika koji su bili samo na dijeti.

NEZVANIČNA TUGA: Ukoliko nadležni budu ostali pri zvanično proklamovanoj želji za prevencijom dijabetesa, zaista bi moglo da se dogodi da nevesela prognoza s početka ovog teksta bude donekle promenjena. „Veliki procenat stanovništa je fizički neaktivan. Ako bi se fizička aktivnost i gojaznost korigovale za samo 25 odsto, broj obolelih bio bi za polovinu manji do 2025.“, kaže dr Georgina Pudar iz KBC-a Zvezdara. Međutim, čak i ukoliko se to zaista dogodi, veliki problem i dalje će ostati dijabetičari kojima prevencija više ne može pomoći. A na njih se, uprkos zvaničnim proklamacijama, najčešće zaboravlja. Na pitanje šta su najveći problemi ovdašnjih dijabetičara, predsednik Društva za borbu protiv dijabetesa grada Beograda Stela Prgomelja navela je mnoštvo tačaka, od kojih svaka ilustruje u kakvoj zemlji zapravo živimo. Jedan od najvećih problema dijabetičara na prvi pogled je banalan: kupovina tračica za aparate kojima se meri nivo šećera u krvi – glukometre. Naime, prema domaćem zakonodavstvu, besplatne tračice ili refundaciju za njihovu kupovinu dobijaju samo deca i omladina do 26 godina – ostali, od kojih su neki prinuđeni da šećer mere tri do šest puta dnevno, prinuđeni su da ih plate iz sopstvenog džepa. Kako je cena tračice od 40 dinara pa naviše, samo za redovnu dnevnu kontrolu bolesnik mora da plati bar 3600 dinara mesečno. S druge strane, događa se i da neka firma uveze ogromne količine aparata i da ih deli besplatno po apotekama, a da se kasnije ispostavi da su tračice za te aparate ili skuplje od ostalih na tržištu ili loše i nepouzdane, ili i jedno i drugo.

Drugi veliki problem dijabetičara jeste davanje insulina, odnosno uputstva koja im s tim u vezi daju lekari. Naime, iako se u većem delu civilizovanog sveta za tu svrhu koristi takozvano penkalo ili pen, kao i insulinska pumpa (uređaj koji putem elektronskog sistema kontinuirano ubrizgava insulin u potkožno tkivo), ovdašnji lekari pacijente obično upućuju na davanje insulina špricem i iglom. „Danas ima ljudi koji i dalje primaju insulin putem šprica, jer nisu ni čuli za ‘pen’, a pritom špric, igla i bočica insulina državu koštaju isto koliko i jedno penkalo s iglicom. S druge strane, u svetu su insulinske pumpe broj jedan u terapiji dece i omladine već decenijama, a kod nas se jedva prepisuju. Ne mogu se naši zvaničnici braniti time da je insulinska pumpa skupa za državu, jer su komplikacije koje neregulisani dijabetes nosi mnogostruko skuplje – npr. jedna dijaliza godišnje košta oko 50.000 dolara, a insulinska pumpa deset puta manje“, kaže Prgomelja za „Vreme“, ilustrujući čitavu stvar i ličnim primerom. „Zbog komplikacija usled dijabetesa, morala sam u invalidsku penziju u svojoj 33. godini. Niko od lekara nije mi rekao da insulinska pumpa postoji. Da sam je nabavila par godina ranije, komplikacija verovatno ne bi bilo ili bi bile u mnogo blažoj formi.“

Dijabetičari se osim ovoga žale i na probleme koji muče svakog bolesnika u Srbiji: višečasovno čekanje u redovima za recepte i nedostatak lekarske podrške. Kako je ovde ipak reč o specifičnoj bolesti, red bi bio da neko iz Ministarstva zdravlja makar razmisli o mogućnosti da se dijabetičari poštede čekanja u redovima svakog meseca i zakazivanja pregleda kod endokrinologa nekoliko meseci unapred, ili da makar iniciraju otvaranje telefona za konsultacije s pacijentima. „Mene majke dece zovu da me pitaju šta da rade ukoliko njihovom detetu skoči šećer ili se desi nešto nepredviđeno. U takvim slučajevima snosim ogromnu odgovornost, jer nisam ja osoba od koje treba da traže odgovor. Prijatelji koji su dijabetičari umeju da me pozovu usred noći, sa uspaničenim pitanjem šta da rade u nekoj situaciji. To je ipak stvar za endokrinologe“, kaže Prgomelja. Da stvar bude još gora, kad konačno i dođu do lekara, bolesnicima se događa da, hteli–ne hteli, preuzmu ulogu edukatora: novi propisi i način pisanja recepata pokazali su se suviše komplikovanim za neke lekare, pa „pacijenti (ako znaju) lekaru daju instrukcije za pisanje recepata, da ih ne bi vraćali iz apoteke“.

Na internet forumu Društva za borbu protiv šećerne bolesti grada Beograda (www.diabeta.net), dijabetičari se žale i na „svojatanje“ pacijenata: primetno je, naime, da među dijabetolozima vlada „jaka nesloga“ i da „tihi rat vode sve klinike u Beogradu, kako jedna protiv druge tako i u samoj klinici jedan lekar protiv drugog“. No, ni to ne bi bila neka velika nevolja da isti ti dijabetolozi i endokrinolozi pacijentima posvećuju dovoljno vremena – umesto toga, kontrola se obično svede na utvrđivanje vrednosti glikemije u proteklom periodu i eventualnu promenu terapije. „Lekar pritom ne objašnjava zašto je neke stvari u terapiji promenio, kako da pacijent terapiju u svakodnevnom životu pravilno primenuje, zašto se dešavaju promene u visini glikemije, a pritom se podvlači da osoba mora da sprovodi samokontrolu. Dolaziš redovno na kontrolu, i dalje ti mnoge stvari nisu jasne, i tako ukrug. Ili te strpaju u bolnicu i drže nedeljama, ne znaš ni sam zašto, puste te kući, uglavnom poluzbunjenog. Uglavnom ti ne objasne šta su to ‘šećerne jedinice’, kako da računaš ugljene hidrate (a to direktno utiče na nivo šećera u krvi), a sve to je u suštini samo laka matematika. Dobro obučen dijabetičar nema potrebu da stalno visi kod lekara i samim tim ne oduzima mnogo vremena ni sebi ni njemu“, objašnjava Stela Prgomelja.

Po njenim rečima, jedan od većih problema takođe je i to što se čini da svi dijabetičari nemaju ista prava. „Ako si u Beogradu, to je jedna priča, a čim mrdneš malo po unutrašnjosti – to je tuga. Ljudi nemaju pristup informacijama a za nove lekove, ako saznaju da postoje, putuju do većih mesta po nalog, pa potom čekaju dve-tri nedelje da lokalna apoteka nabavi lek za njih, itd. itd. Ko može, lakše mu je da kupi u privatnoj apoteci, ili da ga nabavi preko rodbine u inostranstvu, nego da se maltretira sa našom administracijom. Ili, recimo, ako tražiš nalog za oporavak u banji, beogradski osiguranici dobijaju tri nedelje, a oni iz unutrašnjosti dve. Ako si dete dijabetičar u Beogradu, možeš dobiti 100 tračica mesečno za aparat za merenje šećera a, na primer, u Novom Sadu 50. Farmaceutske kuće su bacile akcenat u svom radu na Beograd, Novi Sad, Kragujevac i Niš, a ostali gradovi se slabo ili čak uopšte ne pokrivaju.“

Povodom Svetskog dana borbe protiv dijabetesa, u Beogradu je organizovana polučasovna šetnja, kao i besplatno merenje nivoa šećera u krvi, krvnog pritiska, obima struka i procenta masnog tkiva u organizmu. Akciji besplatnog merenja odazvalo se približno 400 ljudi. Reklo bi se, takođe, da je pažnja građana ipak privučena. Reklo bi se, isto tako, da su nadležni odlučili da problem dijabetesa bar unekoliko preduprede. Kako je pritom u zapećku ostalo onih 400.000 već bolesnih, red bi bio da se, ako ništa drugo, do neke sledeće proslave, neko negde zamisli i nad njihovom sudbinom.