Серби приехали для стол

Oglas za rad u Rusiji video sam preko sajta Infostud: firma „Velesstroj Beograd“ tražila je radnike. Glavno pitanje na intervjuu je bilo da li sam spreman da radim na minus 40. Pristao sam odmah. Izazov je to i za čoveka i za građevinca. Inače, završio sam Višu građevinsku školu na Zvezdari. Imam 28 godina i živim u Beogradu.

Pre neki dan sam stigao iz Sibira na odmor i biću ovde tri nedelje. Znam već da će mi prvih 15 dana biti dobro, ali posle neću znati šta ću od sebe. Postao sam malo zavisan od takvog načina života, punog adrenalina, dinamike, radnog ritma… Sve je to kao jedna igrica, a i u Rusiji je sve drugačije. Dok sam ovde radio u građevinarstvu, dešavalo se da naručiš kubik betona više nego što treba. Zbog te štete od 50 evra, u firmi hoće da otpuste pa se snalaziš, betoniraš nešto što inače ne treba… Tamo se dešava da omašiš za 50 kubika, a kubik betona u polarnom krugu, gde sada radim, košta 500 evra. Radi se tu ozbiljno, naravno, ali svi poslovi su milionski i manje se pazi na te sitne cifre. Uostalom, tamo je mnogo faktora na koje ne možeš da utičeš. Ipak je to kraj sveta. Nekad se zapitam kako i da li ću nekad moći da radim u nekoj normalnoj firmi, u nekoj normalnoj državi.

DALEKI ISTOK: Prvo gradilište na koje su me poslali u martu 2013. godine se nalazilo blizu Komsomoljska na Amuru, grada na oko 600 kilometara od granice sa Kinom, na Dalekom istoku. Tamo sam bio šest meseci.

Put do gradilišta je avantura za sebe: let od Beograda do Moskve traje tri sata, zatim let od devet sati do Habarovska, glavnog grada istoimene oblasti, a onda do Komsomoljska još 12 sati vozom. Internet me je prevario, tako da sam na Daleki istok kročio u farmerkama i jaknici. Fascinantno je osetiti minus 30 samo u tome.

Sećam se prve noći u hotelu kada sam stigao u Habarovsk, sve je pomešano, strah od nečeg potpuno novog, vuče te ono što si ostavio. A opet, moćan je bio osećaj da sam na drugom kraju sveta, gledam sa prozora hotela reku Amur. Kao more je izgledala.

Radili smo proširenje jedne rafinerije, ja sam radio kao inženjer na gradilištu. Najveći problem mi je bio, naravno, jezik – nisam znao ni dve reči ruskog, a sa engleskim ne vredi ni pokušavati, niko ga ne zna. Zbog toga je sam početak bio jako težak, međutim, Rusi i mi smo nekako bliski mentalitetom i sarađujemo mnogo lakše nego Rusi i ostali. Rusi su strogi, skoro pa divlji, stalno prete da će da te oteraju, da će ti dati otkaz… Evropljanima je to nezamislivo. Nama je to u Srbiji svakodnevica i shvatamo da je to normalno. Jednostavno je ako shvatiš da su tog Rusa ceo život na isti način maltretirali i sada je došao red da on maltretira druge.

Vremenska razlika između Habarovske oblasti i Srbije je devet sati. Problem sa tamošnjom klimom je što je zimi minus 40 stepeni, a leti plus 40. Užasno je sparno i vruće. Leti, kada je najtoplije, veš ne može tri dana da se osuši, tolika je vlažnost. Tu su i neke bubice koje oni zovu maške. Najviše ih je u julu i u milionskim rojevima lete svuda, ulaze svuda i grizu sve. Morali smo da nosimo mrežice preko šlema i lica, međutim ruke ostaju gole, a ujedi svrbe i od njih ostaju ranice. Pored toga imaju i brdo običnih komarca.

Drugi posao mi je bila izgradnja 100 kilometara mobilnog puta od betonskih pločа kojim je trebalo da se dopreme neki reaktori od reke Amur do rafinerije. Jedna ploča košta 2000 dolara, a ko zna koliko ih je trebalo za ceo put. Tu smo na posao putovali u vozilima koji su spreda kamioni, a nazad autobusi, zovu ih vahte. To su ogromne i neudobne mašine čiji točak je malo niži od mene.

Ceo taj kraj je močvara – veliki Amur je jako blizu i sve je njemu podređeno. Taman što smo završili taj posao, u leto 2013, Daleki istok su zadesile nenormalne poplave i, između ostalog, odnele su i naš put.

RUSI: Krajem septembra sam premešten na gradilište u malom mestu Vjazemsku, južno od Habarovska. Na 30 kilometara od Vjazemska je granica sa Kinom. Tamo su ljudi bili neverovatno gostoprimljivi, prisni i tamo smo se baš družili, izlazili, nekad i po tri puta nedeljno. Izađemo, recimo, u tamošnju diskoteku, a sa razglasa se čuje: „Серби приехали для стол“ („Srbi su stigli za sto“). Prvi put mi nije bilo svejedno, otkud znam šta blesavi Rusi misle kad to kažu. Međutim, svi su odmah počeli da pozdravljaju i nazdravljaju. U Vjazemsku je moja firma radila nekoliko godina pre toga i ljudi su znali za nas. Zahvaljujući radovima na gradilištima oko nafte i gasa, celo mesto je živnulo, dobili su uličnu rasvetu, asfalt, veću prodavnicu… Tako je, u suštini, bilo gde god da sam kasnije radio po Rusiji. Oko nafte i gasa sela i gradovi niču neverovatno brzo.

Život na Dalekom istoku je, donekle, sličan životu bilo gde drugde. U klubovima se čuju svetski hitovi, u klubu u Habarovsku dolaze svi svetski di-džejevi, u prodavnicama mogu da se nađu sve svetske marke proizvoda. Našao sam meso „Zlatiborac“, a šabačka feta se prodaje u svakom selu u Sibiru. Zove se Сербская брынза i jedu je baš mnogo. Osim cigareta i benzina (2013. godine litar je bio oko 75 dinara), sve je dosta skuplje nego u Srbiji. Doduše, zbog aktuelne krize sa rubljom, sada je sve dosta jeftinije. Svi voze jako dobre automobile, uglavnom „japance“ i „korejce“. U Komsomoljsku i Habarovsku retko sam gde video ladu.

Rusi jesu blesavi. Prvo, nije im bitno u kakvim uslovima žive. Bio sam kod čoveka koji ima nakrivljenu drvenu kuću koju je vezao za drvo da ne bi pala. Nema kupatilo, a nuždu vrši u poljskom ve-ceu, vodu nosi sa česme iz dvorišta. Sa druge strane, vozi tojotu RAV4, džip od 30.000 evra.

Sa svojih skoro sto kila i sa metar i devedeset, bio sam među najvećim ljudima na gradilištima. Sretao sam, naravno, i plave visoke Ruse kao iz filmova, ali oni su većinom sitni. Na Dalekom istoku ima mnogo Azijata, pogotovo onih iz bivših sovjetskih republika – Kirgistana, Uzbekistana, Tadžikistana…

Svi piju votku, baš mnogo. Vole pivo i vole kada donesemo našu rakiju, međutim piju je kao votku i onda se posle tri čaše (od deci) – unište. Inače, kad uveče izađu, cilj im je da se što pre napiju, posvađaju i mučki potuku. Izbegavao sam to. Ne znaju ni da se biju umereno. Jednog radnika su mi potpuno izgazili za Uskrs, slomili su mu vilicu na dva mesta. Osim toga, postoji nepisano pravilo da ne smeš da se mešaš u tuđu tuču. Jedan je dobio još gore batine jer je hteo da ih razdvoji.

Kod mladih Rusa u unutrašnjosti aktuelna je ta neka supkultura, šta li je, koja malo podseća na naše dizelaše iz devedesetih. Na ulici možeš da sretneš momka koji dole nosi šuškavu trenerku, lakovane cipele i torbicu, gore trenerku ili džemper, na glavi kačket, a u vilici – zlatan zub. Objasnili su mi da im je jeftinije da stave zlatan (ili čak srebrn, što još gore izgleda) nego običan, keramički zub. To se ne može videti u Moskvi, ali u unutrašnjosti je sasvim normalno.

Vole da putuju i na to troše mnogo novca. Još nisam upoznao Rusa koji pripada, recimo, srednjoj klasi (doduše, oni kao i mi imaju dve klase: veoma visoku, a sve drugo su nijanse niže klase) a da nije bio na Tajlandu, u Dominikani, koji nije proputovao celu Evropu… Njima je to normalno. Porodica ih ne interesuje i razvode se kao na traci. Odnos prema poslu im je, takođe, drugačiji od našeg. Nisam upoznao Rusa koji se boji za svoj posao – ima ga toliko da uvek može pronaći drugi. Valjda zbog toga i nisu neki radnici. Sa druge strane, Uzbeci i Kirgizi hoće da rade samo ako imaju svog poslovođu, nekog ko ima autoritet nad njima, i to je obično onaj koji ih je i doveo na gradilište.

KLAUSTROFOBIJA U SIBIRU: Naredna stanica mi je bila sibirski grad Krasnojarsk. Do njega se iz Moskve leti pet sati, zatim vozom do kraja pruge, do mesta Karabula, a onda vožnja vahtom – 12 sati. Na kraju tog puta bio je privremeni kamp za radnike odakle smo se probijali do gradilišta duboko u šumi. Do gradilišta je moguće doći jedino zimi, kada sve smrzne i kada se stvori зимник, zimski put. U januaru 2014, kada sam bio tamo, temperatura je bila od minus 30 do minus 40 stepeni.

Još ništa nije bilo napravljeno, spavalo se u kontejnerima, toalet i kupatilo su bili na 50 metara, napolju. Imali smo dva toaleta sa po četiri kabine (jedan muški, jedan ženski) i isto tako dva kupatila – na nas 500. Tako se živi dok se ne podigne kamp. Tu sam prvi put video da Rusi drugačije podnose zimu nego ja. Ljudi su svakodnevno izlazili iz kupatila u gaćama, majici i papučama, sa peškirićem oko vrata. Još ostanu ispred kontejnera da zapale cigaretu. Ja sam se smrzavao sa tri sloja odeće na sebi.

Inače, mašine se gase na minus 37, a ljudi nastavljaju da rade do minus 40. Bilo je gradilišta gde se radilo i do minus 50 i to zavisi od investitora koji određuje pravila. Mi imamo odličnu odeću i obuću, neke arktičke programe, ali to ništa ne vredi. Cipele se zalede i ti si kao na klizaljkama. Jeste toplo, ali ne možeš normalno da se krećeš. Ja srećom nisam morao da budem stalno napolju. Imao sam poslovođe kojima je to bio zadatak. Kada dođu kod mene u kancelariju, njihovo lice je potpuno zaleđeno. Belo.

Žene su takođe radile s nama. U celom tom ludilu nepodignutog kampa, one su bile potpuno sređene: kosa im je uvek oprana, očešljana, svaki dan su našminkane. Ne znam kako im to uspeva. Mi smo se kupali na tri, četiri dana, a nekad i na sedam. Svašta su radile. Od posla sekretarice do varioca i bravara. Rusi, inače, obožavaju da rade sa metalom. Ili su vozači. Građevinci su mahom Srbi.

U toj šumi „blizu“ Krasnojarska imao sam prve, da kažem, psihičke krize. Iako je sve oko mene bilo ogromno, osećao sam se kao zatvorenik okružen crnim, zaleđenim stablima. Svaki dan isto: ustajem u sedam, popijem kafu, u osam izlaze radnici na teren i onda radimo do sedam uveče, nakon toga sastanci sa mojim šefovima koji znaju da traju i do jedan u noć, i tako tri meseca. Ne postoje druga razmišljanja osim onih o poslu, a onda na red dođu pitanja: šta ja to radim, zašto sam ja ovde, da li vredi da za neku hiljadu evra gubim mladost i razum u toj nedođiji… Teško je to. Mnogo ljudi je odustalo posle prvog ugovora. Ima i onih koji su pregurali taj početak, pa im je sve to ušlo u krv. Ja sam u toj šumi presekao – nikad više! Odradio sam ugovor do kraja i vratio se kući.

ZOV DIVLJINE: Sa prijateljem sam u Beogradu otvorio kafanu. Krenuli smo da radimo i posle nekog vremena sam imao isti osećaj – po ceo dan samo radim i samo o poslu razmišljam. S tim što ovaj put to radim za neuporedivo manje novca. Opet se pitaš: čekaj bre, šta se dešava, gde sam pogrešno skrenuo…

Paralelno s tim, drugar je prešao da radi za „Velesstroj Moskva“. To je takođe dosta velika građevinska firma. Na ruskoj Forbsovoj listi je na 50, 60. mestu. Zanimljivo je da je vlasnik jedan Hrvat. Taj drugar je počeo da insistira da se vratim u Rusiju. Odbijao sam sve dok mi nije javio da me je već zaposlio kod njega u „Velesstroj Moskvi“. Nisam imao izbora i pristao sam. Tamo je, uostalom, drugačije. Tu ne bih više radio sa radnicima, već bih bio u kancelariji, imao bih manje fizički teškog posla. Sa druge strane, i ugovori su drugačiji. Za razliku od beogradske firme gde radiš četiri (a negde i šest) meseci pa moraš na neplaćen odmor od tri nedelje, u moskovskoj radiš tri meseca, pa imaš tri nedelje plaćen odmor. Naravno, i to je izrabljivanje kada se uporedi sa ugovorima Fancuza sa kojima sarađujemo na sadašnjem gradilištu. Oni rade jedan mesec, pa isto toliko odmaraju, a sve im je plaćeno. Plate su im, takođe, veće.

Novi posao bio mi je novo, ogromno gradilište na samom severu, u Jamalsko-nenetskom okrugu, severnije od 66 stepeni severne geografske širine, odnosno u polarnom krugu. Tamo se, oko jednog od najvećih nalazišta gasa na svetu, pravi ogromna rafinerija. Investitor je međunacionalna kompanija „Novatek“, koju vodi Leonid Miheljson, treći najbogatiji Rus. Najbliži grad mom gradilištu je Novi Uregoj, grad koji ima oko 100.000 stanovnika i do njega se, od gradilišta, helikopterom leti četiri sata.

Oko mog gradilišta nema ništa, samo tundra – niska trava i pesak. Najbliže drvo mi je 400 kilometara južno. Kad sam stigao u avgustu 2014, bilo je oko 10 stepeni. Gradilište je ogromno, od onih mobilnih ploča su napravljeni putevi, od kontejnera je podignuto celo selo Sabeta i u njemu žive radnici. Imamo salu za fudbal i odbojku, prodavnicu i ja verujem da će ljudi tu nastaviti da žive i kada se radovi završe. I sam Novi Uregoj je tako nastao pre 30, 40 godina, kada je „Gasprom“ pravio svoju rafineriju u blizini.

Klima je, naravno, specifična. Dva meseca nisam video sunce. Mrkli mrak bude nedelju, dve, a sve ostalo je nekakav sumrak. Sunce dođe na ivicu horizonta i taman da izađe – padne nazad. Vide se zvezde, ako je vedro. Video sam i polarnu svetlost. Čudno je. Pojavi se neka zelena, ljubičasta boja i nestane. Leti su polarni dani, tj. celo leto je dan.

Tamo trenutno pravimo četiri ogromna rezervoara za skladištenje gasa. Svaki ima kapacitet od 160.000 kubika, visoki su po 40 metara i napravljeni od nekog strašno jakog betona. Osim toga, prave se i rafinerija i cela luka jer će se gas transportovati brodovima preko Severnog ledenog okeana. Ja sam zadužen za pravljenje privremenih zgrada, privremenih magacina i privremenih postrojenja u kojima će se proizvoditi moduli za samu rafineriju.

Na gradilištu su se, u novembru, pojavile stotine polarnih lisica. Rusi ih zovu pisec. Plaše se ljudi, ali opet ih ima mnogo. Male su, kao naše lisice, samo su kao sneg bele. Bile su u kampu oko mesec dana, a onda su nestale. Kažu da ima i belih medveda, ali ja ih još uvek nisam video.

Najinteresantnije na celom Jamalskom poluostrvu definitivno jesu Neneci. Oni su starosedeoci tih prostora i cela oblast nazvana je po njima. Izgledaju kao Eskimi, imaju kose oči, nose onu krznenu odeću, ali pričaju ruski. Država ih štiti kao neke retke životinje. Imam utisak da ih niko ne bi dirao ni da ubiju čoveka. Nama je rečeno da im damo šta god od nas traže i da što manje komuniciramo sa njima jer znaju biti agresivni. Dolaze često u selo, prodaju ribu i krzna od piseca ispred naše prodavnice. Negde su nabavili motorne sanke i njima putuju. Imaju i irvase. Rusi ih čuvaju. „Sve je ovo njihovo“, kažu. Nema ih mnogo i žive svuda po tundri.

Mi radnici tamo uglavnom putujemo helikopterom. Te krševe MI-8 imamo i mi ovde u Srbiji. Zahvaljujući kolegama Francuzima, konačno sam obnovio engleski, koji sam potpuno zapostavio zbog Rusa. Sad sam konstantno na engleskom, ruskom i srpskom, s tim što je taj srpski bože me sačuvaj: sve stručne reči su na engleskom i ruskom.

RUBLJA: U suštini, ovaj posao i nije toliko nov. Po Rusiji su naše firme radile i u vreme stare Jugoslavije. U Krasnojarsku postoje dva stara srpska restorana. Međutim, od kraja prošle godine sve je manje Srba u Rusiji. Razlog je pad rublje koji pogađa najviše nas čije su plate vezane za dolar ili evro. Ipak mislim da će se to popraviti za koji mesec i da će kompanije ponovo krenuti da zapošljavaju Srbe kao pre krize. Sada kažu da im se to ne isplati, ali siguran sam da će shvatiti da vredan radnik iz Srbije vredi više od jeftinog Rusa koji neće da radi…

Kada je kriza bila u najvećem jeku, u novembru 2014, trebalo je 99 rubalja za jedan evro. To je bila katastrofa. Mnogi od mojih kolega su plate čuvali na ruskim računima, u rubljama, i zbog toga su izgubili brdo para. Na kraju je to postalo zezanje. Shvatili smo da se dešava nešto na šta ne možemo da utičemo ni mi ni naša firma i onda je bilo – daj šta daš. Koliko god da je, više je nego što možeš da zaradiš u Srbiji poštenim radom. Kada sam pre nedelju dana krenuo kući iz kampa, samo dok sam došao do prve banke, izgubio sam 300 evra. Kao kod nas početkom devedesetih…

Sa druge strane, telefon koji u Evropi košta 700 evra, tamo sam platio 350. Hteo sa da kupim ajfon 6, čija je cena pala na 400 evra, međutim, kada je krenulo to divljanje cena, prvo su zaustavili prodaju svih Eplovih proizvoda, a onda su im i podigli cene. Valjda je to jedino što uvoze iz Amerike, pa o tome i posebno brinu.