Selfi sa Henrijem Murom

Volim London još od našeg prvog susreta. Jedna od njegovih najvažnijih prednosti u odnosu na druge metropole, po mom mišljenju jeste slobodan ulaz na stalne muzejske postavke, što znači da mogu bezbroj puta da dođem i uživam u jednoj slici, jednom autoru ili već nečem trećem, sve dok ne nestane i poslednja upitanost, i dok se sva čula ne zadovolje. U proteklih petnaestak godina posetila sam London desetinu puta, ali poslednji nedavni boravak otkrio mi je jedan novi grad, videla sam kako se živi uz Temzu, i – Pikasa.

PIKASO I PAPIR

Izložba, organizovana u Kraljevskoj akademiji umetnosti, potvrdila je moj utisak da prilikom pripreme velikih postavki svetskih umetnika niko nije studiozniji, darežljiviji ni ozbiljniji od Engleza. Sve najvažnije što je Pikaso uradio na papiru tokom svog dugog života, iz svih muzeja sveta, preneto je u London. Dočekuje me najpre tekstualna pano-lepeza, detaljna priprema za ono što će se sve videti na izložbi, kao vodič kroz sve faze i decenije Pikasovog stvaralaštva. Letimično je pogledam, mogu kasnije da proverim podatke onoga što ću videti, i nestrpljivo hrlim ka…pa naravno, Gospođicama iz Avinjona, delu s početka 20. veka koje je ne samo Pikasova prekretnica već i datum u istoriji umetnosti. Za mene to je jedna od najvažnijih slika koju sam zapamtila još na studijama, a sada imam priliku da je konačno i vidim. Nevolja je što je neopisiva gužva, pa moram da pronalazim bezbroj uglova za posmatranje, čekam da se ljudi na trenutak razmaknu, izvirujem, udaljim se pa približim. Kompozicija sa aktovima čiji sadržaj više nije važan, već činjenica da je slikar isključio pozadinu, a uključio izobličavanje forme i silovite antiklasične ritmove.

Sledeća odaja posvećena je kubizmu. Pikaso i Brak su se oko 1910. godine učvrstili u fovizmu, i u to vreme toliko prisno sarađivali da im je teško razlikovati dela. Posmatram prve Pikasove apstraktne kolaže, mrtve prirode, instrumente, dvostruku igru najpre lepljenog pa potom i crtanog kako bi se obezbedilo da slika predstavi viđeno, ali i prikaže ono što jeste. Oni su i vajali kubistički sa oštrim potezima dletom. Znam da je Brak u tome bio uspešniji, ali prvi put stojim pred originalnom Pikasovom skulpturom. Ne mogu da prestanem da kružim oko nje i čak joj tražim mane. Posebno je izdvojena i naglašena velikanova faza bavljenja pozorištem, scenografijom i kostimom. U Parizu, na predstavi Parada, sarađivao je sa velikim koreografom Djagiljevim, i svoj već proslavljeni kubizam preneo na scenu. Taj deo je za mene nešto sasvim novo i najuzbudljivije na izložbi. Lutka bez glave, tačnije kartonsko odelo koje sedi, okolo su kulise, a sve urađeno Pikasovom rukom.

Potom, klasicistički period kada Pikaso slika na realističan način, akvareli, pa niz studija bizona i u posebnoj odaji mnogo manjih i većih skica za najčuveniju majstorovu sliku nadahnutu bombardovanjem nekadašnje baskijske prestonice 1937. godine – Gerniku, Pikasov urlik protiv agonije rata.

Neki crteži na pakpapiru izdvojeni su među dvostrukim staklom pa može da se sagleda i lice i pozadina rada. Nenadmašni su linorezi, predlošci i otisci razigranog poteza, originalne bakarne ploče i otisnuti gotovi radovi. Izloženo je više od trideset tipova hartije koju je Pikaso koristio, od najgrubljih slojevitih kartona za ambalažu, lepenke, tapeta, pausa, do najfinije providne pirinčane japanske hartije.

Svesna neponovljivosti onog što sam doživela, odlazim sigurna da se Pikasu neću vratiti, zato što se karte za tematske izložbe muzeja papreno naplaćuju. Troje odraslih sa popustom, to zadovoljstvo je koštalo pedeset četiri funte. Dvadeset jednu smo platili vožnju brodom ka izložbi, trideset su koštale loše nudle iz kioska na Trafalgar skveru, više od deset je koštala kafa u blizini Pikadilija da se sklonimo od iznenadne kiše… Znači, samo u toku tog dana potrošili smo više od sto funti, a to je pola naših penzija. I zato se osećamo loše, suprug inženjer i ja, televizijska novinarka, a činjenica da nas časti naša uspešna ćerka na koju smo mnogo ponosni, ne pomaže.

LONDON NA VODI

U Londonu posećujem ćerku koja tamo živi sa svojom malom porodicom. Otišla je na poslediplomske, mnogo učila i lepo se snašla. Deca su ostvarila svoj san i to me raduje, o emocijama kada se rastajemo ne vredi govoriti. Žive u ulici koju bismo prevedeno zvali uska, tu je malo automobila i mnogo brzih biciklista od kojih se, nenaviknuti na stranu sa koje dolaze, moramo ozbiljno čuvati. I svi trče u bilo koje doba dana. Nedaleko od njihovog stana je jedan od najstarijih pabova u Londonu „The grapes“ iz 1583. godine, ali na čuveno točeno pivo nismo otišli zato što je zabranjeno dovoditi decu, a naša unuka je ipak bila centar svih dešavanja.

Kako su oni menjali stanove, tako sam se i ja orijentisala u upoznavanju grada. Ovom prilikom, na istoku, ka ušću Temze, otkrila sam „Canary Wharf“. To je nova poslovna četvrt nastala na „Docklands-u“, području gde su pre bili dokovi za brodove koji su dovozili robu iz čitavog sveta. Dok ideja nije zaživela, bankrotiralo je nekoliko biznismena, a zatim su na tom isušenom močvarnom terenu nastali oblakoderi sa najmoćnijim svetskim firmama, veliki šoping centar, hoteli, stara skladišta su pretvorena u luksuzne restorane i stambene objekte. Između građevina je voda, kanali i bazeni koji se pretvaraju u marine za privatne lađe, u kojima se često i živi. Neboderi, jahte, čak i crkva na brodu, mostovi, stare dizalice, nadzemna železnica i uvek užurbana masa – sve u jednoj vizuri. A onda cveće kome klima baš pogoduje. U zimskom periodu, uz uvek bujne engleske muškatle i dan i noć, na sve strane su crvene, ružičaste i bele ciklame. Dok ih ne pomilujete, mislite da su veštačke.

Skulpturi u slobodnom prostoru pridaje se posebna pažnja. Izložba na Canary Wharf-u, koja se menja s vremena na vreme, još jednom me je uverila da je savremenoj skulpturi mesto na otvorenom, nikako u galeriji. Samo uklopljena u staklo i metal moderne arhitekture na ulicama i trgovima dolazi do pravog izražaja. Henrija Mura vidiš iz daleka, onda samo priđeš i proveriš da li je to on. Monumentalna ženska figura iz ranog perioda je atipična za ono što znam, sedeći par više liči na svog autora. I, na kraju, kako izbeći selfi sa Murom?

Nedaleko je vrlo visok most – prevodnica, gde privatni brodovi iz Temze ulaze u marinu, kažu da oseka i plima prave razliku i do osam metara. Okolo su visoke stambene zgrade koje kao da niču iz reke. Nema šetališta, već talasi udaraju u temelje kuća, ili se sa osekom pojavljuje kamenita i muljevita obala.

Brodove u marini bih nazvala natkrivenim uskim baržama, dugi su petnaestak metara, široki do tri metra, različitih boja, na krovovima su im često drva za loženje, bicikli, kolica za bebu. Kada su razmaknute zavese, unutra se vide ozbiljne biblioteke. Ribe nisam videla osim na mapi, patke i druge ptice jesam.

AUTOBUSOM DO TARNERA

Pored reke uvek duva, a ove zime je vetar bio baš jak i zato smo najviše vremena proveli uz čaj i kafu pored nekog prozora sa pogledom na vodu. Neverovatno kako su se brzo smenjivali oblaci i sunce dok prolaze lađe. Londonski rečni saobraćaj je brz i gust, neprestano u oba pravca proleću veliki natovareni brodovi, ali i putnički, poneki privatni, čak i jedrilice i kajakaši. Vožnja brodom je skuplja i mnogo brža nego autobusom; ono što u Beogradu na Savi nije uspelo, u Londonu je uobičajeno – da se na posao ili do centra grada koristi prevoz Temzom.

Ne znam tačno koliko sam puta do sada posetila British Museum zbog poklonjenja skulpturi sa Partenona i staru Tate i National gallery zbog Vilijama Tarnera. Ne mogu se nikada dovoljno nagledati Tarnerovih morskih pejzaža. U Tate-u je njegov legat, pa je moguće sagledati kako se slikar crkvenih tema, romantičar školovan strogo na Kraljevskoj akademiji umetnosti, pretvara u strastvenog svetovnog vedutistu opčinjenog brodolomima, a onda sve više, prvo u detalju a potom čitavim platnom, u slikarskog pesnika mora. Slikajući viđeno, oslobađao je i potez i postao najveći engleski majstor boje, svetla, prostora i atmosfere u 19. veku, a što je u istoriji umetnosti još važnije, i preteča impresionizma.

Odlazak u stvarnost mi je uvek čudan, kako uopšte da joj se vratim. Autobus na liniji 15 koji polazi od Chering crossa, najlepše metro stanice u Londonu, vozi na istok pored katedrale Svetog Pavla, tvrđave, pa kroz poslovni Siti, da se onaj ko to gleda nauživa u arhitektonskim različitostima od srednjeg veka do sada.

Dok listam fotografije koje pomažu da uspomene što kasnije izblede, pokušavam da sredim utiske po lepoti i jačini emocija i tu dileme nema. Najsnažniji se vezuju za moju malu unuku koja će uskoro napuniti dve godine. Ispratila nas je uplakana. To je cena za roditelje i decu, ako su odlučila da odu iz Srbije i nađu bolji život u svetu.