Sedi, jedan

Ispitivanja obrazovnog sistema obavljena poslednjih godina pokazuju da srpski sistem školstva pati od mnogih nedostataka za koje nema ni brzog ni jednostavnog rešenja. Jedan od najvećih problema, koji kroz rezultate raznih studija izlaze na videlo, jeste očajan nivo predznanja sa kojim osnovci dolaze u srednje škole. Najsvežiji primer koji ovo potvrđuje je međunarodna PISA studija, koju je objavila Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj. Rezultati ove studije pokazali su da učenici iz Srbije nisu u stanju da praktično upotrebe ona znanja kojima ih je opskrbila osnovna škola. Kada su rezultati studije izašli u javnost, eksperti iz oblasti obrazovanja uglavnom su loše rezultate objašnjavali time što su nastavni programi opterećeni faktografijom, a da je malo pažnje posvećeno praktičnoj primeni stečenog znanja.

Međutim, izgleda da srpski učenici loše vladaju i teorijom. Prema rečima Jele Stanojević, pedagoga u Tehničkoj školi GSP u Beogradu, učenici dolaze u srednje škole sa jako lošim predznanjem: „Posebno je poražavajuće što ne donose ona elementarna znanja, naročito iz predmeta kao što su matematika i fizika, koji su im neophodni za stručne predmete. Zbog toga se profesori jako teško snalaze, teško je pratiti nastavni plan i program, a učenici moraju sve ono što se predaje u školi da savladavaju kod kuće ili uz pomoć privatnih časova.“ Nažalost, ovo nije najstrašnija stvar u vezi sa nivoom obrazovanja kojim raspolažu srednjoškolci. Jela Stanojević se priseća reakcija učenika na uputstvo za aktivno učenje koje je okačila na zid svoje kancelarije: „Tada sam imala prilike da otkrijem poteškoće u čitanju, naročito kad je latinica u pitanju.“

Možda i nije iznenađujuće što se sa ovakvim problemima suočavaju profesori stručnih škola, budući da njih najčešće upisuju učenici sa nešto slabijim uspehom. Međutim, ni u gimnazijama nisu zadovoljni situacijom. Kosta Panić, direktor Treće beogradske gimnazije, kaže u razgovoru za „Vreme“ da mu se profesori žale da učenici dolaze sa lošim predznanjem, naročito iz matematike, kao i da je znanje kojim raspolažu – formalno.

ŠTA IM JE: Kada je reč o razlozima za ovakvo stanje domaćeg školstva, sagovornici „Vremena“ prvo navode nastavne programe. Jela Stanojević ističe da su nastavni programi pretrpani velikim brojem podataka kojima su učenici bombardovani, pa je krajnji efekat taj da su im određeni pojmovi kojima bi trebalo da vladaju poznati, ali da ih oni ne razumeju niti su u stanju da ih upotrebe. Sa ovim se slaže i Minić Savić, direktor Pete beogradske gimnazije: „Deca su i u osnovnoj i u srednjoj školi opterećena velikim brojem predmeta kao i ogromnom količinom materijala koji treba da pređu. Nekada je za pet radnih dana u nedelji bilo predviđeno trideset časova nedeljno. Onda je uvedena informatika, pa veronauka i građansko vaspitanje, a zatim i obavezan čas razrednog starešine, tako da deca sada imaju trideset pet časova nedeljno. Uzmimo da svakoga dana kod kuće uče, u proseku, bar još dva sata. Konačna računica je da deca provedu četrdeset pet sati nedeljno u učenju, a za odrasle radna nedelja iznosi četrdeset sati. Po meni, to prosto nije normalno.“ Savić dodaje da je, po njemu, ovo glavni razlog zbog kog učenici često odsustvuju sa časova. Kada je reč o izostajanju iz škole, svi sagovornici „Vremena“ se slažu da se radi o vrlo čestoj pojavi, jer roditelji dozvoljavaju deci da ostanu kod kuće kako bi imali više vremena za učenje, budući da se broj izostanaka po pravilu uvećava u vreme kada su u školi na redu ispitivanja i kontrolni zadaci. Naravno, ovo opet vodi zaključku da je nastavni program preobiman.

Drugu vrstu problema čini način na koji se učenicima prezentira gradivo. Učenik je stavljen u pasivan položaj slušaoca kome nastavnik servira informacije koje on treba da zapamti. Jela Stanojević ističe da je ovakav pogrešan pristup prisutan već od prvog razreda osnovne škole: „Potpuno izostaje logičko rešavanje problema, kao i razmena mišljenja. Nema povezivanja pojmova. Deci se pokaže slika kvadrata, kažete im da je to kvadrat, ali ne i šta sve može da se uradi sa njim. Svoje učenike pokušavam da naučim aktivnom pristupu učenju, ali oni me onda pitaju kako da sada, posle osam godina učenja po jednoj metodi, pređu na drugu.“ Međutim, uprkos poteškoćama pri promeni pristupa, Stanojevićeva kaže da učenici uglavnom imaju pozitivan stav prema aktivnom učenju. S druge strane, Nada Pušević, psiholog Treće beogradske gimnazije, primećuje drugu vrstu poteškoća pri pokušaju da se učenici animiraju da aktivno učestvuju u savladavanju gradiva: „Kod učenika je izražen strah da će time pokvariti ocenu, jer ocena je njima u prvom planu. Zato mi treba da im objasnimo da to što im postavljamo pitanja ne znači da smo im neprijatelji, već da hoćemo da razvijemo njihove intelektualne potencijale. Greška je kada se učenje svodi na zapamćivanje. Pamćenje je niža kognitivna funkcija i ne traje dugo ako nije potpomognuta mišljenjem. Meni se dešavalo da mi učenik od reči do reči reprodukuje udžbenik. Ono što je potrebno jeste da se učenik aktivira, da zauzme upitni stav prema svemu što prima i da se upusti u dijalog u vezi sa sadržajem koji uči.“

LEGIJA, CECA, DECA: Koren problema neefikasnog obrazovanja, po svemu sudeći, leži u rigidnom školskom sistemu. Ali, iako odlučujuć, ovo nije jedini faktor koji je doveo do tačke na kojoj se danas nalazi srpsko školstvo. Veliki problem za profesore u srednjim školama predstavlja sve izraženija nezainteresovanost dece za školu. Minić Savić ističe da je nekada za gimnazijalce čitanje lektire bilo pitanje časti, dok im danas to predstavlja teret. Školski psiholozi i pedagozi listom su saglasni da je uzrok tome urušen sistem vrednosti u kome je obrazovanje kao vrednost potpuno degradirano, pa je deci teško objasniti zašto nije u redu da im uzori budu kriminalci i estradne zvezde. Jela Stanojević o tome kaže: „Deca vide samo produkte jednog nezdravog sistema vrednosti, jer su bila suviše mala da bi gledala čitav proces. Dolazim u situacije u kojima moram da pitam dete zašto mu je idol taj i taj kriminalac a ne, recimo, Marko Jarić. Roditelji nastoje da obezbede bolju egzistenciju, pa malo vremena provode sa decom, kojoj mediji serviraju potpuno pogrešnu sliku o pravim vrednostima.“ Svemu ovome treba dodati i podatak da je generacijama koje se sada nalaze u srednjim školama dobar deo dosadašnjeg školovanja bio ispunjen brojnim prekidima, što zbog štrajkova prosvetara, bombardovanja, demonstracija, restrikcija struje, itd. Na ovo se nadovezuju reči Koste Panića, direktora Treće beogradske gimnazije, koji u razgovoru za „Vreme“ kaže: „Neosporna je činjenica da škola danas igra manju ulogu u životu učenika, nego što je to nekada bio slučaj. Sadašnje generacije su bile dosta oštećene društvenim okolnostima. Stvorena je klima da se znanje i škola vrednuju na način na koji se sad vrednuju. Naravno, i danas ima dece koja su jako motivisana i zainteresovana za školu, samo je stvar u tome koliki je procenat takvih učenika.“

Smanjena zainteresovanost učenika za školu, u kombinaciji sa nedovoljno materijalno motivisanim profesorima, kao i sa ostalim navedenim faktorima, nužno vodi do snižavanja kriterijuma kada je reč o ocenjivanju. Po rečima Jele Stanojević, snižavanju kriterijuma doprinosi i to što učenici iz osnovnih škola ne dolaze dovoljno pripremljeni: „Tako profesori dolaze u situaciju da za prelaznu ocenu traže zaista minimum znanja. Na primer, za dvojku iz hemije dovoljno je reći koje je boje bakar, ili tako nešto.“

Ono što je posebno izraženo, naročito kod gimnazijalaca, jeste nemogućnost da se dođe do odgovora na pitanje čemu, uopšte, školovanje u društvu iz kog je maltene nestala srednja klasa, a društvenu elitu uglavnom čine likovi kojima se i ne primećuje da imaju osnovnu školu. Minić Savić na ovu temu kaže: „Perspektiva naših đaka nije sjajna i oni to vrlo brzo uviđaju. Zahvaljujući negativnim primerima, kojih ima mnogo, stiču rezon da uspeh ne zavisi ni od znanja ni od stručnosti, nego od nekih drugih stvari.“

DIJAGNOZA I TERAPIJA: I pored svega što isplivava na površinu kada se uzmu u obzir rezultati istraživanja koja se odnose na srpski obrazovni sistem, apsolutno je neopravdano, čak nemoguće, reći da su nam mlade generacije glupe. U čemu je, onda, problem i ko ih je upropastio? Kosta Panić smatra da je krajnje vreme da škola povrati značaj koji je nekad imala u društvu, ali za to je neophodno da se i ona sama menja: „Stigle su nove generacije sa novim interesovanjima. Pitanje je da li su se đaci promenili u negativnom smislu ili škola nije u stanju da proprati promenu interesovanja mladih generacija.“ Panić još navodi i problem nedefinisanih ciljeva, odnosno, odsustva nacionalne strategije o tome kako koncipirati novu školu. I Minić Savić se slaže da je odsustvo ciljeva jedan od ključnih problema za naše školstvo: „Čak i pojedinac, da bi nešto postigao, mora da zna šta hoće. Naravno da to isto važi i na širem planu. Neophodno je jasno definisati šta hoćemo od škole.“