Šarm leve ruke

Jedanaesti septembar, ove godine. Druga utakmica kvalifikacija za Svetsko prvenstvo u Brazilu 2012. godine između Srbije i Velsa igrala se u Novom Sadu, na stadionu „Karađorđe“. Počev od desetog minuta, pa do kraja utakmice jasno je bilo da je Srbija u ovom meču vidno bolja u svim elementima igre od svog protivnika. Da li je Srbija bila nadmoćna zbog toga što ovog puta njena taktika nije procurela pre utakmice, što nije imala idiotskih problema sa tim ko će pevati himnu ili jednostavno ovaj put imala bolji tim i nešto sreće, kako god, Novi Sad je bio svedok prave kiše golova.

Već nakon šesnaest minuta i tri šanse za Velšane, levi bek Kolarov levom nogom daje gol sa rastojanja od 20 metara. Osam minuta kasnije, nakon jednog duplog pasa i izvesnog bilijara, Tošić, takođe levom nogom, povisuje na 2:0. Šest minuta kasnije, Bejl vraća Velšane u igru, slobodnim udarcem koji izvodi isto levom nogom. U trideset devetom minutu još jedan levonogi gol daje Đuričić, a u pedeset petom Tadić, isto levom nogom. U drugom poluvremenu, Srbija će Velsu dati još dva gola i to oba levom nogom, drugi gol Ivanovića u osamdesetom i pogodak Sulejmanija u samoj završnici, u devedesetom minutu igre.

Utakmica će se okončati sa dve gotovo neverovatne stvari – rezultatom 6:1 za Srbiju, i okolnošću da je svih sedam golova dato levom nogom. Ova neobična slučajnost zapravo i nije toliko retka u fudbalu. Broj fudbalera koji šutiraju levom nogom, a uspešni su, naime, uopšte nije mali. Posebno ako se uporedi sa brojem levorukih.

Smatra se da između 70 i 90 odsto ljudi spada u dešnjake, dok levorukih ima svega deset do 30 odsto, u zavisnosti od populacije. Među fudbalerima je odnos sasvim sličan, ali među fudbalskim zvezdama ipak ima više onih koji su u igri koriste levu nogu. Levonoge fudbalske zvezde često upravo zbog te svoje karakteristike postižu bolje cene u transferima i klubovi ih radije kupuju. To može biti značajan podstrek u karijeri. Fudbaleri koji igraju i šutiraju levom nogom su na terenu u prednosti u odnosu na svoje saigrače – lakše izvode driblinge, budući da loptu vode na neočekivan način, a šutevi su im često manje predvidljivi za golmane.

LEVA RUKA TAME: Poznato je i da su neke od najvećih fudbalskih zvezda svih vremena, kao što su Pele, Dijego Maradona, Mišel Platini ili Ferenc Puškaš, bili levaci. Levorukost, međutim, nije cenjena samo u fudbalu nego i u brojnim drugim sportovima, u tenisu, kriketu, bejzbolu, i to iz manje-više istih razloga – boljeg faktora iznenađenja i mogućnosti da se izvedu radnje koje većina saigrača ne može da učini na toj strani, što tela, što terena. Za levake, naime, radi statistika – dešnjak 90 odsto svojih utakmica igra protiv dešnjaka i samo se u deset odsto slučajeva susreće sa misterioznim „levacima“, dok levoruki u 90 odsto slučajeva ima posla sa igračima koji loptom igraju sa druge strane. I za njega nikad nema prevelikih iznenađenja.

Jedno istraživanje, objavljeno 2004. u uglednom časopisu Proceedings of the Royal Society, pojašnjava izvesne prednosti levorukih u sportskim nadmetanjima i ukazuje na još jedno, njihovo krajnje neočekivano svojstvo – da su agresivniji, češće ubijaju i generalno bolji u direktnim sukobima. Ovakav pomalo čudan nalaz su objavili Šarlota Feri i Majkl Rejmond sa Univerziteta u Monpeljeu, u Francuskoj, u radu pod nazivom Handedness, homicide and negative frequency–dependent selection.

Kako bi ispitali da li su levaci zaista bolji u neposrednoj borbi, Feri i Rejmond su ispitivali devet nerazvijenih društava na pet različitih kontinenata. Na osnovu direktnog posmatranja i korišćenjem postojećih etnografskih podataka, ustanovili su broj levorukih ljudi u svakom od plemena, a potom su prebrojali i razne druge statistike, kao što su stope ubistava i uspeha u direktnoj borbi.

Logika zaključivanja sasvim nalikuje onoj u vezi sa fudbalom – dešnjaci, kojih ima više, ređe se suočavaju u direktnoj borbi sa levorukima i zato gube od levaka, koji su neprekidno u borbi sa dešnjacima. Ova logika je inače ugrađena i u jednu staru jevrejsku legendu, prisutnu u Knjizi o Sudijama iz Starog zaveta, gde sudija Ehud koristi svoju levorukost za borbu sa neprijateljem.

Istraživanje Feri i Rejmonda je, pre svega, pokazalo da u primitivnim društvima, gde se očekuje veći stepen direktnog nasilja, ima više levorukih, nego u društvima gde se ljudi manje sukobljavaju. To je logična posledica činjenice da levaci bolje prolaze u borbi i ujedno objašnjenje zašto znamo toliko fudbalskih i sportskih zvezda koje češće koriste levu stranu tela.

Sa druge strane, pojedini autori, poput britanskog profesora Krisa Mekmanusa, smatraju da su levaci generalno napredniji deo populacije i da je njihov mozak strukturiran na drugačiji način, koji im omogućuje da budu inteligentniji i uspešniji u životu. Njegova teza, međutim, nije opšteprihvaćena. Prema američkoj statističkoj studiji iz 2006. godine, sprovedenoj na Koledžu Lafajet i Univerzitetu „Džons Hopkins“, ne može se naći iole značajnija veza između levorukosti i godišnjeg prihoda. Jedino se pokazalo da u populaciji visokoobrazovanih, levoruki zarađuju oko deset do 15 odsto više od dešnjaka.

BITI DRUGAČIJI: Zanimljivo je i da među političarima i donosiocima odluka ima bar za pet odsto više levaka nego u ostatku populacije. Tako je među njima je i sedam američkih predsednika, uključujući i trenutno aktuelnog Baraka Obamu. No, statistika, poznata i kao disciplina gde je moguće udaviti se u jezeru prosečne dubine pola metra, ništa ne garantuje u individualnim slučajevima. Levorukost, sama po sebi, uopšte nije vezana za agresivnost i ratobornost, niti se levaci isključivo opredeljuju za sportove, ratove, politiku i borbu kao takvu. Uostalom, Leonardo da Vinči, Mikelanđelo i Ešer, kao i mnogi brojni muzičari, naučnici i pisci, bili su levoruki.

Međutim, svakodnevno iskustvo nesumnjivo pokazuje da levaci i dalje moraju da savladaju više prepreka u okruženju, od škole, preko upotrebe makaza i noževa, do vožnje automobila. Pojedine studije čak pokušavaju da dokažu, mada bez većeg uspeha, kako je levorukost povezana sa kraćim životnim vekom, bolestima i još koječim. To se oslanja na dugu tradiciju verovanja da je levorukost zapravo mana tela. U većini evropskih jezika „levak“ je sinonim za čoveka smotanog, neumešnog, nesposobnog da nešto učini. Levo je ponegde i sinonim za zlo.

U patrijarhalnim sredinama, i uopšte generalno u društvima koja neguju normalnost kao imperativ, roditelji i porodice još sprovode pravi teror nad decom za koju se pokazuje da su levaci. Prvi nagoveštaji levorukosti u takvu porodičnu sredinu stižu kao crne vesti i shvataju se kao „odstupanje od onog što treba“, dok se deca koja sve više pokazuju da su levaci ocenjuju kao razmažena, a njihovi roditelji kao osobe koje ne mogu da ih nauče redu. No, ma koliko zaista trenirali strogoću, dalji rast i razvoj uvek neumitno vodi ka onome što mozak jeste i levoruka deca, ma kako ih dresirali, ostaju levoruka.

Međutim, ceo taj otpor je sasvim besmislen. Levorukost, naime, nije nikakva mana. Takođe, ako izuzmemo pomenuti efekat iznenađenja, ona nije ni suštinska prednost tela. Ništa u samom funkcionisanju organizma se ne razlikuje, osim što su, u skladu sa funkcionalnom asimetrijom mozga, kod dešnjaka fine motorne funkcije na levoj, a kod levaka na desnoj strani. To je prosto ređe rešenje u nečemu za šta bismo mogli reći da je telesna infrastruktura. Ono je praćeno jednom drugom, takođe asimetričnom podelom posla u mozgu – kod apsolutne većine dešnjaka, njih 97 odsto, centri za govor se nalaze na levoj strani, dok je takav slučaj kod 50 odsto levorukih.

Zanimljivo je što su ove funkcije uopšte asimetrično raspoređene. Samo vrlo retka manjina, ljudi sa takozvanom ambidekstrijom, spada u one koji su jednako vešti i levom i desnom rukom. Stoga se ova karakteristika i smatra jednim od najboljih pokazatelja takozvane podele posla na dve telesne hemisfere. Prema ovoj široko rasprostranjenoj teoriji, jedna strana mozga ne samo da kontroliše jednu polovinu tela, a druga drugu, već su i poslovi raspodeljeni među njima. Naime, ako bi se u obe hemisfere mozga obavljali ovakvi poslovi, on bi trošio više energije i morao bi da bude veći.

Ali, kako uopšte mozak bira kakav će biti? Genetički faktori su svakako presudni (videti Levi gen), ali ima i drugih, ne baš sasvim ubedljivih ideja. Neka istraživanja ukazuju i na presudnu ulogu hormona, druga na porođajni stres, ultrazvukove i druge asimetrije u prenatalnom dobu, a najšašavija je svakako teorija blizanaca. Prema ovoj diskutabilnoj teoriji, levoruke osobe su originalno deo identičnog para blizanaca od kojih je desnoruki fetus iščezao u ranoj fazi razvoja.

Ključno pitanje u vezi sa levorukošću zapravo nije kako do nje dolazi, odnosno zahvaljujući kojim genima, pošto je sa sve većim odgonetanjem ljudskog genoma to skoro postao raspetljan i dokučen mehanizam. Jer, kako god da dolazi do izbora moždane hemisfere, i dalje ostaje pitanje što je u većini slučajeva reč o levoj hemisferi, odnosno desnoj ruci. Zašto u ljudskoj populaciji ne postoji ujednačen broj levaka i dešnjaka? I zbog čega ovih drugih ima tako mnogo više?

Evolutivni psiholozi, jedna od osporavanih, ali i rasprostranjenih škola, imaju zanimljivo objašnjenje zašto se na svetu rađa i razvija više dešnjaka. Osnovno objašnjenje je sa darvinističke tačke gledišta sasvim logično – u svetu oko nas je lakše biti dešnjak, pa onda kroz borbu za opstanak, selekcioni pritisak smanjuje broj levaka. Međutim, zašto onda levaci uopšte postoje u malom, ali ipak stabilnom procentu stanovništva?

Objašnjenje bi se, paradoskalno, moglo kriti upravo u njihovom malom broju. Mada suočeni sa izazovima u svom okruženju, levaci su sami po sebi izazov za većinsko desno stanovništvo. Videli smo da, zbog same statistike, imaju veće šanse u direktnom sukobu i veće izglede da neprijatelja koji je navikao na borbu sa brojnim dešnjacima iznenade sa neočekivane strane.

Manjinski deo populacije u ovom objašnjenju, ne nestaje, već opstaje upravo zbog svoje različitosti. Iz toga, iz pojave tako obične kao levorukost, možemo da naučimo mnogo o ograničenosti tiranije većine. U evoluciji se to smatra „negativnom“ selekcijom. U svakodnevici, to može biti lepota posmatranja iz druge hemisfere, pa čak i mogućnost da rezultat 6:1 stigne sa strane sa koje baš ništa ne očekujete. A levorukim igračima, bez obzira na sport, u tradicionalnom obrtu, njihova prividna mana donosi uspeh, slavu i na kraju, šarm različitosti.

SEDAM GOLOVA LEVOM NOGOM: Srbija-Vels foto: reuters