Šansa ili giljotina

Trenerska karijera Dragana Šakote, novog selektora košarkaške reprezentacije Srbije i Crne Gore, deli se u dve etape. Pre i posle Grčke. Ona pre odlaska u PAOK iz Soluna 1990. podrazumeva 15-ak godina u IMT-u sa kojim je prošao sve moguće lige i osvojio Kup 1987. u ondašnjoj Jugoslaviji, potom trenirao Zadar i Cibonu pre nego što je trenerski hleb počeo da zarađuje u grčkim klubovima. U Grčkoj je, trenirajući PAOK, Apolon, Iraklis, Peristeri, Aris, AEK i Olimpijakos, neke po više puta, proveo 15 godina. Treća etapa počela je prošlog leta kada se vratio u zemlju i postao trener Crvene zvezde. Sada je, posle odbijanja Svetislava Pešića, izabran i za selektora košarkaške reprezentacije.

U prvom intervjuu koji daje našim medijima, čak i pre formalnog objavljivanja sporazuma sa čelnicima KSSCG-a do Pekinga 2008, Dragan Šakota iznosi neke od svojih pogleda na posao koji ga čeka, uz ogradu da o mnogim stvarima još ne može konkretno da govori jer ono što ga pitamo mi, pita i on sam sebe…

„Kada mi je ponuđeno mesto selektora, nisam previše razmišljao. Promislio jesam, konsultovao ljude iz mog kluba, i odlučio da prihvatim ponudu koju shvatam i kao priznanje, ali i kao izazov. Svaki ambiciozni trener morao bi bar podsvesno da u glavi ima želju da jednog dana bude selektor svoje zemlje. Ja nisam bio u Pešićevoj situaciji, on je već bio selektor, imao je uspeha sa reprezentacijom, i za njega to nije isti motiv kao za mene. Ovo je moja prilika, bez obzira na to što dolazi u najtežem trenutku.“

Da li je činjenica da ste bili član stručnog štaba na dva poslednja velika neuspeha, u Atini 2004. i Novom Sadu 2005, prednost ili hendikep?

To može da se gleda i drugačije. Ja sam bio pomoćnik i 1990, kada smo u Buenos Ajresu bili prvaci sveta. Takođe sam bio član stručnog štaba i 1999, kada smo osvojili bronzanu medalju na EP-u, ali nisam sedeo na klupi. Dakle, poznajem situaciju sa obe strane…

Pa dobro, prednost ili hendikep?

Pre svega – iskustvo. I mogućnost poređenja. Ako povučem paralelu između 1990. i 2005, prvo što vidim jeste manjak zvezda, vrhunskih igrača. Pre 15-ak godina bio je problem kako među toliko dobrih odabrati 12, a sada je problem kako naći 12 koji hoće da igraju za svoju zemlju. Zašto je to tako, drugo je pitanje. Svi znamo šta nam se dešavalo u proteklih 15-ak godina. Tržište igrača se smanjilo, mentalitet promenio, u prvi plan su izbile lične ambicije. I ne možemo kriviti samo igrače. Sve što se dešavalo neminovno je uticalo i na kvalitet i na mentalitet, na kraju krajeva i na rezultate.

Šta će biti prvi zadatak?

Stvaranje ekipe. To je proceš i traži vreme. Prvenstvo u Japanu je za šest meseci a mi smo verovatno jedina zemlja učesnik koja danas pojma nema sa kojim će igračima ići na SP. Drugi znaju bar osam ili deset igrača. Ni meni samom mnoge stvari još nisu jasne, ali ono što znam jeste da moramo da stvorimo tim koji će, sa manjim izmenama trajati za tri naredne akcije, odnosno do Pekinga 2008, ako se kvalifikujemo.

Novi selektor još ne želi da govori o novim licima, ali na pitanje da li se mogu očekivati velike promene u izboru igrača, nagoveštava odgovor:

Logično je očekivati promene, ali u ovom času ni sam ne znam u kojoj meri. Moramo sagledati kompletnu situaciju, analizirati svakog igrača, videti kakve su njihove želje i ideje… Siguran sam da je među onima koji su učestvovali u poslednja dva neuspeha dosta onih koji još žele da igraju za reprezentaciju i sigurno mogu bolje da odigraju. Ključan će biti odnos igrača prema dresu reprezentacije. A to nije problem selektora, već svih nas. Ponekad je bilo neprijatno gledati kako nam drugi drže lekcije iz patriotizma.

Možemo li primeniti nemački recept i njihovu formulu „Novicki plus 11“ prevesti u „Stojaković plus 11„?

Ne možemo i nećemo, iz jednostavnog razloga što Nemci imaju jednu superzvezdu i 11 prosečnih igrača, a mi ipak imamo više kvalitetnih košarkaša kojima Peđa Stojaković može da dođe kao šlag na tortu, ali ne kao neko oko koga treba sve da se okreće.

Da li će Peđa Stojaković igrati u Japanu?

Prerano je da odgovorim na to pitanje. Jesmo se čuli, ali nisam ga to direktno pitao. Peđa je takav igrač da će uvek imati mesto u svakom timu. Da li će igrati u Japanu, zavisiće od toga kako se bude osećao na kraju sezone, da li će biti zdrav i raspoložen. Računam na njega, ali ne polazim od njega.

Mogu li ponovo zajedno da igraju Rakočević i Jarić?

Iskreno, još nisam razmišljao o tome. Znam celu priču, znam o čemu se radi, i sve što mogu reći jeste da svi lični problemi i odnosi moraju biti podređeni interesima reprezentacije. I ne vidim da je to tako velik sukob da bismo sada otvarali tu temu…

Nacija se posle dva neuspeha sigurno malo otreznila, iz Japana niko neće tražiti zlatnu medalju, već samo pošten odnos prema nacionalnom dresu. Da li to olakšava posao?

Moramo biti realni, proceniti šta objektivno možemo i koji nam je prvi cilj. Ako u Japan krenemo samo po dobar rezultat, može nam se opet dogoditi kiks. Ako krenemo da stvaramo tim za Evropsko prvenstvo u Španiji i Olimpijske igre u Pekingu, možda se može istrpeti rezultat koji na prvi pogled ne zadovoljava naše (nerealne) ambicije, ali nam otvara perspektivu.

Radite u zemlji. Kakva je situacija u našoj klupskoj košarci? Ima li u našoj ligi kandidata za reprezentaciju?

Talenata ima, to potvrđuju i rezultati naših mlađih kategorija na evropskim prvenstvima, ali naš problem je što najtalentovaniji mladi igrači prebrzo odlaze u inostranstvo. I to ne u vrhunske evropske klubove koje vode naši treneri kod kojih bi imali nastavak istog stila rada i mogućnost usavršavanja, već žure direktno u NBA gde se uglavnom gube. U NBA ne dominira takmičarski momenat, već zabava i zarada. Drugi su motivi, druga filozofija. U glavama mladih ljudi lako dođe do konfuzije. Pa još ako malo nedostaje kućnog vaspitanja, eto više nego dovoljno razloga za odnos prema reprezentaciji. Da se vratim na pitanje: da, ima u našoj ligi interesantnih igrača i moj će zadatak biti da ispratimo svakog od njih, nijedan potencijalni kandidat za reprezentaciju ne sme ostati neproveren.

Kakav će biti plan priprema?

Neke obaveze su prihvaćene i pre mog imenovanja jer jednostavno nije moglo da se čeka… Sakupićemo se početkom jula, detalje još ne znam, ali ima dosta poziva za turnira i utakmice u Evropi. Poslednju proveru imaćemo na turniru u Singapuru od 10. do 12. avgusta, uz nas će igrati Portoriko, Litvanija i Španija. Mislim da su protivnici po meri a Singapur je relativno blizu Japana zbog vremenske razlike tako da neće biti problema sa adaptacijom.

Stručni štab?

Još je rano… Naravno, imam neke ideje, ali prvo treba da razgovaram sa tim ljudima, takođe i sa članovima Stručnog saveta. Ne ljutite se, ali ja sam definitivno prihvatio ponudu Saveza pre dva dana, čak zvanično još nisam ni imenovan, tako da ne da neću nego zaista ne mogu da kažem ništa više.

Za kraj, optimizam ili pesamizam?

Realizam. Ne obećavam čuda. Ali, s druge strane, da ne verujem u sebe, ne bih se ni prihvatao posla.