U petak 11. marta navršava se pola decenije od nesreće u Fukušimi u Japanu, koja se sa pravom smatra najvećom nuklearnom katastrofom u ovom veku. Tokom razornog zemljotresa u proleće 2011. i čudovišnog potonjeg cunamija nastradalo je skoro 16.000 ljudi. Međutim, u samoj centralnoj drami koja je, tokom tri dana nakon cunamija, usledila na četiri reaktora elektrane Fukušima Daiči bilo je daleko manje žrtava. Zapravo, od direktnog izlaganja radijaciji u Fukušimi nije bilo mrtvih. Zahvaljujući blagovremenoj opštoj evakuaciji, apsorbovane jonizujuće doze kod skoro dva miliona ljudi iz ugroženih oblasti oko Fukušime nisu visoke.
Osim značajno ozračenih, gotovo žrtvovanih radnika u elektrani, sama radijacija ni indirektno nije ubila mnogo ljudi. Čak i prema vrlo tvrdom, ali kontroverznom „linearnom modelu bez praga“ kojim se procenjuju efekti izlaganja radijaciji, moglo bi se pretpostaviti da je tokom prethodnih godina radijacija dovela do 130 smrti od različitih vrsta raka. Trajnih posledica po obližnji ekosistem ima puno, ali uprkos ispuštanju radijacije u okean, štetni efekti nisu globalni. Vrednosti koje su 2014. izmerene u ulovljenim radioaktivnim tunama na Pacifiku uporedive su sa onom dozom radioaktivnosti koju, inače sasvim prirodno, imaju banane.
Epilog Fukušime, uprkos tome, nije ništa manje tragičan. Više desetina hiljada ljudi danas živi u istinskom strahu od radijacije, neke zone su i dalje zabranjene, a život oko Fukušime je mračan i sumoran. Sujeverni noćni rituali su deo svakodnevice u ovom kutku visokotehnološkog Japana. Sam događaj iz 2011, udar cunamija u nuklearno postrojenje, problemi sa strujom, kvarovi na pumpama i agregatima sistema za hlađenje reaktora, kao i višednevna lančana serija pregrevanja i otvaranja reaktora, sa izvesnom radijacijom koja je ispuštena u okruženje, sve je to ostavilo drastičan trag na japanskom društvu.
Istovremeno, Fukušima je, kao bračni partner drugi put uhvaćen u prevari, okončala epohu „nuklearne renesanse“, u kojoj je nakon Černobilja oživela nuklearna energetika kao moguća alternativa fosilnim izvorima i rešenje za globalno zagrevanje. Izgradnja novih reaktora usporena je nakon japanske nesreće u celom svetu, a nuklearna energija je izgubila status poželjnog rešenja. Broj dovršenih reaktora 2015. godine je dvostruko niži nego pet godina ranije. Javna podrška nuklearnoj energiji teško da sada igde više može da se okupi. Postalo je nezamislivo da u nekoj zemlji uspešno prođe referendum o izgradnji novih elektrana.
U Japanu je Fukušima prvorazredno političko pitanje. Ona iznova i iznova pogađa svaku japansku vlast, i to oko svakog, ma kako sitnog pitanja – od toga da li je 20 milisiverta preniska, a 100 previsoka vrednost za graničnu dozu apsorbovane jonizujuće radijacije, do budućnosti japanske energetike. Stanovništvo obližnjih prefektura je puno nepoverenja i aktivno se opire bilo kojim testiranjima. Javnost osuđuje čak i istraživače kada kažu da nauka ne može precizno izmeriti efekte radijacije pri dozama manjim od 20 milisiverta. (Inače, pri prijemu doze zračenja od 100 milisiverta svaki stoti ozračeni dobija rak, pri 1000 mS govori se o akutnom trovanju radijacijom, dok pri 5000 mS svaka druga osoba umire trenutno.)
Japanci svakako nisu nacija koju malo cezijuma može da zaplaši tek tako. U tradiciji odanosti i samožrtvovanja, opisanoj na primer u tajnoj bušido knjizi Hagakure iz 18. veka, deca se odgajaju tako da im se „strah nikada ne uvuče u kosti“. To je tradicija gde samurajska kasta život okončava samo na dva načina – odlaskom u ronine ili kroz sepuku. „Shvatio sam šta je put samuraja. To je put smrti“, kaže autor ovog popularnog spisa, bivši samuraj Nabešima klana, Jamamoto Cunemoto. Deo ovog duha se osećao i tokom samog Fukušima incidenta, kad se nekoliko desetina radnika na postrojenju, uglavnom veterana, svesno žrtvovalo ostajanjem na lokaciji fabrike.
Uprkos tome, Fukušima je širom Japana, a posebno u pogođenoj prefekturi, izazvala radiofobiju – izuzetno pojačan strah od radijacije. Istorija pokazuje da je radijacioni strah, ma kako to bilo čudno, ubio više ljudi od same radijacije – u Černobilju se zbog toga životni vek sa 65 smanjio na 58 godina. „Poznato je iz Černobilja da su psihološke posledice ogromne“, kaže Šuniči Jamašita, jedan od najuglednijih japanskih eksperata za radijacione bolesti. „Životni vek se ne smanjuje zbog raka, nego zbog depresije, alkoholizma i samoubistava.“
Ma kako možda bio čvrst, Japan je ipak preživeo sva moguća zla nuklearne ere. Psihološki fenomen pod imenom radiofobija nastao je u zaboravljenom incidentu, 1954. godine, nakon američke nuklearne probe Kasl Bravo na Pacifiku. Tada su u monstruoznoj eksploziji atomske bombe od 15 megatona slučajno nastradala 23 japanska ribara, na Bikini ostrvima padao je radioaktivni sneg, a u Japanu su zbog povišene radijacije test nazivali „drugom Hirošimom“. I zaista, ako neka oslobođena zver danas luta Fukušimom, to je ona koja je rođena u Hirošimi.
