SHARE: Dolaziš prvi put u Srbiju, a Marina Abramović ti je rekla da ništa ne radiš za džabe i da skupljaš viceve. Rekao si mi i da imaš neke prijatelje u Beogradu. Šta ti u stvari znaš o Srbiji i Balkanu?
SLAVA MOGUTIN: Moram da kažem da sam oduvek bio fasciniran bivšom Jugoslavijom. Moja očekivanja su vrlo maglovita, a o vama sam se uglavnom informisao preko filmova Dušana Makavejeva, Kusturice, fotografija mog prijatelja Boogieja, poneke anegdote koju mi je Marina ispričala tokom našeg intervjua za „Whitewall Magazine“, i dokumentarca na Vice TV. Balkan vidim kao jedini deo Evrope koji još uvek nije zahvaćen globalizacijom EU. Sasvim sam svestan činjenice da su Rusija i Srbija tradicionalno vrlo bliske u smislu kulture, jezika i religije, a tek ću se i uveriti koliko smo zaista bliski!
Nakon što si završio s pisanjem svog bloga Pinko Commie Fag Blog, da li se još držiš tog imidža i te uloge? Tvoj blog je tokom pet godina za mnoge ljude širom sveta bio dragocen izvor gej i radikalne umetnosti. Čini se da je tvoj novi veb–dnevnik u većoj meri introspektivan – više orijentisan ka tvom ličnom radu.
Iskreno rečeno, kada sam počeo da pišem Pinko Commie Fag Blog, nisam mogao da zamislim da će trajati više od pet godina! Kao što kažu, vreme leti kada se dobro zabavljaš. Bilo je tu puno da se radi, ali to je ipak bio posao iz ljubavi. Služio je kao moj virtuelni kustoski projekat, u kojem sam predstavljao radove mladih radikalnih transgresivnih umetnika koji su bili malo ili nimalo prisutni u institucionalizovanom umetničkom svetu. U njihovom radu sam nalazio inspiraciju i davao sam im neku vrstu platforme i predstavljanja koje oni nisu imali. I zadovoljan sam što mogu da kažem da su neki od tih umetnika danas velike umetničke zvezde sa svetlom budućnošću i međunarodnim uspehom. Osećam se kao da sam ispunio misiju, a i umorio sam se od rigidnog Blogspota i doneo odluku da je vreme da probam nešto novo, nešto sasvim drugačije. Moj novi dnevnik Tumblr je manje o umetnosti, a više o umetnicima – ljudima koji su moji prijatelji, ljudi s kojima dolazim u kontakt i s kojima radim. I, u svakom slučaju, ne bih ga nazvao introspektivnim, naprotiv.
Za mnoge od nas, tvoj blog bio je neka vrsta galerije radikalne moderne gej umetnosti i kulture. Nisam sigurna da li je to bila tvoja namera. Sve više i više je nas koji više i više konzumiramo umetnost na vebu, a ne u galerijama. Da li si svestan toga kad radiš? Da li razmišljaš kako će fotografija izgledati na monitoru ili je još uvek prvenstveno vidiš na zidu ili na koricama knjige?
Ja pripadam poslednjoj nevinoj generaciji koja je odrasla bez interneta, kompjutera i video-igara. U mojoj porodici se štedelo na hrani da bi se kupile knjige, tako da sam ja kao dete puno čitao, a zatim sam godinama svoju poeziju i novinarske tekstove kucao na staroj pisaćoj mašini. Još uvek o tekstu i umetnosti mislim pre svega kao o ideji, a zatim kao o objektu, artefaktu – nečemu što se ne može tek tako obrisati pritiskom na dugme. Bez obzira na to koliko mnogo dobre ili loše umetnosti mogu da nađem na internetu, još uvek želim da osetim onu „pravu stvar“ i da svoj rad vidim odštampan u knjizi ili časopisu, ili izložen u galeriji ili muzeju. U tom smislu sam skroz staromodan.
Ovo su teška vremena kada je reč o slobodi na internetu. Većina sporazuma i zakona koji predstavljaju pretnju slobodi opravdavaju se zaštitom kopirajta. Tvoji radovi su bili predmet cenzure, ali istovremeno i predmet krađe intelektualne svojine. Koji je tvoj stav o zaštiti intelektualne svojine u umetnosti i na internetu, i koja je cena koju moramo za to da platimo?
Kao umetnik čija se umetnost beskrajno kopira, reprodukuje i plagira bez adekvatne naknade i navođenja o čijem delu je reč, moram da priznam da može da bude vrlo iritantno kada vidite kako se vaše delo koristi kao da je banka besplatnih slika! Kažu da je imitacija najbolje laskanje, ali mislim da je John Waters na to dobro odgovorio: „Uplata na bankovni račun bi bila dobro laskanje!“ S druge strane, ne podržavam cenzuru ni u kakvom obliku. Mislim da je internet najbolje oruđe za komunikaciju koje je ikada čovečanstvo stvorilo, i da zato treba da bude slobodan i otvoren za sve.
O sebi, svojim herojima i ljudima koje predstavljaš često govoriš kao o izgnanicima. Da li smatraš da gubimo internet kao poslednji divlji zbeg i utočište za sve njih?
Mislim da imaš vrlo idealističan pogled na internet. S jedne strane, imam utisak da je internet dao savršenu platformu za predstavljanje čitave jedne generacije buntovnih klinaca koji još uvek nemaju svoje mesto u institucionalizovanoj kulturi – izdate knjige ili izložbu u nekoj galeriji. Ta deca će oblikovati umetnost 21. veka, a ne stara korumpirana umetnička mafija koja kontroliše umetničko tržište i umetnost vidi samo kroz brojeve i komercijalni uspeh. Ali s druge strane, internet je postao gigantska crna rupa koja je progutala neke od najradikalnijih i najtransgresivnijih pisaca i umetnika, koji su izgubili kulturni značaj u „pravom“ svetu i sada bloguju umesto da prave umetnost i pišu knjige… Ups, da li ja to govorim o sebi?
Imao si bogato i raznoliko iskustvo sa cenzurom, kao da si je baš izučavao: vlast u Jeljcinovoj Rusiji, myspace, blogspot… Da li možeš da nam kažeš kakvi su sada trendovi i šta predviđaš?
Loš sam u predviđanjima. Deprimira me činjenica da se internet iz najotvorenijeg i najpristupačnijeg medija pretvara u najkontrolisaniji i najcenzurisaniji. Pogledajmo samo šta rade Google sa svojom novom politikom i Facebook sa ličnim podacima korisnika – oni su u krevetu s Velikim bratom i uživaju u tome!
Jedno od tvojih najbizarnijih iskustava sa cenzurom je u vezi s porno–industrijom. Ko bi rekao da će Cazzo zaključiti da je tvoj sadržaj neprikladan? Možeš li da uporediš radno okruženje u pornografiji, modi i umetnosti kada je reč o slobodi da stvari radiš na svoj način? Malo je ljudi koji mogu da imaju tvoju perspektivu.
Pornografija je u suštini vrlo konzervativan i predvidljiv žanr koji se od svog zlatnog doba nije mnogo promenio. U suštini, mnogi underground reditelji i umetnici koji su tokom šezdesetih i sedamdesetih radili u porno-industriji bili su daleko eksperimentalniji i inventivniji od današnjih pornografa. Filmski projekat Food Chain, koji sam angažovan da uradim za Cazzo, ispao je mnogo drugačiji od onoga šta su oni očekivali. Nisu prihvatali umetničku vrednost onoga što sam radio, nije ih zanimalo to što su moj film mogli da prikazuju po festivalima širom sveta, i jedino ih je brinulo što taj projekat neće moći da prodaju svojoj redovnoj klijenteli. Ali ništa se ne dešava slučajno, a to je u svakom slučaju za mene bilo dobro iskustvo. Nemam želju da ikada više radim u pornografskoj industriji, ali mi se sviđa ideja da miksujem pornografiju, umetnost i modu. Neverovatno je koliko zajedničkog imaju te tri oblasti!
Nisam planirala da te pitam o političkoj situaciji u Rusiji, ali nakon što sam videla kako Kusturica poziva Ruse da glasaju za Putina, morala sam. Jesi čuo za to? Znam da je on jedan od tvojih omiljenih filmskih reditelja. Izjavio je da ruski narod treba da glasa za Putina, jer je on pravi lider. Rekao je i da bi glasao za Putina da je Rus, a da bi bio protiv njega da je Amerikanac. Ti si i Rus i Amerikanac – šta ti misliš o tome?
Nema sumnje da je Putin diktator koji je lažirao izbore. I nema sumnje da je Medvedev samo njegov domar u Kremlju. Ali ako ništa drugo, Putin nije otvoreno menjao zakon kao što je to uradio onaj arogantni milijarder, gradonačelnik Njujorka Bloomberg, samo da bi ostao na vlasti. Putinov režim je razlog što nemam nikakvu želju da se vratim u Rusiju. Ali drago mi je da vidim da raste broj onih koji se protive njegovoj korumpiranoj vlasti i kultu ličnosti. Nedavni masovni protesti po celoj Rusiji pokazali su da nije sve izgubljeno, da još ima hrabrih ljudi koji se usuđuju da misle drugačije i glasno govore protiv korupcije i nepravde – ljudi kao Aleksej Navalni, Eduard Limonov, Voina Group i novonastala feministička grupa Pussy Riot… Oni su pravi heroji našeg vremena, a ne slabi monstrumi gladni vlasti poput Putina i Bloomberga!
Izgubio si svoj jezik kada si pre više godina pobegao u SAD i prebacio si se na vizuelne umetnosti. Nedavno si dobio i američko državljanstvo. U Njujorku živiš već 16 godina. U stabilnoj si i kreativnoj vezi sa svojim dečkom, američkim umetnikom Brajanom Kenijem (Brian Kenny). Priznat si u međunarodnim krugovima, a u Rusiji te poštuju. Nekad su te proganjali, a sada te štampaju u magazinu „Vogue„, a i mi ćemo možda da ti organizujemo intervju za srpsko izdanje časopisa „Playboy„! Deluje da si se skrasio. Da li je vreme da se vratiš pisanju?
Nisam izgubio svoj jezik, samo imam utisak da sam dovoljno toga rekao na ruskom i da želim da pokušam jedan sasvim drugačiji jezik, žanr i medij. U mojoj staroj zemlji još uvek me uglavnom znaju kao pesnika i pisca, i ja još uvek iz Rusije dobijam mnogo pisama, i od fanova i od hejtera. Meni to deluje kao da čujem glasove iz prošlosti. Uživam u svom novom američkom životu sa mojim američkim dečkom, ali daleko od toga da sam se skrasio i da sam zadovoljan. Da je tako, ne bih dolazio u Srbiju niti davao intervju za srpske novine.
Da li imaš neke posebne želje kako da provedeš slobodno vreme u Srbiji?
Pa, treba da skupim viceve za Marinu i, ako budem imao sreće, možda sretnem i fotografišem neke izgubljene dečake Srbije!
