Aleks Honold se u živom prenosu uzverao na neboder od 508 metara bez užeta. Bilo bi to dosadnih 90 minuta da nije jedne “sitnice” – svakog trena je mogao da pogine. Kako od blizine smrti nastaje spektakl
Dvaput sam neplanirano video mrtvace. Oba puta izlazeći iz Beograđanke, sa posla na Studiju B. Jedan se čovek bacio sa garaže u Masarikovoj, drugi je umro za volanom u Kraljice Natalije. Sreća u nesreći – automobil je baš stajao na semaforu.
Skupljali su se grozdovi ljudi, da vide svežu smrt. Izvučen iz mase, video sam šire – u Kneza Miloša nastavljala se vreva u oblaku izduvnih gasova. Život je za žive išao dalje. Što bi rekao moj komšija-pesnik Tomica Stoilkov, onaj ko posustane celinu ne narušava i ništa ne umanjuje.
U društvu spektakla, sve se može unovčiti pa i blizina smrti. Sačekao sam nekoliko dana pa pogledao kako se američki penjač Aleks Honold (40) vere na oblakoder u Tajpeju. Znao sam, dakle, ishod – još je živ. Da je poginuo, bilo bi već u svim vestima. I ovako je bio velika tema. Čovek se sat i po penje uz zgradu od 508 metara bez užadi i pomagala, osim vrećice sa magnezijumom.
ZAŠTO GLEDAMO
Neprijatno je iskustvo gledanje Netfliksovog spektakla čak i u snimku. Ali neodoljivo. Svaki kadar svedoči o krhkosti čoveka. Jedan prst na skliskoj površini i to će biti to, od penjača ostaće krvava mrlja.
Ali, zato se i gleda, zar ne? Jer, penjanje nije baš televizičan događaj. Spratovi su monotoni. Honold oprezno izvodi sličan niz poteza. Nema iznenađenja kao u glasanju na Evroviziji, fudbalskoj utakmici ili holivudskom filmu. Uzbuđenje za publiku krije se u tome što penjač nije osiguran. U ovom cirkusu nema sigurnosne mreže.
“Zapravo, gledanje Skyscraper Live bilo je kao dugi let kroz turbulencije, gde se duži periodi dosade smenjuju sa momentima nepatvorene panike”, piše “Gardijan”. “Čak i ako ste to potisnuli do dna stomaka, nešto u vama zna da ste uračunali mogućnost da se oklizne i padne u smrt.”
Stvarni rizik se verovatno meri promilima iako kažu da su hladni, glatki materijali i pravilni spratovi rizičniji od stene koja nudi neravnine da se urije meko tkivo prstiju. Ali, nije važno koliko je poduhvat stvarno rizičan – 6,2 miliona gledalaca živog prenosa i ko zna koliko u odloženom ima u svesti saznanje da bi čovek u crvenoj majici kroz desetak sekundi mogao biti mrtvac.
Znajući koliko se publika danas lako smori, troje voditelja programa neprestano ćeretaju. Kao da je kakvo takmičenje u natpevavanju, mašu penjaču, postavljaju glupa pitanja – on ima bubicu u uhu i mikrofon. U zgradi zaposleni u haj-tek firmama priljubljuju noseve uz prozore, snimaju, navijaju. Honold im maše, što produbljuje napetost – bolje se drži tamo nego što mašeš ovim voajerima!
Honoldova žena takođe odgovara na beznačajna pitanja dok je muž na vetrovitom neboderu. Već je toliko toga prošla sa njim i njegovim slobodnim penjanjem po bregovima. Ali, ne može joj biti svejedno.
“Njujork tajms” piše da je Netfliks platio osrednju šestocifrenu sumu penjaču – dakle, oko pola miliona dolara. On sam kaže da je, u poređenju sa mejnstrim sportom, honorar sramotno mali. Ali da bi se penjao i besplatno, a novac shvata samo kao naknadu što je morao da učestvuje u spektaklu. Uostalom, ima dovoljno para.
MORBIDNA ZNATIŽELJA
Honoldov fetiš na stranu, ostaje pitanje da li je etički praviti televizijski spektakl od toga? Posebno ako ti zabavljački elementi makar za jotu povećavaju rizik?
Najviše kritike čuje se zbog toga što bi se manje spretni penjači ili amateri mogli okuražiti na vratolomne poduhvate. Netfliks je na početku objavio disklejmer u stilu “ne pokušavajte ovo kod kuće”, ali šta je to naspram adrenalinske droge?
U odbranu malog čoveka i naizgled perverzne potrebe da se bude blizu smrti, psiholozi kažu da najpre u toj stvari nema ničeg patološkog. Radoznalost kao osnovni način pribavljanja informacija. Tuđi udes ili nesreća izlažu stresu, ali privlače magnetski jer se čovek uverava da je lično još živ i zdrav – dešava se nekom drugom.
Stručnjaci to zovu “morbidnom znatiželjom”. Ili “rekreativnim strahom” – zato su horori omiljeni. Najgledaniji dokumentarni filmovi na striming-platformama su iz kategorije true crime. U realnom životu, smrt se tu i tamo susretne. Uglavnom ritualno organizovano, na grobljima. Ali umiranje? Ono je prognano u palijativne ustanove.
Znatiželja ume da pređe u patologiju. U Nemačkoj su uvedeni posebni zakoni za takozvane Gaffere (doslovan prevod: oni koji bulje) kod saobraćajnih nesreća. Oni katkad blokiraju saobraćaj, pretrčavaju autoput da snime olupine i smrt. Ponekad ometaju hitnu pomoć i vatrogasce.
IDEMO DALJE
Smrt i neizvesnost su oduvek magneti za publiku, nekad i unovčeni kao ekstremna natecanja koja uparađuje Red Bull. U njihovoj režiji je Feliks Baumgartner 2012. godine skočio iz stratosfere na zemlju. Poginuo je prošle godine u nesreći sa paraglajderom.
Javna pogubljenja bila su spektakl. Danas bi ih možda prenosio Netfliks. Gladijatorske borbe i korida takođe se zasnivaju na tome da bi čovek mogao umreti pred našim očima, dok životinje stradaju skoro sigurno. Neko bi rekao da životinje niko ne pita, a da je Aleks Honold punoletan čovek koji zna u šta se upušta.
I gledaoci znaju tačno u šta se upuštaju. Ljudi se u principu ne menjaju, samo oni koji su gledali gladijatore nisu imali kameru mobilnog telefona i Netfliks. Koliko bi ljudi, da je penjač poginuo, posle naprosto pustilo nešto drugo? Možda finale serije Stranger Things ili novi stand–up Dejva Šapela. U zabavljačkom društvu prolaznost se svodi na show must go on.
“Najpre, držim da je od svih oblika književnog izražavanja radio-drama najbliža romanu, jer dopušta bezmalo neograničenu slobodu kretanja kako u dimenzijama vremena i prostora tako i kroz duhovni mikrokosmos... Dodaću da se radio-drama, bar kako je ja radim, piše kao pesma. Ja lično ili je u prvoj verziji napišem za nekoliko dana, ili nikad...” (Borislav Pekić, Šta je za mene radio-drama)
Vek nakon premijere filma Metropolis Frica Langa, priča o gradu podeljenom između elite i radnika smeštena u 2026, sada, u eri digitalne ekonomije, algoritama i društvene nejednakosti deluje savremeno
Tehnologija može pomoći u formulisanju rečenice, ali ne može preuzeti odgovornost za ideju. Drugim rečima, veštačka inteligencija može biti alat mišljenja, ali ne može biti njegov subjekt
Generacija nobody nije nobody zato što je beznačajna, već zato što je bila previše jedno i previše drugo, previše rano i previše kasno na svakom mestu na kome se pojavila
Saim Dušan govori desetak jezika. Vrlo moguće da mu je pomoglo to što je od malena rastao uz srpski i engleski. Šta su prednosti bilingvizma?
Dve godine od nestanka male Danke Ilić nema ni tela, ni optužnice. Jedini opipljiv rezultat istrage je što je policija nekažnjeno ubila čoveka u pritvoru. I nikom ništa
Aleksandar Vučić i Srpska napredna stranka frizirali su Platonovu ideju države i postigli ono što se u istoriji retko viđalo: kriminalizovali su sebe same
Prisluškuju li vas? Bez brige – prisluškuju. Prikupljaju li vaše lične podatke? Nego šta. Prate? Sasvim moguće. Prete li vam? Kako je kada to osetite na sopstvenoj koži, pitajte Verana Matića
Propagandne strategije režima
Ima li pobunjeno društvo razlog za defetizam Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
