Aleks Honold se u živom prenosu uzverao na neboder od 508 metara bez užeta. Bilo bi to dosadnih 90 minuta da nije jedne “sitnice” – svakog trena je mogao da pogine. Kako od blizine smrti nastaje spektakl
Dvaput sam neplanirano video mrtvace. Oba puta izlazeći iz Beograđanke, sa posla na Studiju B. Jedan se čovek bacio sa garaže u Masarikovoj, drugi je umro za volanom u Kraljice Natalije. Sreća u nesreći – automobil je baš stajao na semaforu.
Skupljali su se grozdovi ljudi, da vide svežu smrt. Izvučen iz mase, video sam šire – u Kneza Miloša nastavljala se vreva u oblaku izduvnih gasova. Život je za žive išao dalje. Što bi rekao moj komšija-pesnik Tomica Stoilkov, onaj ko posustane celinu ne narušava i ništa ne umanjuje.
U društvu spektakla, sve se može unovčiti pa i blizina smrti. Sačekao sam nekoliko dana pa pogledao kako se američki penjač Aleks Honold (40) vere na oblakoder u Tajpeju. Znao sam, dakle, ishod – još je živ. Da je poginuo, bilo bi već u svim vestima. I ovako je bio velika tema. Čovek se sat i po penje uz zgradu od 508 metara bez užadi i pomagala, osim vrećice sa magnezijumom.
ZAŠTO GLEDAMO
Neprijatno je iskustvo gledanje Netfliksovog spektakla čak i u snimku. Ali neodoljivo. Svaki kadar svedoči o krhkosti čoveka. Jedan prst na skliskoj površini i to će biti to, od penjača ostaće krvava mrlja.
Ali, zato se i gleda, zar ne? Jer, penjanje nije baš televizičan događaj. Spratovi su monotoni. Honold oprezno izvodi sličan niz poteza. Nema iznenađenja kao u glasanju na Evroviziji, fudbalskoj utakmici ili holivudskom filmu. Uzbuđenje za publiku krije se u tome što penjač nije osiguran. U ovom cirkusu nema sigurnosne mreže.
“Zapravo, gledanje Skyscraper Live bilo je kao dugi let kroz turbulencije, gde se duži periodi dosade smenjuju sa momentima nepatvorene panike”, piše “Gardijan”. “Čak i ako ste to potisnuli do dna stomaka, nešto u vama zna da ste uračunali mogućnost da se oklizne i padne u smrt.”
Stvarni rizik se verovatno meri promilima iako kažu da su hladni, glatki materijali i pravilni spratovi rizičniji od stene koja nudi neravnine da se urije meko tkivo prstiju. Ali, nije važno koliko je poduhvat stvarno rizičan – 6,2 miliona gledalaca živog prenosa i ko zna koliko u odloženom ima u svesti saznanje da bi čovek u crvenoj majici kroz desetak sekundi mogao biti mrtvac.
Znajući koliko se publika danas lako smori, troje voditelja programa neprestano ćeretaju. Kao da je kakvo takmičenje u natpevavanju, mašu penjaču, postavljaju glupa pitanja – on ima bubicu u uhu i mikrofon. U zgradi zaposleni u haj-tek firmama priljubljuju noseve uz prozore, snimaju, navijaju. Honold im maše, što produbljuje napetost – bolje se drži tamo nego što mašeš ovim voajerima!
Honoldova žena takođe odgovara na beznačajna pitanja dok je muž na vetrovitom neboderu. Već je toliko toga prošla sa njim i njegovim slobodnim penjanjem po bregovima. Ali, ne može joj biti svejedno.
“Njujork tajms” piše da je Netfliks platio osrednju šestocifrenu sumu penjaču – dakle, oko pola miliona dolara. On sam kaže da je, u poređenju sa mejnstrim sportom, honorar sramotno mali. Ali da bi se penjao i besplatno, a novac shvata samo kao naknadu što je morao da učestvuje u spektaklu. Uostalom, ima dovoljno para.
MORBIDNA ZNATIŽELJA
Honoldov fetiš na stranu, ostaje pitanje da li je etički praviti televizijski spektakl od toga? Posebno ako ti zabavljački elementi makar za jotu povećavaju rizik?
Najviše kritike čuje se zbog toga što bi se manje spretni penjači ili amateri mogli okuražiti na vratolomne poduhvate. Netfliks je na početku objavio disklejmer u stilu “ne pokušavajte ovo kod kuće”, ali šta je to naspram adrenalinske droge?
U odbranu malog čoveka i naizgled perverzne potrebe da se bude blizu smrti, psiholozi kažu da najpre u toj stvari nema ničeg patološkog. Radoznalost kao osnovni način pribavljanja informacija. Tuđi udes ili nesreća izlažu stresu, ali privlače magnetski jer se čovek uverava da je lično još živ i zdrav – dešava se nekom drugom.
Stručnjaci to zovu “morbidnom znatiželjom”. Ili “rekreativnim strahom” – zato su horori omiljeni. Najgledaniji dokumentarni filmovi na striming-platformama su iz kategorije true crime. U realnom životu, smrt se tu i tamo susretne. Uglavnom ritualno organizovano, na grobljima. Ali umiranje? Ono je prognano u palijativne ustanove.
Znatiželja ume da pređe u patologiju. U Nemačkoj su uvedeni posebni zakoni za takozvane Gaffere (doslovan prevod: oni koji bulje) kod saobraćajnih nesreća. Oni katkad blokiraju saobraćaj, pretrčavaju autoput da snime olupine i smrt. Ponekad ometaju hitnu pomoć i vatrogasce.
IDEMO DALJE
Smrt i neizvesnost su oduvek magneti za publiku, nekad i unovčeni kao ekstremna natecanja koja uparađuje Red Bull. U njihovoj režiji je Feliks Baumgartner 2012. godine skočio iz stratosfere na zemlju. Poginuo je prošle godine u nesreći sa paraglajderom.
Javna pogubljenja bila su spektakl. Danas bi ih možda prenosio Netfliks. Gladijatorske borbe i korida takođe se zasnivaju na tome da bi čovek mogao umreti pred našim očima, dok životinje stradaju skoro sigurno. Neko bi rekao da životinje niko ne pita, a da je Aleks Honold punoletan čovek koji zna u šta se upušta.
I gledaoci znaju tačno u šta se upuštaju. Ljudi se u principu ne menjaju, samo oni koji su gledali gladijatore nisu imali kameru mobilnog telefona i Netfliks. Koliko bi ljudi, da je penjač poginuo, posle naprosto pustilo nešto drugo? Možda finale serije Stranger Things ili novi stand–up Dejva Šapela. U zabavljačkom društvu prolaznost se svodi na show must go on.
Tokom zaštitnih istraživanja u ataru sela Malča, na lokalitetu Orničje, arheolozi su pronašli kružne rovove iz praistorije apsolutno nepoznate na prostoru Srbije, čija namena i smisao tek treba da budu rastumačeni
Zavod za zaštitu spomenika kulture Niš pokriva teritoriju veličine Slovenije. U Sloveniji radi osam zavoda i oko 50 arheologa, a u Nišu dva arheologa “pokriva” sedam okruga i 41 opštinu
Plaše li se Tajvanđani napada Kine i šta misle o Trampu, kao i zašto ovo azijsko ostrvo liberalno i sa divljenjem prihvata sve što Zapad nudi – osim lagodnog odnosa prema strancima
Kako su šortsi i rilsovi preuzeli našu pažnju i zašto ne možemo da prestanemo da skrolujemo po mobilnim telefonima? Psihološkinje Snežana Mrvić i Doris Elena Herrera za „Međuvreme“ objašnjava kako algoritmi pogađaju naš dopaminski sistem i doprinose sve većem zadržavanju pažnje na sadržaju sa društvenih mreža
Beograd je prepun kladionica i kockarnica, ali zvanične statistike ne postoje. Prema nezvaničnim procenama, broj lokala u glavnom gradu se kreće od 655 do više od 1.400
Manja Grčić dolazi u RTS sa imidžom ratraka – između novinarstva, odanosti režimu i krupnom kapitalu, uvek je birala drugo dvoje
U čemu su sličnosti i razlike razlika između klasične mafijaške porodice i mafijaške države? Kakvu ulogu oba slučaja igra Capo di tutti capi? I gde je tu Srbija
Milo Đukanović vladao je Crnom Gorom 32 godine. Vučić bi bar toliko da mešetari Srbijom, znači još jedno 18 godina – policijskom silom, tajnim službama, paravojnim partijskim formacijama, zauzdanim pravosuđem i pobesnelim tabloidima
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
