Prst do smrti

Dvaput sam neplanirano video mrtvace. Oba puta izlazeći iz Beograđanke, sa posla na Studiju B. Jedan se čovek bacio sa garaže u Masarikovoj, drugi je umro za volanom u Kraljice Natalije. Sreća u nesreći – automobil je baš stajao na semaforu.

Skupljali su se grozdovi ljudi, da vide svežu smrt. Izvučen iz mase, video sam šire – u Kneza Miloša nastavljala se vreva u oblaku izduvnih gasova. Život je za žive išao dalje. Što bi rekao moj komšija-pesnik Tomica Stoilkov, onaj ko posustane celinu ne narušava i ništa ne umanjuje.

U društvu spektakla, sve se može unovčiti pa i blizina smrti. Sačekao sam nekoliko dana pa pogledao kako se američki penjač Aleks Honold (40) vere na oblakoder u Tajpeju. Znao sam, dakle, ishod – još je živ. Da je poginuo, bilo bi već u svim vestima. I ovako je bio velika tema. Čovek se sat i po penje uz zgradu od 508 metara bez užadi i pomagala, osim vrećice sa magnezijumom.

foto: ap photo / chiang ying-ying

ZAŠTO GLEDAMO

Neprijatno je iskustvo gledanje Netfliksovog spektakla čak i u snimku. Ali neodoljivo. Svaki kadar svedoči o krhkosti čoveka. Jedan prst na skliskoj površini i to će biti to, od penjača ostaće krvava mrlja.

Ali, zato se i gleda, zar ne? Jer, penjanje nije baš televizičan događaj. Spratovi su monotoni. Honold oprezno izvodi sličan niz poteza. Nema iznenađenja kao u glasanju na Evroviziji, fudbalskoj utakmici ili holivudskom filmu. Uzbuđenje za publiku krije se u tome što penjač nije osiguran. U ovom cirkusu nema sigurnosne mreže.

“Zapravo, gledanje Skyscraper Live bilo je kao dugi let kroz turbulencije, gde se duži periodi dosade smenjuju sa momentima nepatvorene panike”, piše “Gardijan”. “Čak i ako ste to potisnuli do dna stomaka, nešto u vama zna da ste uračunali mogućnost da se oklizne i padne u smrt.”

Stvarni rizik se verovatno meri promilima iako kažu da su hladni, glatki materijali i pravilni spratovi rizičniji od stene koja nudi neravnine da se urije meko tkivo prstiju. Ali, nije važno koliko je poduhvat stvarno rizičan – 6,2 miliona gledalaca živog prenosa i ko zna koliko u odloženom ima u svesti saznanje da bi čovek u crvenoj majici kroz desetak sekundi mogao biti mrtvac.

Znajući koliko se publika danas lako smori, troje voditelja programa neprestano ćeretaju. Kao da je kakvo takmičenje u natpevavanju, mašu penjaču, postavljaju glupa pitanja – on ima bubicu u uhu i mikrofon. U zgradi zaposleni u haj-tek firmama priljubljuju noseve uz prozore, snimaju, navijaju. Honold im maše, što produbljuje napetost – bolje se drži tamo nego što mašeš ovim voajerima!

Honoldova žena takođe odgovara na beznačajna pitanja dok je muž na vetrovitom neboderu. Već je toliko toga prošla sa njim i njegovim slobodnim penjanjem po bregovima. Ali, ne može joj biti svejedno.

“Njujork tajms” piše da je Netfliks platio osrednju šestocifrenu sumu penjaču – dakle, oko pola miliona dolara. On sam kaže da je, u poređenju sa mejnstrim sportom, honorar sramotno mali. Ali da bi se penjao i besplatno, a novac shvata samo kao naknadu što je morao da učestvuje u spektaklu. Uostalom, ima dovoljno para.

foto: ap photo / chiang ying-ying

MORBIDNA ZNATIŽELJA

Honoldov fetiš na stranu, ostaje pitanje da li je etički praviti televizijski spektakl od toga? Posebno ako ti zabavljački elementi makar za jotu povećavaju rizik?

Najviše kritike čuje se zbog toga što bi se manje spretni penjači ili amateri mogli okuražiti na vratolomne poduhvate. Netfliks je na početku objavio disklejmer u stilu “ne pokušavajte ovo kod kuće”, ali šta je to naspram adrenalinske droge?

U odbranu malog čoveka i naizgled perverzne potrebe da se bude blizu smrti, psiholozi kažu da najpre u toj stvari nema ničeg patološkog. Radoznalost kao osnovni način pribavljanja informacija. Tuđi udes ili nesreća izlažu stresu, ali privlače magnetski jer se čovek uverava da je lično još živ i zdrav – dešava se nekom drugom.

Stručnjaci to zovu “morbidnom znatiželjom”. Ili “rekreativnim strahom” – zato su horori omiljeni. Najgledaniji dokumentarni filmovi na striming-platformama su iz kategorije true crime. U realnom životu, smrt se tu i tamo susretne. Uglavnom ritualno organizovano, na grobljima. Ali umiranje? Ono je prognano u palijativne ustanove.

Znatiželja ume da pređe u patologiju. U Nemačkoj su uvedeni posebni zakoni za takozvane Gaffere (doslovan prevod: oni koji bulje) kod saobraćajnih nesreća. Oni katkad blokiraju saobraćaj, pretrčavaju autoput da snime olupine i smrt. Ponekad ometaju hitnu pomoć i vatrogasce.

IDEMO DALJE

Smrt i neizvesnost su oduvek magneti za publiku, nekad i unovčeni kao ekstremna natecanja koja uparađuje Red Bull. U njihovoj režiji je Feliks Baumgartner 2012. godine skočio iz stratosfere na zemlju. Poginuo je prošle godine u nesreći sa paraglajderom.

Javna pogubljenja bila su spektakl. Danas bi ih možda prenosio Netfliks. Gladijatorske borbe i korida takođe se zasnivaju na tome da bi čovek mogao umreti pred našim očima, dok životinje stradaju skoro sigurno. Neko bi rekao da životinje niko ne pita, a da je Aleks Honold punoletan čovek koji zna u šta se upušta.

I gledaoci znaju tačno u šta se upuštaju. Ljudi se u principu ne menjaju, samo oni koji su gledali gladijatore nisu imali kameru mobilnog telefona i Netfliks. Koliko bi ljudi, da je penjač poginuo, posle naprosto pustilo nešto drugo? Možda finale serije Stranger Things ili novi stand–up Dejva Šapela. U zabavljačkom društvu prolaznost se svodi na show must go on.