Prosto kao pasulj, opasno kao metak

Roman Dragoljuba Stojkovića Optički nišan (Laguna, 2025) iskreno, nepatetično i bez pretencioznosti, ispisanim rukopisom, pazeći na ritam naracije i stil dobro skrojenih rečenica, govori o apsurdu rata i događanjima na Kosovu 1998. godine. Ovo što sledi nije recenzija nego razmišljanje o – da upotrebim eufemizam – izvesnim neobičnostima u vezi sa aktuelnim književnim nagradama, ali prvo ću opisati knjigu čije me je čitanje inspirisalo da primetim da nešto nije baš “u vinkl”.

...

Elem, glavni junak Stojkovićevog romana je Beograđanin Svetko Peš, poslednji izdanak nekoliko zanimljivih i na svaka-na-svoj-način nesrećnih porodica. Svetko, donekle jurodiv, a odnekle više nego lucidan, u martu, pre skoro tri decenije, biva regrutovan i poslat na redovno odsluženje vojnog roka, a zatim i na “redovno logorovanje”. Gde? Na Čanovića brdo iznad Štimlja, kako se u romanu kaže, a nedaleko i od nesrećnog Račka koji se u romanu ne pominje s obzirom da je u istoriju ušao godinu dana kasnije u odnosu na vreme radnje Stojkovićevog romana. Kako je na Čanovića brdu aprila 1998. glavni junak-čudak piše u P. S.-u jednog od pisama izabranici svog srca: “Uzgred, oficir za moral izgovorio je vrlo čudnu rečenicu. Rekao je: ‘Vojsko, ovde vam je sve isto kao da je rat, osim što nije’. Ja sam ga pitao: ‘Kako to, gospodine majore?’ Odgovorio je: ‘Uslovi u kojima se nalazimo po svemu su ratni, osim što nije rat’. Ja sam ga pitao: ‘Kako to?’, a on mi je odgovorio da ne pitam mnogo. Pre toga je sâm pitao da li neko ima nešto da pita, tako da ne razumem to imbecilno ponašanje.”

Pripovedanje u Optičkom nišanu izvedeno je preko trojice pripovedača: preko stvarnog Stojkovića i preko dvojice junaka njegove fikcije – novinara koji koristi napisane i ispričane priče Svetka Peša i samog Svetka Peša koji je i sam pisac. Ovaj trojac priču ne priča iz naročito različitih perspektiva, ali se ugao posmatranja ipak prelama. Time priča dobija specifičan fau-efekat kojim biva solidno oneobičena, pogodna za humor apsurda koji je uvek direktni proizvod inteligentnog poigravanja sa istinom i znanjem. Znanje, a i životno i čitalačko iskustvo (valja naglasiti u današnje vreme kad ljudi radije pišu nego što uče, čitaju ili doživljavaju), ne nedostaju Stojkoviću (Beograd, 1976) – on je po obrazovanju nesvršeni filozof, a po profesijama iskusan novinar, prevodilac, pisac (Sedef magla), scenarista, producent.

Kratke tekstove preporuka za čitanje na zadnjoj korici knjige potpisuju duhoviti Hrvat Ante Tomić i duhoviti Srbin Dr Nele Karajlić. Tomić kaže da bi “u ludo zabavnoj antiherojskoj priči” bliski prijatelji Svetka Peša mogli biti Hašekov dobri vojnik Švejk, Helerov Josarijan i Vojnovičev Ivan Čonkin; Karajlić nas podseća da oni koji vole rat na antiratnike gledaju kao na kukavice, a da antiratno nastrojeni na ove prve gledaju kao na budale, te da čitalac ima priliku da sam promisli koji mu se više sviđaju. Ako vas dosad nisam ubedila, dodaću još da osim recenzenata, o Optičkom nišanu sve najbolje misle njegova urednica Dubravka Dragović Šehović, knjževna kritičarka Isidora Đolović, Tamara Mitrović, urednica programa “Postninovske čarolije” u kojima predstavlja sve što je NIN-u promaklo, novinarka Marina Vulićević koja je postninovski čarobno u Studenjaku razgovarala sa Stojkovićem, urednica književnih programa Gradske biblioteke Novog Sada Vesna Živković i ja, koja sam na tamošnjoj promociji govorila. Osim nas osmoro, Optičkom nišanu u prilog govori i odlična prodaja u Laguninim nepreglednim i novitetima zakrčenim knjižarama i to bez ikakve reklame.

Tako dolazimo do čudnovate situacije, gotovo fenomena.

Optički nišan ne da nije osvojio ni jednu od domaćih književnih nagrada koje se u doba zimskog mesojeđa svako malo dodeljuju, nego, osim što je bio prošao samo prvu ninovsku trijažu i bio jedan od 39 naslova od mogućih 195, nije ušao ni u jedan jedini uži izbor za nagrade. Da neka knjiga ne dobije konačnu nagradu, nije čudno – knjiga je mnogo, a nagrada znatno manje. Da se nekom žiriju neka knjiga ne dopadne jer članovi imaju estetski koherentne svetonazore i dopada im se drugačija vrsta književnosti, i to nije čudno. Da je neki žiri korumpiran, to ne samo da ružno zvuči nego i jeste ružno, ali i to se dešava. Međutim, da kvalitetna knjiga koju je pročitalo dvadesetak članova raznih žirija (Nin, Beogradski pobednik, Plavi krug, “Živojin Pavlović”) ne uđe nigde ni u uže izbore (sve zajedno otprilike četrdeset-pedeset knjiga), e to, priznaćete, jeste čudno! Nije nerazumno očekivati da bi se tamo, po analogiji sa Optičkim nišanom, možda moglo naći zanimljivijih, talentovanije i veštije napisanih dela nego što su ona koja su svi ti žiriji izdvojili.

Živimo mi u teško vreme i na nezgodnom mestu, jasno je da je i kulturi teško, ako ne i nepodnošljivo, ali, ipak, mora biti da u “invaziji trećih bića” – da parafraziram domaći distributerski naslov SF filma Filipa Kaufmana iz 1978. – još postoji po koji čovek. Kad kažem čovek, mislim na celo i potpuno, zrelo ljudsko biće svesno svog identiteta i integriteta. Biće koje poput Stojkovića, ćopićevski zna nas i ne libi se da nas opsuje zarad veće jasnosti. Takav bi čovek razumeo da nam je, slično novinarstvu, i književnost prestala da bude dubinski analitička i duhovito sintetička, nego se sva, čast izuzecima, dala u navijački manir: ili si za ovo, ili si za ono, sredine nema jer ko nije s nama taj je protiv nas! Aman, ljudi, pa crno i belo nikad nisu bili dobre mogućnosti izbora ni u stvarnom životu, a kamoli u umetnosti. Umetnosti je cilj i zadatak da otkriva sve boje i nijanse, da širi vidike, da predlaže dublja promišljanja i pametnije izbore, da čitaoca čini celovitijim i boljim koliko god je u njenoj moći. Što reče Šekspir o glumi, a odnosi se na sve narativne umetnosti, cilj im je da vrlini pokaže njeno sopstveno lice, poroku njegovu rođenu sliku, a samom sadašnjem pokolenju i biću sveta njegov oblik i otisak. Stojkovićev roman ne govori ni o nama uzvišenim herojima, ni o nama grozomornim zločincima, nego o nama koji, kakvi smo da smo, pa i jajoglavi i riboliki kao Svetko Peš, radimo najbolje što možemo u okolnostima koje su nas geopolitički i istorijski snašle.

Upravo zbog toga čini se da ga ni levo, ni desno nakrenuti i literarni autoriteti neće primetiti, pa ga stoga ni u šta neće uvrstiti, tj. nikome preporučiti. Oni naprosto ne znaju šta da rade sa književnošću koja ne optužuje, ne tuguje i ne spasava, nego se smeje i pomaže da se kako-tako preživi. Roman ozbiljan, ali ne patetičan, istinoljubiv, ali ne didaktičan, duhovit tamo gde se humor ne očekuje, roman koji traži strpljivog čitaoca, taj mora računati na – čitaoca samog. Za žirije izgleda da tu nema pravog tona, nema ni jasne etikete, nema moralne pouke na tacni, štaviše, ako je smešno, mora biti da nije duboko, ako je ironično, sigurno nije angažovano, a ako je još i bez pozirajućeg stila, e pa onda nije veliko. Prosto ko pasulj kad bismo se šalili, a opasno kao metak ako bismo bili ozbiljni. Molim da se uozbiljimo!