Postoji muškarac koji zna. Zna da mu žena nije bila kod prijateljice. Zna po mirisu, po načinu na koji izbegava pogled, po tome što se tušira čim uđe. I taj muškarac ne radi ništa. Sedi. Čeka. I polako mu se na licu pojavljuje nešto što vi ne možete da shvatite.
Osmeh.
Guglajte “wife breeding”. Odmah. Sada. Milion osam stotina hiljada rezultata samo 2023. godine. Deset godina ranije bilo ih je duplo manje. Ovo nije mračni kutak interneta. Ovo je veoma prometna magistrala. Prava industrija, kultura koju niko ne pominje na ručku, ali svi znaju da postoji.
Dobrodošli u jednu od najvećih tajni moderne seksualnosti.
Počnimo od ptice. Kukavica, ta skromna, sivkasta ptica čiji glas odmeravamo svakog prolećnog jutra, jedna je od najvećih prevaranata u prirodi. Ne gradi gnezdo. Umesto toga, krade tuđe. Pažljivo izabere žrtvu, sačeka pravi trenutak, ubaci svoje jaje među tuđa i ode. Domaćin onda izleže i hrani ptića koji je po svemu dva puta veći od njega, koji istiskuje njegovu vlastitu decu iz gnezda i jede više nego što cela porodica može da podnese. Domaćin ne zna ništa. Hrani ga i greje do poslednjeg dana. Upravo od ove ptice, Cuculus canorus, kako je zove biologija, vodi poreklo engleska reč “cuckold” i francuski “cocu”. Prevareni muž. Rogonja. Onaj koji hrani tuđe potomstvo ne znajući to (v. Online Etymology Dictionary, s. v. “cuckold”).
Kako Sara F. Matthews-Grieco navodi u svojoj studiji o kukoldriji (Cuckoldry, Impotence and Adultery in Europe (15th–17th century)), zanimljivo je da su rogovi kao simbol ovde potpuno paradoksalni. Jarčevi i bikovi smatrali su se u staroj Evropi simbolom ekstremne muškosti jer su rogovi navodno bili “rezervoari vitalne supstance”, grublje rečeno, virilnosti.
U navedenoj studiji čitamo kako je Aristotelova medicina tvrdila da se seme pravi od moždane srži i da moćna životinja tu srž pretače upravo u rogove. Kad bi prevareni muž “dobio rogove”, to je simbolički značilo da mu je preljubnik, posredovanjem zajedničke žene, preneo svoju vitalnost. Muž, dakle, nosi trofej tuđe muškosti. Sramota u kvadratu. Ovo zvuči kao bajka, ali u tome je sva čar fenomenologije, nauke koja se ne pita da li je nešto istina, nego šta ta stvar znači ljudima koji u nju veruju. A u rogonjstvo su verovali svi, od Atine do Firence.
NI SPARTA NIJE BILA NEVINA
Kad kažemo “rogonjstvo”, većina pomisli na sramotu, smeh, parodiju. Ali istorija ovog fenomena je neujednačena i često neočekivana.
Sara Matthews-Grieco navodi da je u Sparti, na primer, rogonjstvo, u određenim okolnostima, bila dužnost. Likurgovi zakoni iz 4. veka pre naše ere opisuju praksu u kojoj su stariji muževi s mladim suprugama bili ohrabrivani da dovedu zdravijeg, fizički superiornijeg muškarca da oplodi ženu. Cilj? Snažno potomstvo za grad-državu. Ljubomora se odbacivala kao “ženska slabost”. Žena je bila “plodno tlo”, a ko će sejati seme, to je bila državna stvar.
Rim je imao festival Luperkalija, gde su sveštenici trčali ulicama i simbolički “udarali” žene trakama od kozje kože kako bi ih oplodili. Muževi su stajali sa strane i odobravali. Sakralno rogonjstvo. Brak i plodnost su bili odvojeni pojmovi.
Srednji vek je, s druge strane, bio opsednut ženom kao bićem čiji je libido “biološki neutaživ”, pseudomedicinska doktrina poznata kao teorija o “lutajućoj materici”. Misterija nevere nije bila u ženi, ona je, po ovoj logici, po prirodi neverna. Misterija je bila u mužu koji to nije video.
Renesansa je zatim stvorila čitavu industriju: satirične grafike o “Bratovštini rogonja”, drvorezi, komedije u kojima je prevareni muž uvek star, glup i slep. Šekspir je, recimo, u Otelu i Zimskoj priči istraživao nešto mnogo tamnije: psihološki, a ne komični aspekt. Otelo se ne smeje. Otelo ubija.
A u Firenci pod Medičijima, istorijski potvrđen slučaj Bjanke Kapelo i njenog muža Pjera Buonaventurija pokazuje da je rogonjstvo moglo biti i racionalan poslovni aranžman: Pjero je tolerisao aferu vojvode Frančeska I sa svojom ženom koristeći vojvodinu naklonost za lični prosperitet, sve dok ga, 1572. godine, nije dočekao atentator.
ŠTA GENETIKA KAŽE O SVEMU TOME
Ovde dolazimo do onog dela priče gde nauka razbija mit. Dugo su kružile brojke: 10%, 20%, čak 30% dece u zapadnom svetu navodno nisu biološka deca svojih socijalnih očeva. Ti podaci su ponavljani u novinama, na televiziji, u kafanama.
Problem je što su potekli isključivo iz laboratorija za testiranje očinstva, dakle, iz uzorka muškaraca koji su već imali razlog za sumnju. To je isto kao kada biste merili prosečnu telesnu temperaturu isključivo u bolnici, pa zaključili da svi ljudi imaju groznicu.
Sveobuhvatne genetske studije, one zasnovane na slučajnim uzorcima, analizama Y-hromozoma i praćenju porodičnih loza kroz vekove, daju potpuno drugačiju sliku. Tako Kermyt Anderson sa Univerziteta Oklahoma zaključuje da u savremenim zapadnim društvima stopa vanbračnog očinstva (na engleskom extra-pair paternity ili EPP, situacija u kojoj muškarac ne znajući odgaja genetski tuđe dete) iznosi između 1% i 2%. Istorijska istraživanja Flandrije i Lombardije, koja prate porodice unazad pet vekova, potvrđuju istu skromnu cifru.
Izuzetak postoji: kod naroda Himba u Namibiji, žene u dogovorenim brakovima imaju stopu izvanbračnog očinstva oko 23%, dok je kod onih koje su brak sklopile iz ljubavi 0%. Žene, čini se, koriste neveru kao alat za povratak reproduktivne autonomije kada im je sistemski uskraćena.
ZAŠTO MUŠKARCE TO BOLI VIŠE
Evolucionistička psihologija nudi precizan odgovor. Žena uvek zna čije je dete. Muškarac ne zna. U vrstama s unutrašnjom oplodnjom, mužjak koji bi ulagao vreme, energiju i resurse u genetski tuđe potomstvo bio bi, iz perspektive prirodne selekcije, čisti gubitnik. Evolucija je zato favorizovala muškarce koji razvijaju snažan psihološki odgovor na rizik nevere, ljubomoru.
Ali evolucija ne staje na emocijama. Gallup i Burch (Državni univerzitet Njujork) navode da teorija nadmetanja spermatozoida otkriva kako je muško telo dizajnirano da fizički odgovori na sumnju. Istraživanja sugerišu da je čak i morfologija muškog polnog organa evoluirala delom kao mehanički mehanizam istiskivanja rivalovog semena. Muškarci koji osećaju veći rizik od nevere partnerke, na primer, posle dužeg odsustva nesvesno produkuju ejakulat s više spermatozoida, pritom bržih.
Mozak, ispostavlja se, prati i vizuelne signale. Studije su pokazale da muškarci produkuju biološki “bolje” ejakulate posle gledanja slika koje sugerišu prisustvo rivalskog muškarca. Evolucija je u nas ugradila antivirusni program i on se aktivira čak i na virtuelne pretnje.
OD SRAMOTE DO FETIŠA
U modernom dobu, jedna od najzanimljivijih transformacija je pretvaranje rogonjstva u konsenzualni fetiš. Psiholog Dejvid Lej opisuje mehanizam koji naziva “erotizovanom ljubomorom”, strategiju u kojoj muškarac, preuzimanjem uloge svesnog posmatrača, neutrališe pretnju nevere i pretvara je u seksualno gorivo. Paradoksalno, istraživanja pokazuju da je ovaj fetiš češći u konzervativnijim društvima s krutim rodnim normama, upravo zato što je tamo subverzija uloge “alfa muškarca” snažniji psihološki tabu, a time i snažniji izvor uzbuđenja.
Američki psiholog Roj Baumaister ide i dalje: rogonjstvo kao fetiš nudi muškarcima privremeni beg od samih sebe, oslobađanje od tereta visokih društvenih očekivanja o dominaciji i kontroli. Ne mora uvek biti alfa. Može, bar na sat, da predahne.
NA KRAJU, PROBLEM JE ISTI
Rogonjstvo nije samo seksualni čin. Ono je ogledalo u kome se vide sve naše pretpostavke o vlasništvu, časti, identitetu i strahu. Kultura ga je koristila za disciplinovanje muškaraca i žena, politika ga koristi kao digitalnu uvredu, termin “cuck” u alt–right rečniku označava muškarca koji je “izdao” sopstvene interese dopustivši “tuđim jajima” da se izlegu u njegovom gnezdu, a psihoterapija ga istražuje kao prozor u neke od najtamnijih kutova muškog identiteta.
I sve je to, zapravo, zbog jedne sive ptice koja nije imala volje da gradi gnezdo.
Ona mirno peva na grani. Ne zna za sve ove komplikacije.
Autor je psiholog
