Pobegli od Istoka, stigli na Istok

Kada su svojevremeno Karađorđe i knez Miloš tražili rusku pomoć za borbu protiv Turaka, nisu smatrali da ta pomoć treba da se pretvori u potpunu kontrolu nad upravom srpske države. Čim su, prvo jedan pa drugi, nalazili načine da zbog toga prigovore ruskim diplomatama, gubili su presto.

Srpski ustanici su 1804. poveli Srbiju iz jednog vekovnog ropstva i tutorstva u tadašnjem političkom Istoku s prestonicom u Carigradu, ka političkom Zapadu Evrope (“da u Evropi postoji država srbska”, M. Obrenović). Na tom pravcu je decembra 1918. godine nastala jugoslovenska država, osnovana po zapadnom, versajskom, evropskom i građanskom modelu, sa potencijalom da se novostvorena Kraljevina SHS/Jugoslavija razvije čak u izvesnu silu na jugoistoku Evrope, a ne samo u običnu državu s malom misijom. Da je kojim slučajem stvarana po ruskom modelu, verovatno bi se pretvorila u neki oblik proširene Srbije, bez teritorija zapadno od Drine i Dunava – kao što je bila Kraljevina Srbija pre nego što se spojila u SHS. Trećeg načina, takozvane “velike Srbije” nije bilo, ma koliko zanesenjaci bez znanja istorijskog konteksta o njoj pričali.

foto: fonet / nenad đorđević

Rusija ili “Moskov”, kako ju je zvao knez Miloš, sto pedeset godina pre stvaranja Jugoslavije (1918) pokrenula je i rešavala Istočno pitanje (1774), kao zaštitnik hrišćanskih naroda koji su bili pod osmanskom vlašću na Balkanu. Krajnji cilj bio joj je potpuno oslobađanje Balkana, stvaranje novih država pod njenim protektoratom i njen teritorijalni izlazak na topla mora (Egej, Mediteran), preko Carigrada i moreuza. Pomogla je oslobađanje Srbije (1830), Grčke, Crne Gore, Rumunije i Bugarske, ali su joj samo Srbija i Crna Gora ostale na duže vreme odane. Sa austrijskom diplomatijom više puta je potpisivala i potvrđivala sporazume po kojima ruska interesna sfera neće prelaziti liniju zapadno od reka Drine i Dunava (1807, 1809, 1859, 1876). S takvim ciljevima na Balkanu, pored ostalog, ušla je i u Prvi svetski rat i dobila saglasnost od saveznika iz Antante za osvajanje Carigarda. Nadomak cilja, izašla je iz Antante čim su boljševici izveli revoluciju (1917/1918) i nije, pored ostalog, učestvovala ni u pomenutom stvaranju Jugoslavije. Ali postala je prestonica jednog novog evropskog Istoka, ideološkog, koji je nastavio da traga za slepom poslušnošću svojih saveznika. Bezuslovnom poslušnošću.

Do tada postojali su kratki periodi u kojima je Srbija uspevala da se oslobodi ruskog uticaja: ustavobranitelji (1842–1858) i kralj Milan (1878–1889) nalazili su oslonac na Zapadu. U vreme Jugoslavije (1918–1991) to su uradili Karađorđevići, kao protivnici boljševičke Rusije (što im je u socijalističkoj istoriografiji donelo neprijateljsku ocenu), a Tito je, posle 1948. i sam zatražio i dobio pomoć od Zapada; sa Rusijom (SSSR-om) je, posle Staljinove smrti (1953), kao stari boljševik, gladio odnose, ali bez većeg oslonca na nju.

Jugoslovenska država takva kakva je nastala 1918, u Moskvi je odmah proglašena za srpsku, veštačku i “versajsku” tvorevinu, koju odmah treba deliti po nacionalnoj osnovi (federalizovati) i rušiti. U njoj je, preko svoje sekcije KPJ (jugoslovenskih komunista), izvela prvu uspelu boljševičku revoluciju u Evropi (posle same Rusije), već za vreme Drugog svetskog rata i preuredila je u federaciju šest država, po sovjetskom modelu. Ali i pred Titom, vođom te revolucije, pojavio se sličan problem kao pred srpskim ustanicima u 19. veku – preterano tutorstvo Rusije. Tutor je bio niko drugi do njegov šef iz Kremlja J. Staljin. Tek posle brutalnog razlaza 1948, Jugoslavija je potražila i dobila pomoć Zapada. Tako je otklonila opasnost od napada SSSR-a i istočnog bloka, rešila je Tršćansku krizu (1954) sa Italijom, potpisala ugovore sa NATO-om (kao deo južnog krila uz Italiju, Grčku i Tursku), stigla joj je vojna, civilna i finansijska pomoć; vojska je preimenovana u JNA, u uprave fabrika, preduzeća i svih radnih kolektiva uvedeno je radničko samoupravljanje, koje je ličilo na zrnce demokratije u jednopartijskoj komunističkoj diktaturi. Vojnici su u narednih trideset godina obučavani za rat protiv “Rusa”.

Zemlja južnih Slovena počela je da se izvlači iz duboke ekonomske krize. Bila je okrenuta i prema Zapadu i prema Istoku (posle 1956), ali nije bila ni pod čijim tutorstvom u vreme Hladnog rata.

Krajem 80-ih godina nad Evropom se osetila klima završetka Hladnog rata, a lider poražene strane M. Gorbačov već 1988. objavio je ukidanje takozvane Brežnjevljeve doktrine i slobodnu volju “evropskih saveznika Sovjetskog Saveza da mogu da rade šta žele”.

Pogled na kartu Evrope iz 1988. pokazuje da je Jugoslavija, posle SSSR-a i Poljske, po teritoriji bila najveća među socijalističkim zemljama, a da je unutar njene federacije najveća država bila SR Srbija. Jugoslavija nije pripadala nijednom bloku u Hladnom ratu i stoga je u odnosu na druge socijalističke zemlje bila viđena kao prvi, najbolji novi kandidat za ujedinjenu Evropu. Evropska ekonomska zajednica (EEZ) se upravo pretvarala u EU, a s obzirom na ranije ugovore sa NATO-om, Jugoslavija je već jednim stopalom pripadala tamo. Reformskoj saveznoj vladi Ante Markovića (1988–1991) data je ekonomska pomoć i obećan joj je datum zvaničnog pristupanja EEZ, 10. decembar 1992.

Glasalo je svih osam federalnih jedinica, šest republika plus dve pokrajine u Srbiji. Srbija i Crna Gora su bile protiv (kolebala se do 1991). Srbija je u pokrajinama promenila rukovodstva koja su pristala da glasaju kao i ona i tako se dobio nerešen rezultat – četiri na prema četiri.

Po Srbiji se već godinu-dve pre toga počeo širiti bauk ujedinjene Evrope i “izopačenih zapadnih vrednosti”. Takvo razmišljanje bilo je posledica obračuna dveju frakcija među tadašnjim srpskim komunistima, takozvanih titoista i takozvanih staljinista, u kojoj su staljinisti odneli konačnu pobedu 1987, čekajući na nju četiri decenije, od 1948. Osvetoljubivi, bili su protiv Tita, kraja Hladnog rata, ukidanja Brežnjevljeve doktrine na Istoku, Gorbačova, pada Berlinskog zida, ulaska Jugoslavije u EU i NATO. Obradovali su se padu Gorbačova (1991) i istog leta primenili Brežnjevljevu doktrinu u Jugoslaviji, vojnom intervencijom i ideologijom koja se zasnivala na dvema starim postavkama Kremlja: 1) bilo koje slabljenje vlasti komunističke partije smatra se direktnim povodom za reakciju (monopol vlasti) i 2) isključivo rukovodstvo u prestonici (Beogradu/Moskvi) ima autoritet da tumači šta predstavlja “socijalizam”, a šta “kapitalizam” (definisanje idelogije).

Od tada, već 40 godina niko u Srbiji nije ništa kritički rekao o Staljinu.

Srbija je prema drugim republikama počela da se ponaša po tom modelu, pokušajem da se prekroje savezni ustav i državne granice (“obične administrativne linije koje je skrojio Tito na štetu srpskog naroda” S. Milošević).

Kad je shvatila da ne može da pridobije celu Jugoslaviju kao 1945, Moskva povlači novu liniju svoje interesne zone u Evropi, i to baš preko Jugoslavije, ovog puta zapadnije od Drine i Dunava, u čemu ima saveznika u novom komunističkom rukovodstvu u Beogradu: Karlobag–Ogulin–Karlovac–Virovitica, kao tobožnju “srpsku granicu iz 1918”. Ta linija protiv Zapada se sada, u ime Rusije, morala braniti do poslednjeg Srbina. Vojnici su najednom promenili potencijalnog neprijatelja i obučavali se za rat protiv “Amerikanaca”, pukovi su preimenovani u brigade, divizije u korpuse – sve po sovjetskom modelu.

Iako se o tome nije mnogo zvanično govorilo, ipak se čini da je tu zloupotrebljena davnašnja patrijarhalna slabost Srba prema Rusima, kao prema starijem bratu, zaštitniku, ocu ili “majčici Rusiji”. Uz to je išla i podrazumevana poslušnost kakva dolikuje štićeniku u odnosu prema zaštitniku. Takvi odnosi uspostavljeni su i prema partiji na vlasti od strane glasača.

U svakodnevnom životu u Srbiji to se osetilo u nagloj promeni sistema vrednosti i promeni značenja osnovnih pojmova, pojavi antijunaka i zamenom ranijih uloga. Komunisti su počeli govoriti protiv Tita i navraćati narod da ide u crkvu, u čije odbore su takođe zaseli komunisti, direktori i članovi komiteta: kao da su mesta partijskih sastanaka preselili iz udobnih fotelja u parohijske domove. Nešto tu već na prvi pogled nije bilo uverljivo, a kamoli originalno ili autohtono, a kakvim se vrlo glasno predstavljalo. Nastajao je neki čudan idejni, čak i estetski spoj: demokratije i nesmenjivosti vlasti, antisistema i klanjanja sistemu, srpstva i boljševizma, krize nacionalnog identiteta i nacionalne superiornosti, antijugoslovenstva i odbrane Jugoslavije, antikomunizma i vernosti Kremlju, četnika i republikanaca, crkve i bezbožnika, vojske i paravojnih junaka, pobožne odanosti novostvorenim političkim partijama i njihovim vođama. U toj neautentičnosti kao da je sve bilo moguće jedino po nečijem naređenju, iz slepe poslušnosti, što se nije mnogo ni skrivalo. U tom spoju jedino više nije bilo mesta ni za Hrista ni za radničku klasu, ali oni u tom novostvorenom “bogohulnom carstvu” nisu više bili ni bitni, ni potrebni.

Drugog dana posle prvih višestranačkih izbora u Srbiji, 10. decembra 1990, u Beograd su sleteli visoki predstavnici OUN i SAD-a, Herbert Okun i Sajrus Vens, da razgovaraju sa predsednikom Srbije Slobodanom Miloševićem. Bilo je to tačno godinu dana posle pada Berlinskog zida i dve godine pre zakazanog prijema Jugoslavije u EEZ. Imali su ovlašćenja visokih tela da pitaju da li će Srbija smetati celoj Jugoslaviji u započetom putu prema EEZ/EU i poštovanje starih obaveza prema NATO paktu. Odgovor su dobili. I odleteli su istog dana.

foto: marija janković

Onog dana kad su službeno nestali Varšavski pakt i Hladni rat (1991), izbio je rat u Sloveniji, u kome je intervenisala JNA. Slovenija je htela u EEZ i NATO, koji su je i zaštitili. Već 19. jula 1991. JNA je priznala poraz i rat se preselio u Hrvatsku, istočno od linije Karlobag–Ogulin–Karlovac–Virovitica. Tu je 8. januara 1992. JNA potpisala poraz i prihvatanje Vensovog plana o razmeštanju trupa UN u Hrvatskoj. Vojnici koji su mobilisani u Srbiji za rat u Hrvatskoj nisu znali za koju zemlju ratuju. Srbija se zvanično ogradila od učešća u tom ratu (još 8. X 1991), a Jugoslavije više nije bilo. Sutradan po porazu u Hrvatskoj, 9. januara 1992, proglašena je država Srpska Republika Bosna i Hercegovina, bez saglasnosti drugih naroda u toj republici, koji su ovaj akt doživeli kao svojevrsnu objavu rata. JNA je u Bosni ratovala kao Vojska Republike Srpske, a poraz je u njeno ime, na insistiranje SAD-a, 21. novembra 1995. potpisao predsednik Srbije Milošević. Republika Srpska, ostatak Srpske Republike Bosne i Hercegovine zadržala je manje od polovine teritorije BiH, bez prestonice Sarajeva, koju je bezuspešno opsedala. Kroz njen prostor prošli su tog leta zbegovi preostalih Srba iz Hrvatske. Kad je nedugo potom u Beogradu proklamovan savez Srbije sa Rusijom i Belorusijom, čak i moguće ujedinjenje, usledio je i četvrti rat, na Kosovu, na teritoriji Srbije, i četvrti poraz od NATO pakta 9. juna 1999.

Rusi su se za sve to vreme pravili “Englezi” i prali ruke od ove pokazne vežbe za buduće ratove na prostoru bivšeg SSSR-a i gušenje “obojenih revolucija”. Linija nacionalne topografije Srba očišćena je od linije Karlobag–Karlovac–Ogulin–Virovitica na zapadu pa sve do Prizrena i Vardara na jugoistoku, pedantnije nego pod bilo kojim okupatorskim režimom ikada. Nijedan srpski političar ili vojni starešina nije podneo ostavku zbog političkog debakla i četri uzastopna vojna poraza.

Režim u Srbiji manje-više nije promenjen od 1987: svaki poraz proglašen je za pobedu srpskog naroda i dodeljena su najviša odlikovanja svetovnim, vojnim i crkvenim licima za najveću nacionalnu katastrofu u istoriji.

“Komunisti imaju neki čudan stil…”, kaže jedan Pasternakov junak, slučajno blizak boljševicima, “ljudi su za njih samo dvonošci koji mogu da im služe, a ako ne služe, može se s njima raditi šta se hoće, mogu se ukloniti ili poslati u zatvor ili rat (…) Njihova misija je navodno u stalnom stvaranju nekakvih novih svetova, kroz sukobe i žrtve, ali taj krug se nikada ne završava, znate zašto? Zato što kod njih ne postoji talenat da ijedan svet naprave boljim (…) Kroz priču o jednakosti nude parče suvog hleba, ali ne i slobodu. Pojedinac im nije bitan, ni sadašnje vreme, jer treba navodno misliti na trista godina unapred – kada će takođe vladati siromaštvo, ubijeno društvo i potpuna poslušnost.”

Kažu da je neki nesrećni partizan prešao 1945. na stranu četnika. Mi smo kao narod uoči pada Berlinskog zida 1989. prešli na stranu Rusa. Rusi su pretrpeli četiri poraza od NATO-a 1991–1999. na našem tlu. Cinici bi rekli da nismo uzeli “ni na pikslu”. Ispali smo Pasternakovi “dvonošci” koje su boljševici poslali u rat.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!