Proleće, čak i u decembru

Reporter „Vremena“ je imao interesantan susret sa generalnim direktorom FK Crvena zvezda početkom juna ove godine, na Aerodromu „Nikola Tesla“ u Beogradu. Ispostavilo se da je na pasoškoj kontroli pri ulasku u Srbiju Zvezdan Terzić lagano, preko reda, prošao tu kontrolu u sektoru koji je predviđen za „službena lica“. Ipak, nije mogao da izdejstvuje dolazak kofera preko reda, pa se nakratko susreo sa potpisnikom ovih redova ispred trake na kojoj je klizio prtljag putnika sa leta Atina–Beograd.

Posle pozdrava reporter je pitao Terzića da li radi u Er Srbiji ili nekoj drugoj službi, pa može da tek tako preskoči gužvu, na šta se on samo nasmejao, a na drugo pitanje o tome šta ima u Atini, rekao je da je išao po trenera. Na pitanje: „Kog trenera?“, Terzić je rekao da je razgovarao sa Vladanom Milojevićem i da je to dobra opcija za Crvenu zvezdu. „Milojević, onaj koji je vodio Čukarički, onaj što nosi prsluke i kaiševe sa upadljivim šnalama?“ „Da, taj, i on je odličan trener“, odgovorio je Terzić. Na konstataciju reportera da bi bilo bolje da zadrže Boška Đurovskog, pravog zvezdaša, legendu kluba koji je nekoliko nedelja ranije uskočio na mesto trenera Zvezde u trenutku kada je izgledalo da je, zbog gubitka titule i Kupa, klub opet pred zatvaranjem i da mu nema spasa, jer „samo oni ljudi koji znaju šta Zvezda JESTE bila možda mogu da urade nešto da se klub vrati u život i preživi“, Terzić je rekao: „Ti i takvi zvezdaši su i uništili klub, ne pada mi na pamet da to radim.“

foto: a. dimitrijević / blic

NOVO DOBA: Za to vreme, komšije sa druge strane Topčiderskog brda, FK Partizan, uživale su u novoj tituli kojom su stigli Zvezdu po broju osvojenih naslova. Izgledalo je, uprkos tome što je otišao Marko Nikolić, trener koji je preporodio klub i pobedio Zvezdu u prvenstvu koje je izgledalo kao da je odlučeno još u jesen 2016. godine, da ulaze u novo prvenstvo kao apsolutni favoriti. U rano leto 2017. godine, dok se Zvezda spremala da krene u kvalifikacije za plasman u Ligu Evrope, u danima kada se nekada tek planiralo gde i kada će se poći na pripreme, u Partizanu su bili opušteni u iščekivanju novog pokušaja da se plasiraju u Ligu šampiona. Liga šampiona nije baš njihov trade mark u poređenju sa, na primer, Dinamom iz Zagreba, ali za srpske uslove svakako jeste.

Šest meseci kasnije, svedoci smo najvećeg uspeha srpskog klupskog fudbala u poslednjih mnogo godina: dva lokalna kluba Partizan i Zvezda, ujedno jedini osvajači titula u srpskom fudbalu, plasirala su se u 32 najbolje ekipe u Evropi u takmičenju koje jeste drugo po važnosti, ali u kome takođe igraju neki važni, jaki i bogati klubovi i čiji pobednik ide direktno u Ligu šampiona.

Sa druge strane, Zvezda je opet dominantna u domaćem prvenstvu, rezultatski na nivou onog tima iz sezone 2015/16. koji je osvojio jednu od najubedljivijih titula, ali, što je još važnije, ovaj tim igra daleko bolje i zrelije. I to je razlog što će se „evropsko takmičenje“ igrati i na proleće, odnosno u februaru, i to posle 25 godina. To je jeziv post za klub koji je u dve decenije pre toga, od 1971. do 1991. godine, ne samo svake godine igrao u Evropi, nego je 12 puta igrao i u prolećnom delu evropskih takmičenja, dva puta u finalu tih takmičenja, i važio za jedan od pet klubova u Evropi koji su do pokretanja Lige šampiona odigrali najveći broj utakmica u elitnom klupskom takmičenju – Kupu šampiona.

foto: blic

NERAVNOPRAVAN MEDIJSKI TRETMAN: Partizan, koji je najuspešniji srpski fudbalski klub u poslednjih 25 godina, imao je puno prilika i ranije za ovakav rezultat jer redovno provodi jesen takmičeći se u Evropi, ali je do sada tek jednom, u sezoni 2004/05, uspeo da igra i na proleće – tada se bio plasirao među 16 najboljih klubova u Ligi Evrope. Dakle, za Partizan je više neuspeh što nije ušao u Ligu šampiona nego što je prošao dalje u utešnom takmičenju, jer se taj klub profilisao u najozbiljniji iz Srbije i jedini koji ima neku vrstu tradicije igranja u evropskim takmičenjima.

Partizan je godinama unazad igrao u Beogradu sa velikim i važnim evropskim timovima, ali se to nije moglo porediti sa histerijom koja je ove jeseni zavladala oko Crvene zvezde i njenih utakmica na Marakani, posebno one sa londonskim Arsenalom, jednim od najbogatijih klubova na svetu. „Zvezda u Evropi“ je predstavljeno kao povratak, bez obzira što ovaj klub danas nema nikakvu reputaciju u svetu, što je sveden na mali lokalni tim sa velikim zastarelim stadionom i sa ogromnim brojem navijača koji taj stadion mogu uvek da ispune.

Dok se utakmice Partizana uzimaju „zdravo za gotovo“, kao da taj klub „eto tako“ nastupa u Evropi, Zvezdini nastupi su mnogo bolje medijski pripremljeni, sa boljim PR-om, neprestanim podsećanjem na „slavne dane prošlosti“, kao da je Zvezda (mada je činjenica da jeste u nekoj meri) bila kolos evropskog fudbala. Sada je to predstavljeno kao povratak na staze na kojima se bilo 1991. godine, kada su osvojene evropska i svetska titula.

Da bi se to dogodilo ipak je pređen neverovatan put u leto 2017. godine, kada je Zvezda, da bi ušla u Ligu Evrope, morala da odigra celo jedno takmičenje – osam utakmica tokom „najtoplijeg leta u istoriji“. Dok se narod rashlađivao, tim koji je selektovao i pripremio Vladan Milojević zajedno sa Zvezdanom Terzićem igrao je utakmice i pobeđivao. Pobede protiv Sparte iz Praga i Krasnodara, dva tima skromnije istorije od Zvezde, ali danas sa boljim rejtingom i mnogo većim budžetom, već su bile fantastičan domet i činilo se da je sam plasman u Ligu Evrope uspeh po sebi.

ZVEZDINA RENESANSA: U svojoj „slavnoj istoriji“, pre tridesetak godina, Zvezda bi sa osam utakmica u Evropi već bila u finalu, a sada je bila tek na početku takmičenja koje će se završiti na stadionu Olimpika iz Liona u maju 2018. godine. Dakle, Zvezda je krenula na putovanje krajem juna 2017. i trebalo je da učestvuje u takmičenju koje se završava godinu dana kasnije. Njen plasman među 32 ekipe u Ligi Evrope, kako je već rečeno u javnosti, jeste prvi put da neki klub sa dna kvalifikacija ode tako daleko.

Šta se dogodilo da tim koji je u maju 2017. godine bio na ivici raspada, izgledao kao da će se ugasiti i ostati bez uprave i igrača, sedam meseci kasnije slavi kao da je ponovo na krovu Evrope, a njegovi navijači osete malo zadovoljstva nakon dve decenije ponižavanja, što od strane nesposobnih uprava, što od strane Partizana?

Čini se da su dve stvari presudile: Terzićeva odluka da dovede Milojevića iz Grčke gde je ovaj već počeo lagano da pravi karijeru, što govori da Terzić odlično zna da proceni ko je potencijal, i odličan posao koji je Milojević napravio sa dozom mirnoće i hladnokrvnosti, bez ijedne prenagljene reakcije i izjave.

Za razliku od prethodne dve sezone u kojima je na klupi Zvezde sedeo tzv. Grof Božović, koji nije doveden zato što ga je Terzić tražio nego po ukusu vlasti i ranije uticajnog Slaviše Kokeze (dok je bio u klubu), u kojima se narod zabavljao njegovim izjavama, a navijači strepeli zbog očajne igre tima, Milojević je sve promenio, iako nije bio veliki igrač niti je u Zvezdi ranije ostavio neki značajan trag.

Očigledno veoma obrazovan i pripremljen, uspeo je za vrlo kratko vreme da od gubitnika koji su ostali u klubu i novih igrača koje je Terzić sakupio sa raznih strana, sastavi tim koji zna zašto izlazi na teren, u kome igrači znaju šta su im zadaci i koji zna da igra na rezultat, kako se nekad govorilo. Zvezda je postigla samo tri gola u šest utakmica u Ligi Evrope, ali tako raspoređena da obezbedi prolaz u grupi gde su svi bili i veći i bolji od Zvezde, od Kelna i Bate Borisova do Arsenala.

Posle toliko godina, oni koji su gledali utakmice ovog kluba nisu morali da strepe. Tim je izgledao odlično i ni u jednoj utakmici nije bio u potpuno podređenoj poziciji. Štaviše, zbog ogromne pauze u nastupima u Evropi bilo je vidljivo ogromno poštovanje prema timova protiv kojih se igralo iako to nije morao da bude slučaj, jer istorija kluba može da dâ za pravo ovim momcima koji sada igraju da uvek očekuju pobedu bar na svom stadionu.

Zvezda je, razume se, bila i najgledaniji tim u ovom delu takmičenja, i zbog velikog stadiona i zbog toga što na utakmicama Lige Evrope u Evropi nema puno publike – to takmičenje ne puni tribine.

Čini se da je Terzić, iako nije na klupu doveo nekog ko je na Marakani odigrao 300 utakmica (kao što su Boško Đurovski, Vladimir Petrović ili Dragan Džajić), nekoga ko ne zna iz iskustva šta je potrebno raditi kada se istrčava iz onog tunela na stadionu, uspeo da animira neke od „legendi kluba“, da im da na značaju, da budu uz ekipu makar kao amblemi jednog vremena u kome nikom nije bilo svejedno kada dolazi da igra na Marakani. Kao da su ti bivši asovi preneli malo osećanja za klub na tim koji je skupljen sa različitih strana. Izgledalo je, kao što nije godinama unazad, da na teren istrčava ekipa koja voli klub i koja nije tu samo da bi se za koji mesec prodala.

TRAČAK NADE: Dobra klima i dobar rezultat doneli su spokoj pred zimsku pauzu u kojoj će tim verovatno biti dodatno istumban, jer će uprava prodati ono što može da bi se još neki novac zaradio, a u klub će stići neki igrači koji su proveli par sezona napolju i sada sa više iskustva, ali i sa boljim računom u banci, mogu da pomognu klubu.

Zvezda je i dalje u velikim dugovima, ali kao da se točak okrenuo na drugu stranu, kao da je promenjen trend. Ako je zaista tako, onda će poverioci imati više poverenja u obećanja uprave da će dugovi biti vraćeni. U Evropi svaki gol i svaki bod donose novac, svaki novi krug donosi zaradu koja za ovako siromašne klubove kao što su Partizan i Zvezda znači opstanak. Rivali koje su srpski klubovi dobili za nastavak takmičenja u februaru 2018. godine, Viktorija iz Plzena i CSKA iz Moskve, jesu sada bogatiji i moćniji, ali ne i igrački bolji od Partizana i Zvezde, tako da ova fudbalska idila možda potraje.

Bolji rezultati i velike utakmice, puni stadioni bez incidenata vratiće veru u ovaj sport, i možda će deca koja ga masovno treniraju zato što maštaju da zaigraju na Kamp nou u Barseloni ili Vembliju u Londonu ponovo početi da sanjaju o travi Marakane ili Hrama, kako svoj stadion zovu navijači Partizana.

Opet, ništa od toga neće amnestirati huligane, koji i dalje idu uz ovaj sport i koji su se sad primirili jer su namireni. Obračun s njima i sa onima koji su u fudbalu da bi uzimali procente od prodaje mladih igrača ne sme da bude zanemaren zato što se u Beogradu igraju „evropske utakmice“. Kada odu „stranci“ i kada ostanemo sami sa sobom, rat na tribinama se nastavlja: skandiranjem u čast Ratka Mladića, vređanjem onih „koji nam smetaju“, tučama i kriminalnim aktivnostima van stadiona.

Srpsko fudbalsko prvenstvo je daleko od regularnog i sada izgleda da nema šanse da Partizan bude prvak, jer ne sme da se dogodi da ima više titula od Crvene zvezde. Ako imamo to osećanje, onda ništa i dalje nije u redu sa srpskim fudbalom i sve ove gore opisane dobre stvari padaju niz liticu nameštaljki i kriminala.

Da, Evropa, ali uz prave domaće institucije.