foto: r. čoban
O Sutorini, nekadašnjoj "otomanskoj obali" u Boki gde je sramota bila da deca čak i leti idu golišava, o hrabroj borbi i pogibiji pet Danica i dva balkona kuće Ive Andrića sa kojih slavni nobelovac danas ne bi prepoznao vidik o kojem je ushićeno pisao
Grob mletačkog diplomate usamljen stoji u dvorištu Kapele mira u Sremskim Karlovcima. Pokazujem ga pre par meseci prijatelju Italijanu, kome nije bilo jasno šta je tu, na jednom sremskom brdašcu, tražio diplomata slavne Venecije / Mletačke republike. Na ovom mestu su 1699. vođeni pregovori između sila Svete alijanse (Austrija, Poljska i Venecija) i Turske čije je rezultat bio čuveni Karlovački mir, kojim je okončan Veliki bečki rat (1683–1699) u kojem je izginulo nekoliko stotina hiljada ljudi. Jedina „žrtva“ pregovora bio je pomenuti mletački diplomata koji se prehladio i umro od upale pluća.
Sredstvima Karlovačkog magistrata, Katoličke crkve i Bečkog dvora, 1817. godine, na obližnjem brdu, sagrađena je Kapela Gospe od Mira. Kapela ima elipsast oblik u znak sećanja na okrugli sto za kojim je ispregovaran Karlovački mir, kao i četiri ulaza. Kada je sagrađena, četvrti, turski ulaz bio je zazidan, a kasnije je tu nadograđena prostorija sa ikonostasom, kao simbol želje da se Turci više nikada ne vrate na ove prostore. Na fasadi Kapele nalaze se tri časovnika, dok je četvrti, posvećen uspomeni na turskog astrologa, smešten u unutrašnjosti bogomolje, čiji je svod svojevremeno bio oslikan kao zvezdano nebo. Kada je potpisan mir, u Sremskim Karlovcima organizovano je veliko slavlje. Na gradskom trgu ispečen je vo, a istoričari su zabeležili da su se miru najviše radovali Turci.
Pitate se kakve veze imaju grob mletačkog diplomate i Karlovački mir sa jednim parčetom zemlje između Herceg Novog i Prevlake.
Karlovačkim mirom uspostavljene su nove granice u Evropi. Erdelj (Transilvanija) ostao je pod vlašću austrijskog cara, dok je Banat, omeđen Morišom i Tisom, i donji Srem zadržala Turska. Opet, Hrvatska, Slavonija, Lika i Banija ušle su u sastav Austrijske carevine. Venecija je dobila Moreju, Knin, Sinj, Vrgorac i Gabelu, kao i obalski pojas od Herceg Novog do Risna, a Poljskoj je pripojena pokrajina Podolija, u današnjoj Ukrajini.
Uslišen je i zahtev Dubrovačke republike da se razgraniči sa Mletačkom republikom tako što će Dubrovnik sa severne i južne strane imati pojas teritorije kojim će Otomanska imperija dobiti izlaz na Jadran. Severni pojas je današnja teritorija Neuma, i dalje u sastavu Bosne i Hercegovine, dok je u južnom delu, u kojem smo ovog leta umočili noge u topla mora, priča mnogo komplikovanija.
Pijem kafu na terasi hotela u Njivicama, poslednjeg naseljenog mesta u Bokokotorskom zalivu pre granice sa Hrvatskom na Prevlaci i čitam vesti: Pelješki most nakon 300 godina spojio Hrvatsku! Kakve to veze ima jedan infrastrukturni projekat koji su u Hrvatskoj novcem EU gradili Kinezi sa parčetom crnogorske obale?
Obala duga 9,3 km na zapadnom ulazu iz Vitaljine u Boku kotorsku od rta Konfin do Igala, poznata kao Sutorina, obuhvata Sutorinsku dolinu sa šest gradova i sela: Igalom, Sutorinom, Sušćepanom, Prijevorom, Ratiševinom i Kruševicama, odnosno područje veličine 83,7 km² prema podacima Udruženja geografa u BiH.
Rt Konfin bio je granica između Sutorine i Prevlake pod Dubrovačkom republikom do 1699. Ovo područje je, kao i Neum, Karlovačkim mirom predato Otomanskom carstvu, odnosno Bosanskom vilajetu, čime je Dubrovačka republika izgubila direktnu granicu sa Mletačkom republikom. To se u stvarnosti dogodilo tek nakon Požarevačkog mira 1718, kada su Turci zaista i izašli na topla mora Boke. Takvo stanje priznao je i Berlinski kongres 1878, kada je ovo područje postalo deo Bosne i Hercegovine pod Austrougarskom. Nakon stvaranja Kraljevine SHS područje Sutorine postalo je deo Mostarske oblasti.
Sekretar Predsedništva AVNOJ-a Mile Peruničić na sednici AVNOJ-a održanoj 24. februrara 1945. izneo je stav o unutrašnjem razgraničenju Jugoslavije. Između ostalog, izrazio je stav da se BiH uzme u granicama određenim Berlinskim sporazumom, a Crna Gora u granicama pre Balkanskog rata.
Nakon usmenog dogovora između crnogorskih (Blažo Jovanović i Milovan Đilas) i bosanskohercegovačkih (Avdo Humo i Đuro Pucar Stari) komunista ova teritorija je 1947. i formalno dodeljena NR Crnoj Gori. Konačno je Badinterova komisija 1992. godine odredila da ranija razgraničenja dobijaju svojstvo granica zaštićenih međunarodnim sporazumom.
U arhivi „Politike“ pronalazim tekst od 2. novembra 1935. koji opisuje prilike u Sutorini prilikom posete misije Centralnog higijenskog zavoda Kraljevine Jugoslavije sa dr Aleksandrom Petrovićem na čelu. „Sunca ima koliko duša hoće, ali je nađeno nekoliko slučajeva rahitične dece jer roditelji nisu svesni šta sunce znači za razvitak i zdravlje dece. Mesto da idu golišava, deca su i u leto dobro obučena i obuvena. Smatra se za veliku sramotu da dete ne bude tako obučeno!“, piše novinar „Politike“ i svedoči o dubokim tragovima vladavine Otomanskog carstva na ovim prostorima.
Pre šest godina konačno su Bosna i Hercegovina i Crna Gora potpisale sporazum u Beču kojim je stavljena tačka na pitanje razgraničenja oko Sutorine, čime je nestala i poslednja nada da će Srbija dobiti „izlaz na topla mora“. Naime, da je Sutorina ostala u sastavu BiH, danas bi bila deo Republike Srpske, što bi značilo da bi, jednog dana, u sastavu „Srpskog sveta“, upravo na ovom parčetu obale Srbija mogla da dobije izlaz na more.
Drugo „srpsko more“, ono kod Karina u Hrvatskoj, izgubljeno je u ratu 1991–1995, pa nam ostaje jedino da se tešimo onim što je ostalo na dnu Panonskog mora, u Vojvodini, koja je Srbiji kao „krunski dragulj“ pripala pre bezmalo 103 godine.
Pomireni sa činjeničnim stanjem, rešismo da za utehu odemo iz našeg hotela u Njivicama, na obali nekadašnjeg „turskog“ i nesuđenog „srpskog“ mora, na sladoled u Herceg Novi.
Dok šetamo između istorijskih građevina iz raznih epoha, razmišljam kako je malo gradova u regionu koji su toliko puta menjali države koje su njima upravljale kao što je to slučaj sa Herceg Novim.
U želji da što pre stignemo do obale, krećemo sa Trga Belavista, prolazimo pored košarkaškog terena i uz negodovanje mojih saputnika spuštamo se strmom i slabo osvetljenom pešačkom Ulicom Luke Matkovića. Izbijamo na svetlu Ulicu Save Kovačevića, ali mene, a i ostale za mnom, navigacija vodi kroz lavirint još mračnijih prolaza i dvorišta da bismo na kraju izbili na čuveno Šetalište pet Danica.
Inače, šetalište je dobilo naziv po imenima pet mladih devojaka koje su se hrabro borile i poginule u Drugom svetskom ratu: Danica Đurović poginula je 1943. na Sutjesci, Danica Kosić 1943. blizu Gackog, Danica Popivoda 1944. u mestu Lipe Čevske, Danica Bojanić 1942. na Sutjesci i Danica Tomašević 1943. na Sutjesci. Za današnje prilike, to je nezamisliv primer idealizma i požrtvovanosti ovako mladih devojaka.
Pred povratak u naše hotel u Njivicama, na teritoriju kojom je do 1878. vladao sultan Abdul Hamid Drugi, poslednji turski car koji je vladao apsolutistički, odlučili smo da posetimo kuću jednog slavnog žitelja Herceg Novog.
Nekadašnja kuća nobelovca Ive Andrića u Herceg Novom pretvorena je u muzej i otvorena u aprilu ove godine povodom 60 godina od dodele Nobelove nagrade slavnom piscu. Revitalizaciju je finansirala delom Opština Herceg Novi, dok je drugi deo sredstava obezbeđen iz fondova Evropske unije kroz projekat prekogranične saradnje „Co.Co. Tour“. Andrićeva kuća se nalazi u središtu kulturnih znamenitosti Herceg Novog, između Zavičajnog muzeja „Mirko Komnenović“ i Njegoševe učionice u Crkvi Sv. Spasa na Toploj.
Očigledno je da Andrić u godini jubileja privlači pažnju velikog broja gostiju Herceg Novog – tokom naše polusatne posete sredinom avgusta došlo je desetak grupa posetilaca, što je u našim krajevima retkost i kada je reč o mnogo većim i značajnijim muzejima. Osim fotografija na zidovima i kopije „Nobelove povelje“ (original se nalazi u Muzeju Ive Andrića u Beogradu), ovde i nema mnogo toga da se vidi, ali činjenica da se nalazite na ovako lepom mestu i u kući u kojoj je živeo naš najpoznatiji pisac dovoljna je za uživanje. Sama kuća je građena od 1962. do 1963. prema projektu beogradskog arhitekte i slikara Vojislava Đokića. Nobelovac je sa suprugom Milicom Babić živeo u njoj od 1963. do 1968. Nakon Miličine smrti vratio se u Beograd. Ipak, pet godina njihovog hercegnovskog života bile su ispunjene spokojem i srećom.
„Kad smo razmišljali o tome gde bismo na moru sagradili štogod kućice za odmor, Milica i ja smo se lako odlučili za Bokokotorski zaliv. Najviše nas je privuklo sunce“, pisao je Andrić. „Kad sedim pred kućom, ja imam pred sobom vidik koji izgleda kao da ga je birao neki ljubitelj prirodnih lepota a ne igra slučaja…“
Novogradnja je, kao na mnogim mestima na Jadranu, zaklonila onaj vidik o kojem je Ivo Andrić pisao, i sa dve terase njegove kuće jedva smo videli mesečinom obasjano more.
Ipak, za kraj još jedan citat našeg jedinog nobelovca: „Meni je bilo lepo u Herceg Novom. Za vedrih dana, sa balkona svoje kuće često sam gledao i razmišljao o crnogorskom vladici. O Boku Kotorsku otimali su se Mlečani, Turci, Španci, Rusi, Austrijanci… Kako i ne bi o takvu lepotu!“
Reprezentacija Bosne i Hercegovine ostvarila je važnu pobedu nad Katarom i došla do četiri boda u grupi B, čime je ostala u konkurenciji za prolazak dalje
Lionel Mesi postao je najbolji strelac u istoriji svetskih prvenstava, postigavši 17 golova i time pretekao Miroslava Klosea, sa kojim je do sada delio rekord. Do istorijskog pogotka došao je u meču protiv Austrije
Obradović je u Panatinaikos pozvao i Bogdana Bogdanovića, što je podelilo navijače Partizana
Srpskom treneru biće ovo prvi angažman nakon što je u novembru 2025. podneo ostavku u Partizanu
Reprezentativci Kurasaa su istorijski uspeh posvetili preminulom saigraču
Manje je važno šta će pisati u službenim beleškama sa saslušanja Aleksandra Radića. Mnogo je važnije šta će večeras prolaziti kroz glave hiljada ljudi koji su o „zvučnom topu" govorili, pisali, svedočili ili tražili pomoć. Ako je odgovor: „Bože, samo da ne dođu i po mene", onda je cilj postignut
Kako je priznavši ubistvo Aleksandra Nešovića, Saša Vuković Boske vratio pažnju javnosti na Veselina Milića? Šta još upada u oči u njegovom iskazu
Ubistvo Aleksandra Nešovića u restoranu „27“ pretvara se kriminalističku misteriju koju bi mogao da reši samo Herkul Poaro
Intervju: Radovan Lazić, tužilac
Kako je kontaminiran slučaj Veselina Milića Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
