Ako možemo predvideti pomračenje Sunca, da li možemo predvideti društvene revolucije? Ili posledice globalnog zagrevanja
Neuspeh klimatskog samita u Kopenhagenu odzvanja svetom i dva meseca nakon završetka.
Stvar se dodatno zakomplikovala sa nekoliko opovrgnutih predviđanja o brzini globalnog zagrevanja i s druge strane, u javnosti narušenim kredibilitetom klimatskih istraživanja, što je dovelo u pitanje i neophodnost usvajanja sporazuma na osnovu klimatoloških podataka. Time se opet otvara staro pitanje o upotrebljivosti naučnih činjenica za donošenje skupih, dugoročnih i problematičnih političkih odluka.
Uoči samita, u Kopenhagenu, decembra prošle godine, izbio je skandal sa uhakovanim i-mejlovima grupe klimatologa kojima je obelodanjeno da su postojala izvesna nameštanja podataka o posledicama globalnog zagrevanja. U središtu afere koja je nazvana „klajmagejt“ (climategate), a koju su klimatski skeptici raspirivali na svim frontovima, zatekao se pedesetsedmogodišnji britanski naučnik Fil Džons, šef Jedinice za klimatska istraživanja na Univerzitetu Istočna Anlgija, koji je posle medijske lavine i zaslužene kritike za neetičnost, pokušao da izvrši samoubistvo.
Džons je u javno objavljenim mejlovima svojim saradnicima savetovao da uništavaju svoje „sirove“ podatke kako oni ne bi dopali u ruke ljudima koji bi pokušali da diskredituju monitoring klimatskih promena. No, pokazalo se da je upravo takva praksa dovela do potpune diskreditacije ne samo njihovog naučnog doprinosa, već stotina i hiljada drugih klimatoloških istraživanja.
Dok klimatolozi neuspeh samita u Kopenhagenu po posledicama upoređuju sa skupom iz Minhena 1938, klimatski skeptici tvrde da je klajmagejt „poslednji ekser u sanduk ideje o ljudski izazvanom zagrevanju planete“ što je, mora se priznati, pomalo maliciozno, s obzirom na čitav niz studija o nepostojanju ljudske krivice oko promena klime za koje se naknadno pokazalo da su „nameštene, „prepravljene“ ili potpomognute finansijama iz naftnog sektora, a koje su u poslednjih dvadeset godina skeptici javno lansirali. No, to, samo po sebi, ne čini pouzdanijom ni ideju o antropogenim uzrocima globalnog zagrevanja.
U januaru ove godine objavljeno je da neka pogrešna predviđanja sadrže i izveštaji Međuvladinog panela za klimatske promene (IPCC), uglednog naučnog tela Ujedinjenih nacija nagrađenog Nobelovom nagradom. Po svemu sudeći, procena IPCC-a da će se glečeri na Himalajima otopiti do 2035. godine pokazala se preteranom. Vodeći glaciolozi sada tvrde da se to neće desiti u narednih 300 godina, a kako kaže Grem Kogli sa Univerziteta Ontario Trent, to je izazvalo „mnogo konfuzije“.
Himalaji sadrže 12.000 kubnih kilometara leda, što je najveća količina zaleđene vode izvan polarnih oblasti. Iz njih se napajaju veliki rečni tokovi kao što su Gang, Ind i Bramaputra, tako da ovo uopšte nije bezazleno jer se postavlja pitanje šta bi se desilo da je taj podatak nagnao političare da čudovišna sredstva i resurse ulože u pripreme za epske poplave na supkontinentu, umesto u neki drugi, hazardniji region. To je izbegnuto jer političari, u međuvremenu, nisu mogli da se dogovore o bilo kakvoj reakciji.
U ovom slučaju najverovatnije nije reč o nameštenim rezultatima, već o pogrešnoj predikciji zasnovanoj na nepreciznim modelima i radovima koje je IPCC imao na raspolaganju.
Princip predostrožnosti: Nemogućnost da se u složenijim sistemima nešto tako pouzdano predvidi, kao što je to moguće u nebeskoj mehanici, zapazio je još filozof nauke Karl Poper, kritikujući istoricizam u društvenim naukama.
No, sve to nimalo ne olakšava posao donošenja odluka. Da li sada možemo biti sigurni da će se onaj glečer sa Himalaja zaista otopiti tek za 300 godina, da li će biti zaleđen duže ili možda, ipak, mnogo kraće? U suštini, mada bi donosiocima odluka najviše pogodovalo da imaju pouzdan odgovor, naučnici u najvećem broju slučajeva na takva pitanja kažu da odgovor uopšte ne znaju.
Kako bi se to prenebreglo, u svim situacijama kad su naučne procene nedovoljno precizne, nepouzdane ili sasvim nepoznate, primenjuje se praksa poznata kao princip predostrožnosti. Kao jedan od argumenata zdravog razuma, princip predostrožnosti se zasniva na ideji da je uvek bolje biti oprezan i pripremiti se za najgori od svih mogućih scenarija koji su mogući. Princip ima dugu tradiciju u pravnoj istoriji, a javio se još u viktorijanskoj Engleskoj, kad ga je kao obavezu da se preduzmu sve potrebne mere da ne dođe do nesreće definisao sudija lord Ešer. Princip je razrađivan u nemačkoj pravnoj teoriji i praksi, da bi u poslednje dve decenije bio ugrađen u čitav niz međunarodnih pravnih dokumenata.
Na konferenciji Vingspred 1998. godine, na kojoj su učestvovali pravnici, naučnici, političari i nevladini aktivisti iz 32 države Evrope, SAD i Kanade, definisana je njegova verovatno najpoznatija formulacija: „Kad neke aktivnosti postanu opasne po ljudsko zdravlje i životnu sredinu, moraju se preduzeti mere predostrožnosti čak i kad neke posledice i uzajamne veze nisu potpuno naučno ustanovljene.“
Ovaj princip je danas primenjen u pravnim sistemima većine država, postajući jedan od najpoznatijih mehanizama sa kojim političari moraju da računaju kad se oslanjaju na naučne procene. On se najčešće primenjuje kod odluka koje se odnose na globalno zagrevanje, izumiranje vrsta, genetsku modifikaciju, opasnosti od bioloških otrova, kao i kod industrijskih zagađivača, zatim štetnost pojedinih hemikalija, bezbednost hrane, veštačku inteligenciju i slično.
Međutim, u istoriji je bilo više primera nesrećnih odluka na osnovu tada prisutnog, ali još ne baš precizno definisanog principa predostrožnosti. Najslavniji je slučaj Menhetn projekta, koji je američki predsednik Ruzvelt započeo 1942. godine posle pisma upozorenja koje mu je uputio Albert Ajnštajn. Naučnici izbegli iz Evrope su u to doba tvrdili da nacistički fizičari rade na razvoju nuklearne bombe, tako da su SAD zbog straha i predostrožnosti započele sopstveni projekat. Kasnije se, posle pada nacizma, pokazalo da su strepnje bile neopravdane, a svet je ušao u eru straha od atomske apokalipse.
ŽIVOT BEZ RIZIKA: Danas je princip predostrožnosti pod neprekidnom kritikom da zbog odbijanja rizika s jedne strane guši neke tehnološke domete od kojih bi bilo mnogo više koristi nego štete, a da se s druge strane uopšte ne primenjuje kod pitanja gde ima nekakvog teoretskog rizika, ali oko kojih postoji visok pritisak javnosti i aktivističkih grupa, kao u slučaju usvajanja dece kod istopolnih brakova.
Najviše je, ipak, kritike na savremene slučajeve koji se potpuno oslanjaju na princip predostrožnosti kao što su potpuno zabranjivanje genetski modifikovane hrane, mada nisu svi takvi proizvodi opasni, a mogu rešiti glad u nekim regionima; zatim kod potpune zabrane pojedinih medikamenata ili pak u poznatom slučaju zabrane pesticida DDT, koji je, mada jako štetan, u afričkim zemljama bio jedino sredstvo za borbu protiv malarije. Poslednja takva globalna situacija je bila prošlogodišnja procena Svetske zdravstvene organizacije oko proglašenja globalne pandemije gripa.
Na ove medicinske i tehnološke slučajeve može se dodati i jedna sasvim politička odluka – bivši američki predsednik Džordž Buš se u slučaju napada na Irak pozivao upravo na princip predostrožnosti.
Pojedinac koji bi se u svojoj svakodnevici pridržavao ovog principa imao bi silne probleme da bilo šta obavi – za početak, da izađe iz kuće. S druge strane, dugoročno, princip predostrožnosti bi mogao da uništi razvoj nekih apsolutno prihvatljivih tehnologija – da se ovaj princip primenjivao u ratu struja sa početka XX veka, danas bismo koristili neefikasnu i skupu jednosmernu struju Tomasa Edisona, umesto jeftine i moćne, mada opasne po život Tesline, naizmenične struje.
Kako u svojim radovima kaže jedna od najpoznatijih protivnica ovog principa, pravnica Kas Sustejn sa Harvarda, jedan od ključnih problema u njegovoj primeni je rašireno verovanje da su proizvodi koje čovek stvara uvek opasniji od prirodnih pojava. Ona navodi rezultate studija koji pokazuju da mnogo više ljudi strahuje od tumora koji je veštački izazvan, nego od prirodnih kancera koji su zapravo smrtonosniji. Slično je i sa prirodnom vodom, koja da nije tretirana hemikalijama, u većini slučajeva uopšte ne bi bila biološki ispravna za piće. Nauka je u ovom segmentu značajno doprinela kvalitetu života, uprkos predostrožnosti.
U suštini, klimatske nauke danas sugerišu da se pred nama nalazi autoput sa šest traka. Šta ćemo kao pešaci učiniti sa tim zaključkom, da li ćemo sasvim posumnjati u prisustvo prepreke jer su se neke trake pokazale zatvorene za saobraćaj i kako ju je uopšte moguće savladati, ne zavisi samo od detaljnog opisa autoputa i njegovog ponašanja. Važnu ulogu igra i pravovremeno pretrčavanje na drugu stranu. Kao i nešto sreće, takođe.
Saznanje kao opovrgavanje
Nauka, po svojoj prirodi, nije rigidan skup nepromenjivih i neupitnih činjenica, koje bi donosiocima odluka uvek bile na raspolaganju.
Nakon što je 1927. godine rešio stari Hjumov problem indukcije u zaključivanju (što je pitanje da li ako nam se nešto desi sto puta, možemo zaključiti da će se desiti i sto prvi put), Poper se vratio svom rešenju razgraničenja „racionalnog“, naučnog od „metafizičkog“ znanja do kog je došao u zimu 1919, da bi ga kao problem demarkacije smestio u središte svojih teorija. Prema Poperovoj demarkaciji, ako neka naučna teorija operiše sa činjenicama za koje se ne dopušta da budu opovrgnute, niti ih se neprestano proverava, ona se ne može smatrati naukom.
Mada je Poperova linija demarkacije danas modifikovana na nešto sporije ponašanje naučnih zajednica, a ne pojedinačnih naučnika koji će možda „podešavati“ anomalije dok god mogu da sačuvaju teoriju, opovrgljivost je ključna karakteristika nauke. Tako se, na primer, kreacionizam uopšte ne može smatrati naučnom teorijom, budući da se univerzalni iskaz kako je Bog stvorio život nikako ne može podvrgnuti konkretnom testiranju, a nigde u kreacionizmu nije moguće naći pojedinačni, singularni test iskaz za koji bi se bilo kada moglo ispostaviti da bar protivreči toj tvrdnji.
Međutim, ni nauke koje barataju znatno većim sistemima nisu ništa manje neodređene kad god je reč o predviđanjima. Upravo klimatologija spada u one koje izučavaju izuzetno složene, dinamičke sisteme sa uzajamnom spregom kakva je atmosfera planete Zemlje. Kod takvih sistema, osetljivost na početne uslove je ogromna, što se ilustruje takozvanim efektom leptira – navodno, ako leptir mahne krilima u Beogradu, to kod ovakvih modela može izazvati uragan na Haitiju. Zato je svako predviđanje jako zavisno od početnih uslova.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Oko Olivera Dragojevića postoji nacionalni konsenzus u Hrvatskoj: vole ga i na levici i na desnici, i stari i mladi, i Dalmatinci i ostali... Zato je u njegovoj Veloj Luci 35.000 pevalo njemu u čast, a desilo se i hapšenje Željka Keruma
U vreme kada je bio zvezda, Armi Hemer je radio sa rediteljima najvećeg profila, sa Lukom Gvadanjinom na primer. A onda je postao jedna od ličnosti Kansel i #MeToo ere, junak romana i glavni glumac filma koji je sniman u Zagrebu
Hoće li će Veslin Milić biti proglašen u tabloidima za „blokadera“? Da li je njegova krivična prijava protiv Marka Krička poruka za Aleksandra Vučića? I, ako jeste, mogu li se očekivati nove kamare prljavog veša iz MUP-a?
Predsednik Aleksandar Vučić opet kaže da će priznati poraz i čestitati jer će „blokaderi“ pobediti. On bi time da istera zeca iz šume, ali niko sa druge strane nije dužan da obeća Vučiću sličnu čestitku
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
