“Prazno mesto u kulturnoj istoriji Novog Sada, koje pripada autorima Nove umetničke prakse sedamdesetih godina, sve više odjekuje u svesti novih generacija. Oni će nas pronaći”, rekao je Vujica Rešin Tucić, jedan od autora čije će delo biti tema Međunarodne konferencije o neoavangardi u Novom Sadu, u okviru Evropske prestonice kulture
O neoavangardi se ne uči o u školama, tek malo na univerzitetima, a u javnom diskursu prisutna je ponajpre kao lokalna urbana legenda i kao politički eksces koji je doveo do njenog gušenja, a neke od njenih saučesnika doveo do graničnih životnih situacija.
A ipak, sećanje na neoavangardu poput potopljenog ostrva povremeno izroni iz zaborava, ponajviše i najautentičnije onda kad se njeni nekadašnji akteri ponovo oglase u književnom prostoru i povede se razgovor o njihovim pesničkim počecima. Tako su prošle godine objavljeni romani Vladimira Kopicla Španska čizma (Laguna) i Katalin Ladik Mogu li da živim na tvom licu (SFO Rekonekcija), a pre nepun mesec pojavio se roman Slobodana Tišme Život pesnika, political nigredo (Nojzac). Svi oni, izvedeni kao autofikcije, vraćaju nešto od atmosfere i predanosti umetnosti tih “herojskih” vremena i ne manje bitno u svojim poetikama i metapoetikama nose neizbrisiv trag tada preuzetih umetničkih i životnih opredeljenja.
Pojava neoavangarde ili novih umetničkih praksi na novosadskoj umetničkoj sceni tokom šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka deo je prevratničkih događanja u umetnosti, ne samo na širem jugoslovenskom prostoru, nego je tekla uporedo sa previranjima koja su potresala umetničku i društvenu sceni u svetu. Šezdesetosmaški polet, studentske demonstracije, hipi pokret, seksualna revolucija, nova muzika, novi modeli ponašanja i načina života doveli su u pitanje samorazumljivost i nepromenljivost normi građanskog života i posleratnog društva zahuktalog u napretku. Obnovljeno je zanimanje mladih za politiku, ali pre svega kao protest i zajedničku akciju, a ne kao ideju ili ideologiju. Svet se čini ponovo mlad i u pokretu. Prateći nove aktivističke principe, umetnost osvaja javni prostor. Pojavljuju se novi modeli kulturnog i umetničkog delovanja, formulišu nove umetničke platforme i strategije, novi žanrovi i poetike. Naspram i mimo elitne kulture rađa se novi prostor masovne i kontrakulture. Nešto od tog entuzijazma prelilo se i zahvatilo jugoslovenski kulturni prostor, mimo i uprkos dominantnog diskursa u kulturi i umetnosti, vezujući se za umetničke grupe i pojedince koji su delovali u okviru postojećih omladinskih institucija kulture.
Novosadska Tribina mladih bila je jedna od najvažnijih uporišta novih kulturnih strujanja u Jugoslaviji. U atmosferi kritičkog propitivanja tradicionalno ustrojene umetničke scene u Novom Sadu, nova i alternativna generiše se kroz delovanje časopisa (“Index”, “Polja”, “Uj Sympision”), kroz programe na Tribini mladih, kroz saradnju sa savremenim umetničkim scenama u Sloveniji i Hrvatskoj, kao i kroz osnivanje umetničkih grupa (Grupa Bosch+Bosch, Grupa KÔD, grupe Januar i Februar, grupa Ǝ) i grupa Ǝ)-KÔD) koje će saučestvovati u njenom formulisanju i njenom radikalizovanju. Upravo u toj novoj javnoj sferi koja nastaje mimo i uprkos tradicionalnih institucija sveta umetnosti, kroz aktivizam nove vrste formulisao se alternativni prostor slobode, oslobođen svih ideoloških, političkih i kulturnih predznaka i utemeljenja.
U jednom povratnom pogledu, Judita Šalgo u svom dnevniku piše: “Bukvalno, čitav svet – i čovek i priroda i gotovi ljudski proizvodi, međuljudski odnosi mogu biti umetnički medij i umetnički predmet. Sve se može pretvoriti u umetnost i svi ljudi mogu biti umetnici: …Bitan je bio samo umetnički aktivizam. A sve što se događalo u svetu i u Jugoslaviji, prolazilo je, sticalo se i ukrštalo i na Tribini mladih…”
Neoavangardni umetnici delovali su u različitim žanrovima i medijima osporavajući tradicionalna shvatanja umetničkog stvaranja i umetničkog dela, mesta i uloge recipijenta, kao i mnogovrsne institucije sveta umetnosti poput muzeja, galerija, kustosa, škola, kritike itd. i na taj način iz temelja resemantizovali važeće aksiome sistema umetnosti.
Kako je to formulisao Mirko Radojičić pri osnivanju grupe KOD, naum je bio tretiranje celog polja umetnosti i neuvažavanje tradicionalno usvojenih granica među umetnostima, medijima i žanrovima, i ne manje bitno – potreba da se ostvari novo u umetnosti i umetničkoj praksi.
Ipak, uz zajedničke akcije i nastupe te konceptualne radove izvedene u različitim medijskim formatima, delovanje neoavangardnih umetnika odvijalo se velikim delom u polju književnosti, pre svega poezije, gde dolazi do transformacija poetskog obrasca ili još pre samog smisla poetskog čina. Modernističke tonove potiskuju eksperimenti u mediju jezika i teksta. Jezik po sebi postaje predmet istraživanja, oslobođen svake instrumentalizacije, referentnosti, narativnosti. Pesnički prostor uzdrman je tekstualističkim pesničkim praksama: ekscesnom, ludističkom i zaumnom poezijom i performansima Vujice Rešina Tucića, subverzijom tradicionalnih kanona lirike Branka Andrića, aproprijacijom adminstrativnog i svakodnevnog jezika u poeziji Judite Šalgo, pesničkim performansima i izvođenjem foničke poezije Katalin Ladik, vizuelnom poezijom Slavka Matakovića i, konačno, konceptualnom poezijom Slobodana Tišme i Vladimira Kopicla, koji poetske obrasce zasnivaju na teorijskim postavkama i procedurama konceptualne umetnosti.
Samoorganizacija umetnika i zajednički rad u okviru umetničkih grupa koje potom neretko razvijaju i alternativne oblike društvenosti (komune) bilo je moguće tek na osnovu nove umetničke platforme zasnovane na demistifikaciji i demokratizaciji umetničkog procesa, koja napušta tradicionalni prostor umetničke i profesionalne ekskluzivnosti.
Demokratizacija umetnosti i prekoračenje njenih granica kao autonomne sfere delovanja u svojoj punoj izvedbi poistovetila je umetnost sa životom i prelila se na mnogo širi prostor od onog koji umetnost tradicionalno zauzima. Umetnost je postala strategija življenja: ne prikazuje život nego nastoji da bude život sam.
“Umetnost je tada bila jednaka životu. Svaki životni čin bio je umetnički čin”, piše Slobodan Tišma. Ili kako to Mirko Radojičić obrazlaže: “Činjenice koje postoje samo su mali deo onog što je rađeno, jer te činjenice koje postoje bile bi istrgnute iz jednog konteksta koji još uvek postoji i koji je za sve članove grupe od njenog osnivanja do prestanka rada – i posle, do sada – bio život: jer to što smo radili hteli smo da bude naš život ili u potpunosti odraz, sastavni deo našeg života, i od početka do sada tražili smo i definitivno nismo našli modus u kome bi se to osim u životu kao umetnosti i umetnosti kao životu moglo manifestovati”.
Ipak, prekoračenje umetnosti u život nije bilo jednoznačno, i u konkretnim slučajevima, izvedeno je kroz različite umetničke i životne habituse – od iscrpljujućeg trošenja i podvrgavanja života zahtevima umetnosti Slavka Matkovića, preko umetnosti koja oblikuje sam život umetnika i potom izveštava o njemu i dokumentuje ga, u slučaju Miroslava Mandića, ili “zauzimanja poze” Vladimira Kopicla, do “nevidljive umetnosti” i suptilne umetničke konceptualizacije života kojom je prosejana umetnička praksa Slobodana Tišme.
Jedan od najupečatljivijih tragova umetničkih životnih projekata Miroslava Mandića ostavila je Judita Šalgo u priči “Irena ili o Marini ili o biografiji”: “Smisao ovih poduhvata, ‘projekata’, jeste u tome da se nepovratni prirodni procesi zamene neprirodnim, a starenje, patnja i smrt, prenesu u domen umetnosti, proglase umetnošću. Tako i Mandićev život postaje umetnički projekat življenja: njegovo siromaštvo – siromašna umetnost, glad – umetnost gladovanja, tako novac koji primi od prijatelja ili s prijateljima deli postaje umetnički novac, prašina iz tepiha koje jedno vreme trese po kućama – umetnička prašina, krv koju daje u Zavodu za transfuziju – umetnička krv.”
U izjednačavanju umetnosti i života generisao se politički potencijal novih umetničkih praksi, koji inicijalno jeste bio podstaknut aktuelnim stanjem u jugoslovenskom društvu i njegovoj kulturi. S druge strane, umetnost koju su te prakse proizvodile u svom univerzalističkom i beskromisnom zahtevu izmakla je svakoj politici. Upravo zbog ove neumerenosti koja je nadišla ili izašla izvan pravila igre aktuelnog sistema i možda izvan svakog sistema, ovaj talas novih umetničkih stremljenja morao je biti nemilosrdno ućutkan.
Ambasador Srbije Dragan Šutanovac tema je pošalica na internetu pošto je javno rešavao jedan matematički zadatak. Nepravedno je to, jer rešenje je bilo tačno i pokazalo da Srbija ima superiorno osnovno obrazovanje
Stiže dvobroj „Vremena“ na više strana za iste pare. Ako se pretplatite, čitate za manje od 140 dinara po broju! Do sredine januara 25 odsto popusta na polugodišnje i godišnje pretplate
Neka istraživanja kažu da su konzervativci srećniji ljudi. Druga kažu da samo bolje glume sreću, a treća postavljaju pitanje da li je sreća jednako kvalitet života
Čuveni košarkaški trener Svetislav Pešić ponovo je na klupi minhenskog Bajerna. Kao nekadašnji šampionski trener, Pešić budi nadu da je za Bajern u Evroligi moguć čudesni preokret
Srpski košarkaš i jedan od najboljih košarkaša sveta sinoć je u pobedi svog tipa uspeo da obori rekord legendarnog Karima Abdula Džabara po broju asistencija u karijeri za igrače na poziciji centra
Ništa se ne dešava od onog što Vučić najavljuje, uključujući i obećanje da će dohakati N1 i Novoj S. Zato nemoć i frustraciju krije tvrdnjom da te dve televizije nije zabranio jer mu koristi njihov rad. Jadno, jeftino i prozirno
Poraz ćaci-tužioca Nenada Stefanovića na izborima za članove Visokog saveta tužilaštva ima i veliko simbolično značenje: jedna institucija se odbranila i pokazala da je moć vučićevska tanja nego što se mislilo, da je njena najveća snaga – kao što to biva i sa tajnim službama – u fami o velikoj snazi
Lako je zamisliti kako vilom Bokeljkom u gluvo doba noći odjekuje Vučićev glas: „O Trampe, zašto me ne podnosiš?“ Odgovor na Truth Social najverojatnije bi glasio – „Zato što si šibicar“
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
