Povratak na Kapri

Ovogodišnji povratak na Kapri od samog početka bio je traumatičan i u skladu sa haosom koji ovog leta vlada u avionskom saobraćaju. Dan pred put iz agencije su javili da je let iz Beča za Napulj otkazan i da putujemo 24 sata kasnije ali preko Frankfurta. Zbog masovnog gubljenja prtljaga na aerodromima širom Evrope, stvari za naš jedan dan skraćeni boravak na Kapriju nosimo u ručnom prtljagu.

U napuljskoj luci Molo Beverelo, tek poneki putnik sa maskom na licu u redu za brodske karte jedini je podsetnik da je globalna pandemija za nama, ili možda neki njen novi talas na jesen pred nama. Brod za Kapri polazi tek za sat, i mi nalazimo spas od paklenog napolitanskog sunca ispred ventilatora u kafeu tik uz dok.

Kada smo pre tačno deset godina prvi put došli na Kapri, iz Velike luke (Marina Grande) do centra gradića na vrhu ostrva, taksista nas je dovezao do male autobuske stanice koja ima samo tri linije (Marina Pikola, Anakapri i Marina Grande). Na zidu, pored velikih osmrtnica, ugledao sam plakat “Ruska nedelja na Kapriju”. Zainteresovala me je veza između ovog mirnog mediteranskog ostrva i daleke hladne Rusije.

Kao što je današnji rat u Ukrajini učinio da mnogi ruski intelektualci i poslovni ljudi koji se ne slažu sa Putinom napuste svoju zemlju, tako je bilo i pre 118 godina. Rusko-japanski rat 1904–1905. izazvao je veliki otpor u intelektualnim krugovima Moskve i Petrograda i postao razlog što je Kapri postao “najjužnije rusko ostrvo”. Prvi je na Kapri sa ljubavnicom Marijom Andrejevnom došao tada već slavni Maksim Gorki.

Na nemačkom brodu ”Princess Irene” stigli su 1906. u luku Napulj iz Njujorka gde je slavni pisac skupljao novac za revolucionare u Rusiji. Tu, na jugu Italije, Gorki je planirao gde da nastavi život pošto bi povratak u Rusiju značio zatvor ili izgnanstvo u Sibir.

Preporučeno mu je ostrvo Kapri, koje je zbog blage klime pogodovalo njegovom zdravlju a mir ruralne sredine bio idealan za pisanje. Iako su planirali da ostanu kratko, zavedeni lepotom ostrva proveli su na Kapriju punih sedam godina.

Bogdanov-Lenin-Gorki

Za Gorkim su na ostrvo počeli da dolaze i brojni drugi Rusi, pa je “Villa Blaesus”, u kojoj su živeli, ubrzo postala stecište velikog broja ruskih pisaca, glumaca, filozofa, naučnika, muzičara i drugih intelektualaca koji su često fotografisani kako sa velikim književnikom na terasi vile igraju šah. Među njima su bili: fizičar i pisac naučne fantastike Aleksander Bogdanov, književnici Anatolij Lunačarski, Ivan Bunjin i Leonid Andrejev, filozof Vladimir Aleksandrovič Bazarov, tenor Fjodor Ivanovič Šaljapin i najzad Vladimir Iljič Lenjin, potonji vođa Oktobarske revolucije. Na terasi vile se odvijala prava politička škola sa živim diskusijama u kojima je sanjan i kreiran izgled budućeg socijalističkog društva.

Gorki je bio oduševljen ostrvom, tamo je napisao veliki broj dela. “Ovde se osećam opijenim a da nisam ni dotakao vino!”, rekao je. Dok je boravio na Kapriju, nekoliko puta ga je posećivala zakonita supruga sa njihovo troje dece. Boravci su im proticali u nategnutoj tišini, sve dok netrpeljivost između dve žene ne bi eksplodirala i ubrzala kraj posete.

Amnestija za političke neistomišljenike, koju je car Nikolaj velikodušno proglasio 1913. povodom 300 godina vladavine Romanova, omogućila je Gorkom povratak u Rusiju početkom 1914. Nakon Oktobarske revolucije i Lenjinove smrti pisca ponovo viđamo u Italiji, ovoga puta na kopnu, u Sorentu. Bez novca i pomalo zaboravljen, kako je kasnije tvrdio Solženjicin, Gorki je prihvatio Staljinovu ponudu da se vrati u SSSR, a vest da je “slavni pisac napustio Musolinijevu fašističku Italiju i vratio se u domovinu” daleko se čula iz zvučnika sovjetske propagandne mašinerije. Tako je slavni Gorki zauvek napustio obale Tirenskog mora, ali je legenda o Rusima koji su početkom 20. veka idiličnom mediteranskom ostrvu dali intelektualni šarm, ostala da živi do danas.

Prethodnih godina na Kapri su dolazili neki drugi Rusi, “pobednici tranzicije” nastale raspadom Sovjetskog Saveza. Mada daleko od onih sa početka 20. veka, novi Rusi na Kapriju su ipak znatno kultivisaniji od onih koji su luksuzne mediteranske luke zapljusnuli početkom devedesetih. Ove godine na ostrvu nisam čuo ni reč ruskog, ako se izuzme recepcioner hotela koji je iz Litvanije, pa je pomislio da smo mi Rusi.

Još jedan slavni savremenik Maksima Gorkog, doduše iz potpuno druge društvene klase, takođe je bio stanovnik ovog ostrva. Alfred Krup, jedan od najbogatijih ljudi svog doba, industrijalac čije prezime je i danas sinonim za čelik, provodio je na Kapriju nekoliko meseci godišnje.

Odsedao je u čuvenom hotelu ”Quisisana”, jednom od najstarijih i najskupljih hotela u Evropi. Krup je u marinama ostrva imao usidrene dve jahte, ”Maya” i ”Puritan”, ali njegovo ponašanje na Kapriju se moglo nazvati svakako samo ne puritanskim. Naime, prvo je u proleće 1902. napuljski list ”Matino” objavio tekst o bogatom nemačkom industrijalcu (bez navođenja imena) koji provodi leta na Kapriju i organizuje žurke, uglavnom sa lokalnim mladićima. Uskoro su tekstove uz pominjanje Krupovog imena počele da objavljuju socijaldemokratske novine u Nemačkoj i afera je krenula da se valja celom Evropom. Posebno je potencirana njegova veza sa 18-godišnjim frizerom i lokalnim muzičarem Adolfom Skijanom.

U oktobru 1902. Krupova supruga Margareta dobila je anonimno pismo sa fotografijama orgija njenog supruga. Požalila se kućnom prijatelju, nemačkom caru Vilhelmu, u želji da ovaj utiče na Krupa i zaštiti njegovu reputaciju od njega samog. Međutim, kajzer je naredio da se supruga njegovog glavnog snabdevača čelikom za topove odvede iz porodične kuće i smesti u duševnu bolnicu “kako bi zauvek zaćutala”. Socijaldemokratska štampa je nastavila da piše o skandalu i sve je završilo Krupovim samoubistvom 22. novembra te iste 1902. godine. Na njegovoj sahrani kajzer je otvoreno optužio novinare za smrt čuvenog industrijalca.

Danas na “kralja čelika” na Kapriju podsećaju Hotel “Villa Krupp” i Via Krupp, strma staza koja se od vile spušta ka Marini Pikola na drugoj strani ostrva a izgradio ju je 1900. godine Alfred Krup. Tu se nalazi, po mom mišljenju, jedna od možda najlepših plaža na svetu. Pre tri godine odseli smo u Hotelu “Villa Krupp” koji je i pored fascinantne istorije jedan od jeftinijih na ostrvu. Hotel nema bazen, doručak je skroman, veb-stranica je iz kasnih devedesetih, namučićete se dok se popnete do njega, ali su zato njegova priča i pogled sa terase vredni svakog evra.

“Ovo nije mesto po mom ukusu!”, rekao je britanski pisac Grejem Grin kada je prvi put kročio na ostrvo, a onda je 1948. tu kupio malu kuću i narednih 40 godina se vraćao svakog leta. Dugi spisak poznatih ličnosti koji su živeli i stvarali na Kapriju ne završava se sa Gorkim, Krupom i Grinom – ovde su rado dolazili Grejs Keli, Odri Hepbern, Đorđo Armani, Rudolf Nurejev, Sofija Loren i Ernest Hemingvej. Naravno, prvi “selebritiji” na ostrvu bili su rimski imperatori Avgust i Tiberije, koji je svoje poslednje godine proveo u ”Villi Jovis” na vrhu ostrva.

U već pomenutom Hotelu “Quisisana” gotovo da nikada nema slobodnih soba, cene se kreću od 1000 evra naviše za noć a minimalna dužina boravka je pet dana. Zgradu u kojoj se nalazi hotel podigao je engleski doktor Džordž Sidni Klark 1841. za potrebe sanatorijuma da bi 20 godina kasnije ona bila pretvorena u luksuzni hotel, i to je bez prekida do danas, punu 161 godinu. Osim Krupa tu je živelo još nekoliko poznatih ličnosti: Oskar Vajld, Sidni Šeldon, Tom Kruz, američki predsednik Džerald Ford, Sting i Žan-Pol Sartr. Dane egzila tu je provodio i svrgnuti egipatski kralj Faruk I.

Trenutno, na terasi hotela sede, već je na prvi pogled jasno, američki milioneri. Muškarci su uglavnom stariji, sedi i ofarbani, izrazito preplanuli, u dugim košuljama pastelnih boja, dok su žene sve do jedne kao pacijentkinje iz ordinacije za plastičnu hirurgiju doktora Kristijana Troja i Šona Maknamare iz serije Nip/Tuck.

foto: robert čoban

Kada sam pre osam godina bio na Anakapriju, drugom, slabije naseljenom delu ostrva, otkrio sam još jednu uzbudljivu biografiju vezanu za Kapri. Casa Rossa (Crvena kuća), neobična građevina u centru Anakaprija, vezuje se za Amerikanca Džona Kleja Mekovena, pukovnika Konfederacije koji je nakon što je Unija pobedila u građanskom ratu emigrirao u “staru dobru Evropu” i 1870. se naselio na Kapriju. Ekscentrični pukovnik je živeo sa jednom lokalnom devojkom sa kojom je dobio i kćerku, a zbog svog bučnog temperamenta i velikodušnosti bio je veoma popularan na ostrvu. Amaterski se bavio arheologijom i skupljao retke umetničke predmete iz celog sveta. Mekoven se pred smrt 1901. vratio u Luizijanu, a njegova brižljivo skupljana kolekcija danas je izložena u Crvenoj kući.

Inače, cene na ostrvu su veoma visoke, pa su ljudi koje možete sresti do 18.30, kada odlazi poslednji trajekt sa Kaprija, uglavnom posetioci koji tu eventualno popiju espreso i kupe magnet. Predveče, kada oni odu, Kapri počinje da živi svoj mirni suživot lokalaca i bogatih, ekscentričnih ili samo znatiželjnih gostiju koji borave u nekom od hotela u nadi da će zakačiti bar deo inspiracije poznatih ličnosti koje su ovo mesto učinile slavnim.