Povratak gospodstva

Primećujem poslednjih godina, svake hvale vrednu, tendenciju da se reči gospodin/gospođa i gospodstvo ponovo koriste u afirmativnim kontekstima. Bravo, sjajno, podržavam efektivno, što bi rekao Žika Obretković. Svakako je bolje biti gospodin/đa nego ljakse, tu nema dileme.

Nije da gospode i gospodskog ponašanja nije bilo i ranije, jeste svakako. I za vreme i posle Džej Bi Tita. Doduše, sporadično i nekako u stalno opadajućem trendu, ali ipak. Samo što se o tome nije govorilo mnogo. Neki su mislili da to nije baš zgodno potencirati javno, današnjim jezikom – nije bilo politički korektno; neki su se pravili da to uopšte ne postoji u strahu da takva ponašanja ne počnu i od njih da se očekuju; a neki, posebno mlađi, na gospodstvo su gledali kao na izmišljotinu nekih opeglanih matoraca, pa samim tim i vredno sprdnje. Da podsetim, u to doba, negde osamdesetih otprilike, za klince je od klasne ili ideološke borbe bila neuporedivo važnija ona generacijska.

Kasnije su došli ratovi za Titovu srebrninu i tompuse, neki gradski i neki seoski seljaci su odbacili prirodnu im brlju i otkrili čari praškastih droga, usledio je egzodus normalnosti, pameti i uljudnosti bilo gde i preko bilo koje granice i sve je otišlo do đavola. Opet malo kasnije, naučili smo i dve najvažnije lekcije za život u Srbijici – da je nada veliki zajeb i da dno ne postoji, i eto, tako se nađosmo u ovome. U čemu smo sada.

Koncept gospodstva ili gospoštine, kako se nekada govorilo, obično se vezuje za buržoaski kontekst i to onaj s kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka, pa tako gospodina zamišljamo u crnom odelu sa cilindrom i štapom, a gospođu sa šeširićem i suncobranom. Ali to je samo uticaj filmova i literature. Gospodstvo, naravno, nema veze sa materijalnim stanjem, pripadnošću nekoj klasi, još manje rasi, s poreklom ili statusom.

Gospodin čovek se krije na najneočekivanijim mestima, isto kao i prostak, ne mogu se oni tako lako geolocirati i grupisati. Neophodan je mnogo kompleksniji instrumentarijum za taj posao. Koliko god nemali ništa protiv buržoazije, a generalno nemamo, stari Glembaj, sin mu Leone a svakako i barunica Kasteli teško se mogu nazvati gospodom. Ali Jovan Vava Hristić i Milan Delčić Delča, moji đed Mija i deda Vita, Srđa Popović i Latinka Perović, na primer, mogu i moraju. Ima i ona zgodna pričica, kada greškom na plaži bane u kabinu u kojoj se presvlači neka ženska osoba, fin čovek će reći: Izvinite, gospođo. A gospodin čovek će, u želji da je potpuno zaštiti od nelagodnosti, reći: Izvinite, gospodine. Takođe, valjalo bi ovde podsetiti i da je najvažnija odlika gospodina da mu nije dovoljno da sam bude gospodstven, nego on samim sobom, svojim postojanjem tera i druge da takvi postanu.

E sada, osim one originalne, imali smo mi i crvenu buržoaziju kojoj smo se onoliko podsmevali zbog umišljenosti i snobizma, a danas, kada pogledamo dokle smo stigli, od blata bismo ih pravili. Smejali smo se i njihovom tenisu nedeljom u belim džemperićima i partijama bridža, svim pokušajima da zabašure poreklo iz balkanskih gudura a roditelje ostave skrivene u tim gudurama, da ih slučajno neko ne vidi, smejali smo se i tužnoj šizofreniji kada su pre podne po partijskim forumima veličali radničko samoupravljanje i kritikovali revizionističke pojave u socijalističkom društvu, a po podne živeli život klasnog neprijatelja.

Ali ipak, upravo među njima, a posebno među njihovom decom, naći ćemo i dobar broj onih koji je činio život grada znatno podnošljivijim. Deo te ekipe bio je kriv za Zvezdu i Zlatnog papagaja, ali je drugi bio zaslužan za Novi talas, Akademiju i čuvene osamdesete. Sa drugim ljudima iz grada, naravno. A bilo je to, koliko pamtim, ipak najbliže gospodstvu što je ovo naše društvo uspelo da dobaci.

Kako sa nekom novotarijom često i biva, tako se i ideja o obnovi gospodstva kao vrednosti javila tiho. Rodila se u uskom krugu posvećenika koji nisu više mogli trpeti džiberskoga zuluma i opštega prostakluka oko sebe, zeman došao, pa su se prisetili nekih retkih istorijskih perioda, u takođe retkim društvima kada je gospodstvo imalo moć, pa ponekad i vlast, i spontano pokušali da obnove taj duh. Bile su to male zavereničke grupe, pokušavali su da svoje živote žive, koliko su im okolnosti dozvoljavale, u skladu sa zahtevima gospodskog ponašanja i svetonazora. Prosto da ličnim primerom, u skladu sa svojim mogućnostima, obezbede da ta ideja ne nestane nepovratno.

Vidite, meni se nekako učinilo logičnim, a i po pravilima zanata bi bilo da na ovom mestu u priči dam definiciju ili makar objašnjenje predmetnog termina – gospodstvo. A sada sam shvatio da ne moram. Može biti i da ne umem. Ali nema ni potrebe. Svi, ama baš svi, nekako intuitivno znaju i prepoznaju kada se neko ponaša kao džukac ili kao gospodin čovek.

Elem, ti naši zaverenici – nisu oni radili ništa specijalno, oni su samo pazili da im u toku dana nijedan postupak, ali ni misao ne budu džukački. Međusobno su se lako prepoznavali, najčešće preko sitnih gestova i kodnih reči, bezmalo lozinki, kojima su se spontano, naravno uz obaveznu dozicu autoironije i zajebancije oslovljavali međusobno – mlada damo, mili moj prijatelju, dragi druže, poštovana koleginice, gospođo, gospodine. Blagi naklon uz to se podrazumevao. Neobično, neuobičajeno, sveže, moderno, a ukorenjeno u starim tradicijama, baš kao što je svaka ozbiljna avangarda uvek i bila. A najvažniji keč je bio u tome što niko od tih ljudi i nije kapirao da je deo neke grupe ili zavere. Jer gospodstvo, kao i druge dobre prakse u životu, ne može niti da se nametne, niti da se nauči. Može da se razvije, da se kupi kroz ozbiljne napore i odricanje i uz veliku pažnju da se ne zglajzne, ali ne i da se dobije. Tako da izraz zaverenička grupa ovde valja uzeti uslovno.

A sam termin se pokazao privlačnim u poslednje vreme posebno, rastao je broj njegovih zastupnika, ušao je pomalo i u javni prostor i medije i gotovo neprimetno postao još malo pa deo mejnstrima. A kada nešto postaje široko prihvaćeno, mnogi požele da se priključe i neminovno dolazi do inflacije. Proizvod ili neki pojam se od upotrebe malo izližu a dođe i do drugih anomalija na tržištu, kao što je krađa brenda, pa tako počnu da se okolo nude pogrešno shvaćene ili okrnjene ideje pod firmom pravih, neiščukanih, slično kao što se na tržištu robe nude Raleks satovi, Michaelsoft Binbows operativni sistemi i Sanbaks kafa – slično je, ama ne baš sasvim isto. Stigne se i do samog kraja, pa se na svoju bofl robu jednostavno prilepi originalna etiketa. Primera je bezbroj, a zabeležen je i slučaj, beše u Vladičinom Hanu, tokom sedamdesetih, kada su onu lepojkicu Spirit of Ecstasy skinuli sa nekog rols-rojsa negde u svetu, pa stavili na lokalnog tristaća. Koje boje tristać? Žut, normalno.

Uspeh ovog koncepta tako je neminovno doveo i do toga da se pridev gospodski lepi neumereno na sve i svašta, a da su gospođa i gospodin sada nekakve titule koje se zaista olako i prelako dodeljuju i onima kojima pripadaju a i onima drugim. Čuo sam, evo, skoro i jednu zaista užasnu, negospodstvenu reč, izrečenu doduše u najboljoj nameri, što nimalo ne umanjuje njenu rogobatnost. Naime, za neku mladu žensku osobu su u nastupu oduševljenja rekli da je sjajna, da je to brate jedna gospođetina. I eto nama još jednog nauka – nema nijedne plemenite reči ili pojma koje ljudi ne mogu da upropaste.