Većinu članova kriminalnih grupa koje se bave "poslovnim otimačinama" čine "putujući ljudi srpsko-hrvatskog porekla" (izraz koji koriste švajcarski državni organi), tj. Romi, deo Evrope im pruža sigurno utočište, jer imaju skrovište i podršku u delovima emigrantske zajednice Roma u severnoj Italiji
U poslednjih nekoliko godina zemljama zapadne Evrope, poput plimnog talasa, širi se nova vrsta prevare. Nemačka policija nazvala ju je „poslovna otimačina“ (u originalu: „Rip-Deal“). Reč je o dobro smišljenoj i vešto izvođenoj razmeni falsifikovanog novca za pravi, i to u velikom stilu i velikim sumama. Pri tome, žrtve obično ništa ne posumnjaju, a i kad pomisle da nešto nije u redu, već je kasno – prevaranti su dotle preko sedam gora i sedam mora. Šteta koju su prouzrokovali je ogromna. Prema procenama švajcarske Službe za policiju i pravosuđe kriminalci na ovaj način građane prevare za najmanje 20.000.000 švajcarskih franaka godišnje. Samo je u Nemačkoj oko 1000 ljudi postalo žrtvom ovakvih prevara. U proseku je svako izgubio između 60.000 i 100.000 evra.
Ideja je prilično jednostavna i, skoro bi se moglo reći, genijalna. Kriminalci pretražuju novinske i internet oglase u potrazi za nekretninama, skupim automobilima, jahtama, vrednim nakitom, satovima, umetničkim delima, pa čak i konjima. Ne ustručavaju se ni da „preuzmu“ nečiju radnju ili firmu, ili da nude investiciju u već postojeći ili biznis u povoju. Ipak, najviše ih zanimaju nekretnine koje se dugo prodaju. Ako, uz to, vlasnici očajnički žele da je prodaju, situacija je kao stvorena za prevarante. Prvi korak najčešće čine kriminalci, mada je zabeleženo i da oni daju oglase i čekaju da se žrtva upeca. Na oglas se obično javlja „saučesnik nižeg ranga“ (često žena) i predstavlja se kao agent za nekretnine, ili predstavnik neke trgovačke (obično izmišljene) firme. Prodavcima saopštava da ima jako zainteresovanog kupca, koji se, po pravilu, nalazi u inostranstvu. Omiljene žrtve su Nemci i Švajcarci, a mesto sastanka Milano ili Torino. Ovo nije slučajno. Nemci, kao i veliki broj građana zapadnoevropskih zemalja, važe za poštene, platežno sposobne, ali i prilično naivne ljude; dok Milano i Torino prevarantima „nude“ više različitih prednosti kada je reč o ovoj vrsti krivičnih dela.
U Italiji postoji jedan, najblaže rečeno, čudan zakon koji „dozvoljava“ štampanje lažnog novca, ukoliko je ispunjen jedan uslov. Naime, mogu se štampati falsifikati novčanica (bilo koje valute) na kojima je odštampano „Fac simile – falso“, ili nešto slično. Pošto većinu članova kriminalnih grupa koje se bave „poslovnim otimačinama“ čine „putujući ljudi srpsko-hrvatskog porekla“ (izraz koji koriste švajcarski državni organi), tj. Romi, taj deo Evrope im pruža sigurno utočište, jer imaju skrovište i podršku u delovima (velike) emigrantske zajednice Roma u severnoj Italiji. Osim toga, lakše je sakriti se, sakriti plen i ostati anoniman u velikom gradu. Mnogi od njih imaju prijavljeno prebivalište negde u Francuskoj, a poneki u Italiji i Austriji.
MODUS OPERANDI: Žrtvama je često teško da se snađu u inostranstvu, a još teže u velikom gradu, pogotovo ako su iz manjeg mesta. Kao „rezervna“ mesta sastanka kriminalci koriste i gradove u Francuskoj, zemljama Beneluksa ili Španiji. Pri tome ih biraju tako da žrtvama „uštede dalek put“.
Članovi ovih kriminalnih grupa mogu se, u izvesnoj meri, svesti pod zajednički imenitelj. Vole da se predstavljaju kao Italijani, Arapi, Grci, Česi itd. Rado koriste jevrejska, italijanska ili arapska imena kao svoje alijase. Zloupotrebljavaju akademske titule, poput dr Morgenštern, dr Granelo itd. Ponekad se, čak, predstavljaju i kao arapski šeici. Najčešće je, međutim, reč o Romima iz bivše SFRJ, uglavnom iz Srbije, ali i iz Makedonije, Bosne i drugih bivših republika. Operišu u većim grupama, jer menjanje sastava timova policiji otežava sagledavanje strukture grupe i razmera prevare. Bosovima ovo omogućava da one koji su niže u hijerarhiji drže u neznanju o veličini plena. Oni saučesnike vade kao mađioničar zečeve iz šešira. Ponekad je pak stvar samo u tome ko je kad na raspolaganju vođama grupe. Ta taktika pruža mogućnost da se članovi grupe koji kontaktiraju žrtvu, kod predaje novca retko, ili uopšte, ne pojavljuju.
Sastanke najradije zakazuju u restoranima, često daleko od centra grada, da bi policiji trebalo više vremena da odgovori na eventualni poziv oštećenih, a sebi obezbedili dodatno vreme za bekstvo. Ako osoba kasni na dogovoreni sastanak, kriminalci je svaki čas zovu na mobilni telefon, da bi bili sigurni da zaista stiže. Onome ko tada već ne posumnja da nešto nije u redu, crno se piše.
OBRADA ŽRTVE: Teško je razumeti kako neko može da pristane da prodaje kuću ili stan za kafanskim stolom. Međutim, situacija postaje još bizarnija. U restoranu prodavca neće dočekati agent za nekretnine, koji ga je pre samo nekoliko dana kontaktirao. Umesto njega za stolom sede samo „mušterije“. Kupci su po svim merilima posebni. Ne interesuje ih da pogledaju nekretninu, ni ne pokušavaju da se cenkaju, a i ako im vlasnik ponudi da vide šta to kupuju, oni odlučno odbijaju i odmah počinju da govore o novcu. Samo to ih i zanima. Njihov novac je poseban, u svakom smislu te reči. Ne samo da nije reč o novcu koji je utajen od poreskih vlasti, kako prevaranti uverljivo tvrde, već je najčešće reč o falisifikatima, odozgo ukrašenim ponekom pravom novčanicom. To je i poenta prevare: nagovoriti žrtvu da svoj novac dâ u zamenu za hrpu bezvrednog papira.
Žrtvi se predlaže da, u okviru kupoprodaje, „kupcu“ izvrši zamenu „sivog“ novca za „čist“. Kriminalci najčešće nude švajcarske franke, ređe dolare ili evre, verovatno svesni da dolare bije glas da se lako i često falsifikuju. S obzirom na to da mnogo potencijalnih mušterija dolazi iz Nemačke, bilo bi prilično providno da evre menjaju za evre. Naime, lakše je Nemcima poturiti falsifikovane švajcarske franke, nego evre.
Postoje dve verzije iste prevare. U jednoj se žrtva odmah moli da „kupcima“ zameni veliku sumu „sivog“ novca (na primer: 200.000 švajcarskih franaka za 100.000 „čistih“ evra – zarada za žrtvu bi bila oko 20 odsto) jer oni, tobože, ne mogu da „plaćaju novcem koji zvanično nemaju“. U drugoj verziji, prvo se nudi razmena manje sume (na primer: 25.000 švajcarskih franaka za 12.000 evra). Ovoga puta prevaranti daju prave švajcarske franke. Time pokušavaju da steknu poverenje žrtve, da bi kasnije obavili pravi posao, tj. oštećenom predali hrpu falsifikovanih novčanica. Osobe koje u međuvremenu steknu poverenje u „kupca“, pristaju da pre sklapanja kupoprodajnog ugovora razmene veću sumu (na primer 250.000 švajcarskih franaka za 120.000 evra) od kojih će „kupac“ isplatiti vrednost nekretnine, kola itd. Žrtve su obično uljuljkane lažnim poverenjem u „kupca“ (jer su se kod prve transakcije uverili da je sve u redu) a ima i željnih lake zarade. Neke od žrtava „olakšane“ su i za više miliona evra.
POSLEDICE: Mašta počinilaca ne zna za granice. Toliko su verzirani da je gotovo nemogiće zaključiti da li je reč o lažnom novcu, običnim papirićima ili o pranju novca. U razmeni žrtvama daju lažni novac, tzv. faksimil-novčanice, izvode razne trikove sa akten-tašnama, daju novac u originalnim omotima banaka – kod kojih su samo gornje novčanice prave, a ostale su falsifikati itd. Idu čak dotle da pomoću raznih trikova ljudima kradu novac, ili ih jednostavno opljačkaju. U jednom slučaju je osoba, koja je postala vrlo sumnjičava, ubijena iz vatrenog oružja. Nakon obavljenog posla, kriminalce ispred restorana, u kolima sa upaljenim motorom, čeka saučesnik, spreman za bekstvo čim istrče s novcem oštećenih.
Nakon izvršenja krivičnog dela žrtvama u najboljem slučaju ostaje broj mobilnog telefona, tj. pre–paid kartice, i alijasi nekih od izvršilaca. Oštećeni se sa lažnim novcem najčešće pojave u Švajcarskoj ili Nemačkoj. Ipak, najbolje je još u mestu gde je izvršena prevara, a najkasnije po dolasku kući, sve prijaviti najbližoj stanici policije. Pravnici upozoravaju da su i žrtve prevare, ako su primile neku proviziju – koja potiče iz krivičnog dela ili je u vezi sa njim – takođe počinile krivično delo pranja novca prema nemačkom, švajcarskom i zakonima drugih evropskih zemalja. Nažalost, ovo dodatno otežava rad policije na utvrđivanju razmera prevara i broja oštećenih a, samim tim, i identifikaciju svih grupa i njihovih članova – jer se mnogi oštećeni ne javljaju. Većina u strahu od krivične odgovornosti – bilo zbog toga što su od počinilaca primili „proviziju“, bilo zbog toga što su im predali svoj „sivi“ novac. Neki odlučuju da „tiho progutaju gubitak“ i zbog toga što se plaše odmazde kriminalaca. Nemačka policija smatra da ima mnogo ljudi koji misle da su u posedu „sivog“ novca, ili koji su i sami u razmeni dali svoj „sivi“ novac, i da im stoga teško pada da prevaru prijave. Zbog toga je osnovano pretpostaviti da je pravi broj izvršenih krivičnih dela i učinjena šteta mnogo veći.
Komplikovanost međunarodnog prava i različite nadležnosti policijskih službi u više država jako otežavaju gonjenje izvršilaca, koje se skoro isključivo može vršiti oslanjajući se na međunarodnu pravnu pomoć. Samo utvrđivanje policijske i sudske nadležnosti najčešće se pretvori u pravu noćnu moru.
NAŠE GORE LIST: Najproduktivnija od svih „Rip-Deal“ družina je takođe sa ovih prostora. Na njenom čelu su Petar Nikolić (56, alias Alšeikov otac) i Dejan Todorović (24, alias Mustafa Alšeik). To što Todorović Nikolića predstavlja kao svog oca nije odvratilo nemačku policiju da Todorovića smatra za vođu grupe. Međutim, ovdašnji poznavaoci njihovog rada ukazuju na to da je Petar Nikolić „pravi šef“ i da „iako su njih dvojca mozak cele operacije, Nikolićeva je uvek poslednja“. Ovo objašnjavaju time što je „Nikolić Todoroviću kum i da ga je on uzeo pod svoje i naučio svemu što zna“ (o kriminalu, ponajviše). Zato ne treba da čudi što ga Todorović predstavlja „kao svog oca“, jer mu je on „na izvestan način duhovni otac“. „Njih dvojica su veoma emotivno vezani, skoro kao otac i sin“, rekao nam je izvor koji je insistirao da ostane anoniman i dodao: „Može se pretpostaviti da kad nađete jednog, i drugi je negde u blizini. Cela ekipa je prilično kompaktna.“
Tvrdo jezgro grupe pod vođstvom Nikolića i Todorovića čine Niko Vasić (26), Siniša Jovanović (29, zvani Pisani, Lihten i Lihen), Boro Božidarević (42, alias Jordan Radenski) i Dragiša Stević (36, alias Anis), koji voli da se izdaje za Grka. Uz pomoć saučesnika u proteklih šest godina počinili su najmanje 2000 različitih krivičnih dela i napravili štetu od preko 65.000.000 evra. Tragovi njihovog rada u arhivama berlinske policije sežu unazad do prvih meseci 2003. godine.
U krugovima bliskim beogradskoj policiji saznajemo da su ovi momci inteligentni i prilično opasni. „Može se reći da su neka vrsta Zemunskog klana za dijasporu, ako ni po čemu drugom, a ono po veličini štete koju su prouzrokovali“, rečeno nam je. Koriste i moderna sredstva komunikacije, pa svoje žrtve kontaktiraju i i-mejlom.
Prividna lakoća sa kojom se kreću po zemljama EU-a može se objasniti time da, najverovatnije, putuju sa falsifikovanim dokumentima SCG i imaju falsifikovanu boravišnu dozvolu neke od evropskih zemalja. Postoji mogućnost da su – kako su se bogatili – kupovali prave boravišne dozvole, pa i druga dokumenta – jednom rečju, sve što im je trebalo. To je posebno za očekivati u Italiji, kažu upućeni.
Postoji još jedna „Rip-Deal“ banda koja je privukla pažnju berlinske policije. Njoj pripadaju Wolfgang Jovanović (29) i Rade Marinković (40). Za sada se ne može sa sigurnošću reći da li su i u kakvoj vezi s Nikolićem, Todorovićem i njihovom grupom.
EKSTRADICIONI PRITVOR: Nakon skoro šest godina manje-više neometanog rada bande, italijanskim i nemačkim policajcima pošlo je za rukom, zahvaljujući jednom hrabrom bračnom paru iz Nemačke (od koga je grupa pokušala da kupi restoran), da postave zamku Todoroviću i još jednom saučesniku i liše ih slobode. Iz Berlina je poslat zahtev za ekstradiciju, a radnici Pokrajinske policijske službe ponadali su se da će uskoro moći da ih saslušaju i prezentuju dokazni materijal nadležnom državnom tužiocu. Avaj, Todorović je uspeo da se dokopa slobode. Još uvek nije jasno da li je pobegao, nekoga potplatio da ga pusti, ili je položio kauciju i zatim nestao. Nakon što se našao na slobodi, Todorović je telefonom zapretio bračnom paru koji je pomogao policiji, upozorivši ih da im je „u posetu poslao svoje prijatelje iz Kalabrije“. Nemačka policija nije gubila vreme. Bračni par i njihova deca stavljeni su pod dvadesetčetvoročasovnu zaštitu, a za grupom je raspisana poternica. Preko medija poslat je apel građanima da pomognu. Međutim, Todoroviću i ostalima od tada se gubi svaki trag. Upućeni kod nas smatraju da je pretnja Kalabrijskom mafijom (poznatom i kao N’drangeta) „obično preterivanje Todorovića“, ali dodaju da „opreza nikad dosta“.
POTERA: Ovdašnji izvori bliski policiji smatraju da su šanse da su utočište potražili u SCG pola-pola, uz opasku da ih čudi „što nam Nemci, preko Interpola, nisu poslali ni zamolnicu da proverimo da se slučajno ne kriju u Srbiji“. „Nemačka policija ih očigledno traži isključivo putem evropskih naloga za hapšenje i ekstradiciju“, zaključuje jedan bivši policajac, dodajući: „Vrlo je moguće da se grupa, ili barem neki od članova trenutno kriju u SCG, jer im je gore (u EU-u) verovatno postalo jako vruće.“ Ostaje utisak da nas neki, i dalje, vide kao deo problema, a ne kao deo rešenja.
Koliko im je od pomoći novac koji su opljačkali? Slobodno se može pretpostaviti da deo drže u sefovima nekih banaka, najverovatnije u Švajcarskoj, uzdajući se u švajcarsku bankovnu tajnu. „Kada bi ih sada uhapsili, kod njih ne bi našli neku veliku sumu novca. Verovatno imaju račune u više evropskih banaka, na kojima drže manje sume, i sa kojih uzimaju novac kad im zatreba, kad negde zaškripi, ili treba brzo bežati. Skoro je sigurno da imaju i neke ‘štekove’ za slučaj da postane jako gusto. Moguće je da jedan deo plena drže i u Austriji, s obzirom na to da i austrijske banke imaju izvesnu meru zaštite klijenata. Ipak, austrijska bankovna tajna znatno je slabija od švajcarske“, objašnjava izvor blizak policiji i dodaje: „Najverovatnije nisu svesni svih detalja vezanih za švajcarski i austrijski bankarski sistem, kao, na primer, toga da su švajcarski bankari odnedavno znatno popustili pod pritiskom EU-a, a naročito Nemačke, i da ni švajcarska bankovna tajna više nije ono što je nekad bila. Zato me čudi što se u potragu za njima ne uključe i finansijske institucije, poput nemačkog Financamta, čije su mogućnosti da vrše uvid u račune nemačkih, ali i stranih državljana, danas znatno veće nego što su to bile pre samo godinu ili dve.“
Ove kriminalne grupe, po rečima upućenih Nemaca i drugih Evropljana, jako štete ugledu Srbije i drugih zemalja bivše Jugoslavije. Posebno u pogledu podrške među običnim građanima, ali i među političarima, za članstvo u EU-u. Trenutno se mnogo izveštava i govori o tome da je „Evropska unija preplavljena rumunskim i bugarskim bandama, od kojih se ne može živeti. Šta li će tek biti kad Rumunija i Bugarska uđu u EU?“ Iz nekih krugova stiže predlog mogućeg rešenja: „Možda je najbolje da te dve zemlje uopšte ne budu primljene u EU.“ S obzirom na to da organizovane kriminalne grupe sa prostora bivše Jugoslavije, a naročito iz SCG, na sreću, još nisu uspele da „preplave i zatrpaju“ EU (ovo zavisi od toga sa kim razgovarate), mnogi Evropljani smatraju da mi „treba da preduzmemo odlučne mere da se takav scenario spreči“. Ako bi se i dogodio scenario sličan onom sa kriminalcima iz Rumunije i Bugarske, mora se „brže stupiti u akciju i problem saseći u korenu“.
Upućeni kažu da grupa sa Nikolićem i Todorovićem na čelu najverovatnije pere bar deo novca stečenog prevarama kroz kladionice, poker i slot klubove, internet i manja klasična kazina itd. Neki od navedenih „klubova za razonodu“ su u vlasništvu pripadnika Kalabrijske mafije. Na takav zaključak može, između ostalog, navesti i pretnja slanjem „prijatelja iz Kalabrije“, upućena bračnom paru iz Nemačke. Da nemaju nikakve veze sa Kalabrezima, zašto im, na primer, nisu pretili Sicilijancima – ako ništa drugo, poznatiji su. „Veza očigledno postoji“, kažu naši izvori i dodaju da je „pranje novca, verovatno, nit koja ih spaja.“ Mafijaši nisu probirljivi kada je reč o poreklu novca. „To ne mora biti operacija u kojoj direktno učestvuju vrhovi kalabrijskih klanova. Oni samo daju svoj blagoslov. Njima je važno da novac stiže. Posao obavljaju niži ešaloni“, objašnjava bivši radnik MUP-a Srbije, koji želi da ostane anoniman.
Jedan od načina da se novac opere je relativno prost: onaj čiji se novac pere glumi igrača sportske prognoze ili strastvenog kockara koji, naravno, više gubi nego što dobija. Njegov gubitak je profit perača novca, a „dobitak“ opran novac, „marke čiste ko suza“. Obično ulozi nisu veliki, na primer, nekoliko stotina ili hiljada evra. To dovodi do zaključka da je potrebno puno saučesnika (koji često igraju, klade se…) kako bi ova operacija i uspela. „Postoji i mogućnost da više osoba deponuje manje sume novca u jednoj ili više banaka i dobiju debitne kartice, čije podatke grupa prijavi peračima da bi se ulaz novca mogao pratiti – i igra može da počne“, kaže službenik jedne beogradske banke. Kriminalcima sa obe strane posla jedino je važno da sume novca ni u kom slučaju ne budu velike, da ne bi pobudili interesovanje nadležnih organa.
„Vrlo je moguće da su neki od osumnjičenih pokušali da utočište pronađu u SCG. Pošto pitanje njihovog državljanstva nismo u potpunosti uspeli da razrešimo, ne možemo vam pružiti više informacija o tome“
Borba s „berlinskim vetrenjačama“ počela je u utorak rano ujutru. Na samom početku niko iz Pokrajinske policije Berlin nije želeo da razgovara o „poslovnim otimačinama“ ili slučaju „Nikolić, Todorović i ostali“. Glavni istražitelj zadužen za njegovo rešavanje, Ralf Kalbau, rekao nam je da ne sme ni sa kim da govori o predmetu i uputio nas je na svog šefa Lira, načelnika 3. odeljenja (za privredni kriminal i dela protiv čovekove okoline). Od njega smo saznali da je apsolutno nemoguće od bilo koga u berlinskoj policiji dobiti bilo kakvu informaciju o temi koja nas je zanimala. Između nas i nadležnih službi polako je rastao pravi „kineski zid“, i to usred Berlina. Ipak, rečeno nam je da je jedina osoba, koja nam može dati bilo kakve podatke državni tužilac Torsten Luksa. On je preuzeo slučaj i sada vodi istragu, a ostalima je – kako se to u nemačkom narodu kaže „stavljena brnjica“. I sam Luksa je u početku davao sve od sebe da ne kaže ništa. Ipak je, na kraju, pristao: u razgovoru smo dobili potvrdu onog što smo do sada saznali, ali i čuli ponešto novo.
„VREME„: Znate li kako je Dejan Todorović uspeo da izađe iz zatvora u Milanu?
TORSTEN LUKSA: O tome do sada od italijanskih vlasti nismo dobili nikakve informacije. Državni organi Italije su u jednom ranijem slučaju odbili da izruče traženu osobu, uz obrazloženje da je krivično delo počinjeno na teritoriji Italije.
Da li grupa predvođena Petrom Nikolićem i Dejanom Todorovićem sarađuje na bilo koji način sa grupom čiji su članovi Volfgang Jovanović i Rade Marinković, za kojima takođe tragate?
Istraga je još u toku. Za sada o tome nemamo saznanja i ja u ovom trenutku ne bih želeo da o tome spekulišem.
Zašto se službenici Pokrajinske policije Berlin nisu, preko Interpola, obratili MUP–u Srbije i na taj način pokušali da saznaju da li se bar neki od osumnjičnih nalaze u SCG?
Možda ću upravo tako i postupiti. Mišljenja sam da je najbolje da, putem međunarodne pravne pomoći, zamolim nadležne u Srbiji i Crnoj Gori za pomoć i podršku. Mi uopšte ne odbijamo saradnju sa MUP-om Srbije i ostalim institucijama vaše države. Jednostavno, još nismo uspeli da stignemo do te faze u istrazi. Vrlo je moguće da su neki od osumnjičenih pokušali da utočište pronađu u SCG. Pošto pitanje njihovog državljanstva nismo u potpunosti uspeli da razrešimo, ne možemo vam pružiti više informacija o tome.
Imate li barem pretpostavku o tome koliko članova broji grupa pod vođstvom Nikolića i Todorovića?
Nedavno smo novinarima podelili saopštenja o ovom slučaju i održali konferenciju za štampu. Iz razgovora sa vama zaključujem da ste o svemu obavešteni, da ste dobro proučili materijal i saznali dosta. Nažalost, mi još uvek nemamo novih podataka.
Možete li nam reći još nešto o slučaju, uz pretpostavku da bi informacije dobijene od čitalaca možda mogle da vam pomognu?
Ako MUP Srbije, vaš list ili vi primite bilo kakvu korisnu informaciju, bilo bi dobro da o tome obavestite gospodina Kalbaua, koji u Pokrajinskoj policiji Berlin vodi ovu istragu. U svakom slučaju, ponovna medijska prisutnost ovog slučaja zaista bi mogla da nam pomogne i da dâ određene rezultate.
Da li je pogrešan utisak da su mediji iz Srbije u ovom, ali i drugim slučajevima ignorisani?
Nema posebnog ophođenja prema medijima u Srbiji. O tome da samo vama ne pružamo informacije i ne dajemo obaveštenja ne može biti reči. Tužilaštvo Pokrajine Berlin smatra da je trenutno, u interesu istrage, najbolje da novinarima ne pružamo nove informacije.
J. M.
Pobeda nad Danskom bi Srbiju odvela u krug najboljih evropskih timova u Ligi nacija i na lakši put do Mundijala. Remi i poraz smeštaju Srbiju na treće mesto u četvrtoj grupi, pa bi mlorala u doigravanje za ostanak u A diviziju Lige nacija, kao i teži posao u kvalifikacijama za Svetsko prevenstvo 2026.
Flamingo-test, jednostavna vežba stajanja na jednoj nozi, može biti ključna za procenu telesnih promena povezanih sa starenjem. Koliko dugo možete da izdržite?
U noći između petka i subote Netfliks će uživo emitovati borbu jednog od najvećih boksera svih vremena Majka Tajsona i jutjubera Džejka Pola. Očekuje se da ovaj meč uživo prati oko 300 miliona ljudi, a obojica će od borbe zaraditi desetine miliona dolara
Poslednjih godina Beograd projektuju inostrani arhitekti. Ne zna se ko ih angažuje niti po kom kriterijumu dobijaju poslove, ali Beogradu nameću arhitekturu koja sa njim nema nikakve veze. Ko su i koliko ih je
Jedinici Crnogorac koji se trenutno nalazi na listi najtraženijih begunaca Evropske unije je Radoje Zvicer, vođa kavačkog klana iz Kotora. Osumnjičen je, pored ostalog, za šverc 83 kilograma kokaina u Austriju
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
