Pogled na beznađe

Petnaestak kilometara od Aje Nape, popularnog letovališta mahom za mlade željne alkohola i dobrog provoda, nalazi se Devrinja, mesto izbeglica. Mesto, jer se o gradu ne može govoriti, ne toliko zbog broja stanovnika, koji je svakako veći nego u velikom broju srpskih gradića, koliko zbog same strukture Devrinje. Nabacane ulice, bez nekog centra, sa nekoliko lokalnih kafana. Da turisti tu retko zalaze, postaje evidentno vrlo brzo; namrgođeni pogledi pognutih lokalaca koji igraju tavlu, delom iz radoznalosti, a bogami i začuđenosti odaju utisak da im nije jasno šta neko sa strane radi tamo.

Devrinja je blizu granice. Za jedne – granice, administrativne linije za druge, a zelene linije za međunarodne aktere. Nije teško pogoditi ko kako gleda na prve dve podele. Tursko stanovništvo Kipra, koje je uz pomoć turske vojske 1974. godine proglasilo Tursku Republiku Severni Kipar (koju je samo Turska i priznala), vidi to kao zacementiranu granicu između dveju država, dok Kiprani (odnosno Grci iz Republike Kipar) ne priznaju okupaciju, a ni svog jedinog suseda, kao ni ostatak međunarodne zajednice.

SUKOB I POSLEDICE

Granica je formirana krajem avgusta 1974. godine i nije se promenila do danas. Kada se turska vojska tek iskrcala na Kipru, zauzela je svega oko tri odsto teritorije. Otpor Nacionalne garde pokazao se tvrđim nego što su Turci očekivali. Međutim, trebalo im je manje od mesec dana da se konsoliduju i pokrenu novu ofanzivu koja se završila okupacijom trećine ostrva. Pomoć grčke matice izostala je u onoj meri u kojoj su kiparski Grci očekivali, a sama Nacionalna garda, potpomognuta različitim jedinicima, nije mogla da parira tada već solidno opremljenoj i obučenoj turskoj vojsci. Ali, da krenemo redom.

Najznačajnija politička figura na Kipru nakon proglašenja nezavisnosti od Britanaca 1960. godine bio je predsednik Makarios III, inače arhiepiskop Kiparske pravoslavne crkve. Iako je i sam bio pristalica helenističke unije (ujedinjenja Grčke i Kipra), za grčke vlasti nije bio dovoljno uverljiv, pre svega zbog nedostatka nacionalističkog naboja koji je buktao u vojnoj hunti koja je tada stolovala u Atini. Sa druge strane, kiparske militantne organizacije, označene i kao terorističke u nekim izvorima, pre svega EOKA B, uživale su simpatije grčkih vlasti. Sve je kulminiralo orkestriranim vojnim udarom kiparske Nacionalne garde i svrgavanjem Makariosa, koji je uz pomoć Engleza, u poslednjem trenutku, napustio ostrvo.

O podršci koju je Makarios uživao u narodu najbolje svedoči dve stotine hiljada ljudi koji su ga ispratili na večni počinak nekoliko godina kasnije. Sahranjen je na planini Trodos, u centralnom delu ostrva, pokraj manastira Kikos. Nova vojna vlast na Kipru požurila je sa pripremama za ujedinjenje, što se nikako nije dopalo turskoj manjini na ostrvu, te je došlo do prvih sukoba. Kako to obično biva u konfliktima baziranim na etničkoj i verskoj osnovi, najviše su stradali civili, što će Turska iskoristiti kao povod za invaziju koja je započela krajem jula.

Etnička slika Kipra tada je izgledala potpuno drugačije. Sever je mahom bio naseljen Grcima, baš kao i Famagusta (važna za ostatak priče). Tursko stanovništvo je živelo po enklavama, uglavnom na sredini ostrva, ali i na jugu, uključujući stara jezgra ponekog lučkog grada.

PRIPJAT NA MEDITERANU

foto: ap photo

Devrinja pripada regiji Famagusta. Turci je drugačije zovu – Gazimagusa. Na severoistoku Devrinje postoji jedna kuća koja ne izgleda drugačije od ostalih, ali se nalazi uz samu “zelenu liniju” premda je, prema Gugl mapama, i sama na ničijoj zemlji. Prva stvar koja se zapaža jesu nabacane ručno ispisane table da je fotografisanje i snimanje izričito zabranjeno iz bezbednosnih razloga. Naime, na udaljenosti od nekoliko stotina metara nalaze se turski vojni položaji. Između je čistina, nisko rastinje, potpuno užareno na suncu i osušeno. Deluje kao da je izgorelo, ali nije: buktao je tu samo požar rata. Pored kuće nalazi se nevešto sklepana osmatračnica, koja je ujedno i omanji muzej. Stvar je sledeća: kada je turska vojska u drugoj vojnoj operaciji zauzela 34 odsto teritorije Kipra, jedan od stanovnika Famaguste izbegao je upravo ovde ostavljajući sve što je imao. Nekako je podigao kuću (i osmatračnicu), te sada strancima nudi da dvogledom posmatraju okupirani deo Famaguste, njegov rodni kraj. Za par evra može da se gleda kroz dvogled, popije domaća kiparska kafa (koja se ne razlikuje mnogo od one koju mi zovemo turskom) i pojede sendvič.

Pogled je, sa jedne strane, zaista impozantan. Sa druge je uznemirujući, jer predstavlja živo svedočenje ljudske gluposti i tadašnje kiparske vojne vlasti, podržane od grčkih nacionalista iz vojne hunte, koja je temeljito masakrirala tursko stanovništvo ostrva, kao i turske države, koja je protivno svim pravilima međunarodnog prava okupirala tuđu teritoriju.

Ono što se danas naziva “kiparski model” zapravo je zamrznuti konflikt koji će se, kako danas stvari stoje, teško rešiti tako da obe strane budu zadovoljne. Turci (odnosno turska vojska) nemaju nameru da se povuku sa ostrva, a plakati “sloboda za Famagustu” širom južnog dela ostrva jasno govore šta Grci misle o tome. Ova regija je samo večiti simbol konflikta i putokaz koji bi trebalo da upozorava kojim putem nikako ne treba ići.

Ipak, ono što najviše privlači pažnju je Varosha, na turskom Maroš. Stara Famagusta je nanovo naseljena, ali nekadašnje poznato letovalište Varosha izgleda kao černobiljski Pripjat. Napuštene zgrade, automobili na istom mestu gde su ostavljeni 1974. godine, nekada prepune plaže danas zarasle u korov. Grad duhova, sumorna kob jednog istorijskog epicentra. Famagusta, inače, vuče korene još iz srednjeg veka. Nekada je bila najbogatija kiparska regija, pre svega zahvaljujući činjenici da je vekovima bila nezaobilazna luka na mediteranskim trgovinskim rutama. Grad je osnovan više od dve stotine godina pre nove ere, kada je potomak jednog od vojskovođa Aleksandra Makedonskog upravo tu podigao malu luku. Koncentrisan je oko srednjovekovne tvrđave, nastale u 15. veku, što ga je značajno izdvajalo od Larnake i Limasola, koji praktično nemaju istorijsku vrednost. U istoriji je bio pod kontrolom Venecijanaca, bio poslednji bedem odbrane od osmanskih osvajača, potom zauzet od Turaka, da bi se kasnije, kada se “bolesnik sa Bosfora” već razboleo, nad Famagustom zavijorila i britanska zastava.

VAROSHA, REKONSTRUKCIJA RATA

Kako je turska manjina na Kipru bila raspoređena širom ostrva, a turska vojska osvojila šta je mogla, odnosno ono gde je odbrana bila najslabija, preseljenje stanovništva je bilo neminovno. Grci su napustili sever ostrva, dok su Turci sa juga i iz enklava koje su ostale na južnom delu emigrirali na sever. Današnja etnička podela na sever i jug je zapravo prilično uprošćena – rezultat povlačenja linija na vojnoj, umesto na demografskoj karti.

Turska vojska, koja je i dalje raspoređena oko zelene linije, otvorila je Varoshu tek 2020. godine za posetioce. Naravno, uz dugogodišnje posredovanje i ubeđivanje pregovarača Ujedinjenih nacija. Sada su na plažama avanturistički nastrojeni turisti, ljubitelji napuštenih urbanih celina koji se kupaju uz pogled na bodljikavu žicu i urušene stambene objekte. Iako se nalazi nadomak Aja Nape, Varosha se može posetiti samo sa turske strane. Potrebno je proći kontrolni punkt, preći ničiju zemlju, ući u centar Famaguste, te se potom odatle zaputiti u Devrinju. U suštini, jednodnevni izlet. Kada se uzme u obzir da temperature na Kipru prelaze 40 stepeni Celzijusa tokom leta, automobil je najbolja (praktično jedina) opcija. Nezgoda je u tome što većina agencija za iznajmljivanje automobila striktno zabranjuje klijentima da napuštaju Republiku Kipar.

Napuštenim ulicama može se obići dobar deo ove četvrti, dok su neki delovi i dalje zatvoreni, ograđeni žicom i dostupni samo turskim stražama koje povremeno patroliraju nadomak linije razdvajanja. Na plažama se danas mogu pronaći i ležaljke i suncobrani, ali se od napuštenosti grada ne može pobeći. Kiparskim Grcima koji su u njoj živeli, povratak nije dozvoljen. A nemaju gde ni da se vrate.

Varosha samim postojanjem, ili bolje reći nepostojanjem, poslednjih pola veka iziskuje potrebu da se obiđe. Ona je rekonstrukcija rata na otvorenom, svedoči o dva vremena – kakva je bila u miru, a kakva u ratu. Iako je sukob kao takav okončan, zamrznutost ne dozvoljava da rane Varoshe zarastu, isuviše je blizu obeju strana. Samim tim, njena nesreća ostaje svetionik za malobrojne koji i dalje snivaju da do ujedinjenja Grka i Turaka na Kipru može ponovo doći.