Dvanaestog marta 1141. godine rodio se Nezami Ganđavi, večni persijski pesnik, jedan od pesnika čija imena istorija klasične iranske književnosti smatra eminentnijim i blistavijim od ostalih. Uz njega su Ferdosi (10. vek), Sa’di Širazi (13. vek), Mevlana Dželaludin Rumi (13. vek) i Hafez Širazi (14. vek) kao najznačajniji i najpoznatiji pesnici koji zauzimaju sam vrh celokupnog iranskog pesništva i smatraju se stubovima klasične persijske književnosti.
Dela Nezamija Ganđavija su vredna i značajna i po tehnici pisanja i po sadržaju, na šta ćemo se, u ovom radu, ukratko osvrnuti.
Sa stanovišta tehnike samog pisanja, Nezamijeve pesme su napisane u formi mesnevije, koja je najvažniji poetski oblik za izražavanje jedne ideje, priče ili teme koju je potrebno opisati i obrazložiti. Nezamijevo književno remek-delo Pandž Gandž ili Hamse Nezami (doslovno Nezamijeva petorka) predstavlja potpuno novi stil pisanja koji u jednoj zbirci, u formi mesnevije, objedinjuje pet različitih narativa. Nezamijeva kreativnost u stvaranju stila poznatog kao hamse uticala je na to da su njega i ovaj stil oponašali mnogi pesnici u narednim vekovima, i da se ovaj stil održao tokom narednih osamsto godina kada su ga usvojili mnogi pesnici u Iranu, Maloj Aziji, Centralnoj Aziji i Indiji.
Posebna Nezamijeva pesnička tehnika je izbegavanje ponavljanja, stvaranje različitosti i prikazivanje apstraktnih tema. Drugim rečima, stvarajući raznovrsnost narativa i apstraktne prostore, on kao da u svojim poemama oslikava veoma privlačno i raznobojno slikarsko platno prepuno mašte, boja i svetlosti. Kulminacija pesničke inovativnosti vidi se u priči o Sedam princeza koja je stvorena i ispričana u jednoj skoro nadrealnoj atmosferi: Nezami u ovoj priči prikazuje palatu (palata Hornag) koja se boji pod uticajem promene ugla sunčevih zraka, opis sedam kupola i savršena kombinacija boje svake kupole sa odećom i sa tim da svaki dan u nedelji ima jednu boju, igra svetlosti i senke i mnogi drugi primeri koji će nam, nesumnjivo, dočarati nadrealnu sliku. Nezami, koji je živeo u dvanaestom veku, uspešno kombinuje ovu tehniku sa umetničkom veštinom i poetskim jezikom iako znamo da je nadrealizam kao umetnički pravac nastao u dvadesetom veku, pa se i, u tom pogledu, Nezami može smatrati pionirom.
S druge strane, sadržaj Nezamijevih dela je skup moralnih, emocionalnih, filozofskih i pravnih poruka. Na primer, teme ljubavi i uloga žene u Nezamijevim pričama su vredne pažnje. U priči o Hosrovu i Širin, glavni junak priče Širin, prema Nezamiju, predstavlja oličenje pobožne žene koja je istovremeno i mudra, učena i razborita. Njegov pogled na ženu u ovoj priči je moderan i izvan svog vremena; to je žena koja u ulozi društvenog reformatora savetuje svog supruga, kralja Hosra, preporučujući mu mudrost, znanje i pravednost u vladanju i upozorava na molitve i kletve naroda.
Pored stvaranja maštovitih i živopisnih prostora u pripovedanju i izmišljanja novih kombinacija u romantičnim i emotivnim opisima, Nezami se bavi i pravnim, filozofskim i gnostičkim pitanjima i koristi svaku priliku da u svojim pričama iznese i svoje filozofske i moralne stavove. Na primer, u ljubavnoj poemi o Hosru i Širin, jednostavnim jezikom, iako prožetim filozofskom argumentacijom, on govori o monoteizmu; u Ikbal-nami, citirajući stavove grčkih filozofa o stvaranju poput Sokrata, Aristotela i Platona, on iznosi svoje mišljenje koje je saglasno gledištima muslimanskih filozofa, navodeći razum kao prvostvorenu stvar. Iz njegovih radova jasno se vidi da je pored tradicionalnih i intelektualnih nauka poznavao i discipline kao što su matematika, medicina i muzika.
Iako sva Nezamijeva dela pripadaju poeziji i napisana su u stihu, on se, ipak, može smatrati kreativnim piscem koji je posedovao vlastiti stil. Treba napomenuti da je poezija tradicionalno bila najvažniji književni oblik klasične iranske književnosti zato što pesnička forma sadrži melodiju i ritam, bolje se kolektivno pamti i lakše prenosi usmenim putem sa jednog naraštaja na drugi, posebno u vreme kada izdavaštvo nije postojalo u institucionalnom obliku. Tokom dugog niza vekova i nakon što je staropersijski prešao u srednjopersijski, od sredine sedmog veka nove ere persijski jezik se postepeno stabilizovao i postao moderan jezik. Zahvaljujući ovoj povoljnoj okolnosti, govornici persijskog jezika sada mogu lako da čitaju, razumeju i uživaju u pesmama i delima nastalim pre hiljadu godina, pa tako i u lepim, pitkim, prijatnim i mudrim pesmama Nezamija Ganđavija. Nezami je persijski pesnik koji je svoja glavna i književna remek-dela pisao na persijskom i sve dok postoji persijski, ova dela će večno živeti u riznicama iranske kulture i persijskog jezika.
