„Šta je to Austrija?“ Kako sada mladoj gospođici koja radi na aerodromskom šalteru i lista pasoš Evropske unije ponovo objasniti šta je to Austrija? Na stranu što nije ni važno šta je to Austrija kada se iz Rio de Žaneira leti za Sao Paulo s mađarskim prezimenom i brazilskom vizom, kada se gunđa na srpskom i bledi od straha jer će i ovaj avion da padne. S obzirom na to da pitanje nije bilo „gde je?“ niti „kolika je?“ niti „da li je?“, pogrešno je bilo i odgovoriti – „To je mala država u Evropi“. U međuvremenu, šalterska službenica je počela da koketira sa Australijom, a ako je Australija – ko će ga znati zašto – treba pozvati šefa. Posledice koje može da izazove prisustvo šefa šalterskih službenica u Brazilu slične su međutim posledicama koje bi izazvalo tri puta glasno uzvikivanje „Alah akbar“ na, recimo, prepunom JFK aerodromu u Njujorku. Zapravo bi u turističkim prospektima pod „NOT to do“ trebalo da stoji: piti vodu iz česme, spavati sa transvestitima i stupiti u kontakt sa rukovodećim osobljem. „Mocart, znate Mocarta, kugle, čokolade, čokoladice, mmmmh, kuglice, medaljoni, medaljončići sa zelenim marcipanom, To je – Austrija. Australija su kenguri.“
Sledi uobičajen, pomirljiv komentar Karioka kada nešto shvate ili ne shvate: „Eeeaa.“
Tako je počelo putovanje ne samo do Sao Paula već i Florijanopolisa, Buenos Ajresa i Mendoze, dolinom Anda do Južnog pola i nazad, atlantskom stranom Patagonije; sve ukupno 10.000 kilometara i četiri nedelje, avionima, autobusima, brodom i kamperskim kolima. Prvo je, međutim, trebalo preživeti let.
Ne znam tačno kada su avioni postali moji najveći neprijatelji, ali mislim da je to bio Jat-ov let iz devedesetih, kada me je nepoznata žena u sedištu do mog uhvatila za ruku i skoro mi je slomila, a avion sa jednim ispravnim motorom jedva sleteo na beogradski aerodrom. Od tada, uz neobjašnjive zvuke nestaje kerozin, jedan za drugim otkazuju motori, munje pale krila, točkova nema. Finansijska kriza avio-kompanije i neobrijani muškarci su loši predznaci. Ne znajući više šta, sa tolikim strahovima od sasvim izvesne smrti, strahovima koji počinju onog trenutka kada je avionska karta rezervisana, nametnula se igra „Pokojnici“. Pre toga su se autogeni trening, dupli viski, pevanje, maska za oči i slušalice zabodene u mali mozak pokazali kao neefikasni. Cilj igre „Pokojnici“ jeste da se pred sam ulazak u avion eliminacijom svih onih koji bi na osnovu uspaničene procene uskoro mogli biti pokojni, pronađe bar jedan saputnik koji nikako nije za onaj svet i koji samim tim spasava ceo avion. Nema u svemu tome puno smisla – nekad su dve kikotave dame na pariskom aerodromu sa Šanelovim papirnim kesama i pantalonama bez ijednog korisnog razloga upasanim u sjajne čizme sasvim dovoljne da se avion ne sruši. Takve jednostavno ne padaju s neba. Nekad je to stjuardesa – bila je jedna, opet u Jat-u, koja je ličila na sve samo ne na stjuardesu, a najviše na moju strinu Nenu. Krupnija, sredovečna žena, sa kratkom
kosom i ručnim satom premalim za široki zglob, izgledala je kao da bi ponovo mogla da preživi sva tri rata, zakolje svinju bez ičije pomoći i ako treba, sama prizemlji avion. Biće šta će biti, ali njoj neće biti ništa, pa neće ni nama. Ponekad se, međutim, dogodi da se, kao na Santos Dumontu, aerodromu u Rio de Žaneiru, nađe brdo kandidata za sahranjivanje – neki sivkasti jadnik u izgužvanom odelu, jedan posvađan par, nervozna majka sa uplakanim detetom i grupa turista i to baš onih koji su prvi put u 70 godina života skupili pare za avionsku kartu. Ko je još čuo da neko kao Bil Gejts, princ Čarls, Madona, Bil Klinton, Gisele Buendčen, Umberto Eko, Hari Poter ili Ronaldo pogine u avionskoj nesreći? Kada se negde na visini od 8000 metara između Sao Paula i Florijanopolisa avionom prošetala jedna vitka baka, bliža stotim nego devedesetim, elegantna s bledožutim svilenim šalom, zakačenim starim brošem za kaputić – već sam je videla na audijenciji kod svetog Petra, i sebe u redu, iza nje.
Nakon četiri presedanja, četiri puta sam poljubila asfalt Buenos Ajresa, najlepši na svetu i pravac hotel Kastelar u kome je nekada boravio Federiko Garsija Lorka.
KARAKAS, BEOGRAD I PARIZ: Ono čega se setimo na ulicama novog grada jeste neki drugi, već viđen i proživljen grad. Tako je Karakas bio sličan Beogradu, Bogota Zagrebu, Havana je podsećala na Prag, Sao Paulo na Njujork, Rio na Budimpeštu. Samo je Buenos Ajres pomalo nalik svima meni poznatim gradovima. Kada je Horhe Luis Borhes napisao da su Argentinci Italijani koji govore španski, a hteli bi da budu Englezi, to se onda odnosilo i na njihove ulice i trgove. Na Avenida de Majo, gde se nalazi hotel Kastelar, nanizane su jedna za drugom različite građevine, različitih boja i stilova – jedan art nuvo hotel, jedan jugendstil pasaž, neoklasicizam i vizantijske kupole, još jedan kafe, jedna art-deko poslastičarnica. Avenija je mali Šanz Elize koju su po ugledu na francuske bulevare s početka prošlog veka sagradili Italijani, a nastanili Španci.
Neko ko se svaki dan pariskom Rue du Dragon spušta do Bulevara Sen Žermen pa skreće desno prema crkvi Sen Žermen de Pre, neće verovatno zastati pred Kafe de Flor, nekada gnezdom francuskih egzistencijalista, i oduševljeno vikati „Žan-Pol Sartr je ovde ćaskao sa Simon de Bovoar, a Kami ispijao jutarnju kafu!“, niti će obratiti pažnju na Hemingvejevu Brasserie des Deux Margots, udaljenu tri koraka dalje. Tako i stanovnici Buenos Ajresa ne stoje u redovima pred kafeom na Avenida de Majo, iznad čijih vrata crvenim slovima piše „Tortoni“. Iako u ovom bele-epok kafeu još uvek za okruglim drvenim stolom sa mramornom pločom sede dva najveća sina Buenos Ajresa – Karlos Gardel, majstor tanga sa „suzom u grlu“, i veličanstveni Horhe Luis Borhes. Doduše, u voštanom izdanju, ali je to, bar meni, dovoljan razlog za glasno uzvikivanje svih onih imena koja padnu na pamet, a imaju neke veze sa Borhesom. Koliko ih je samo, i u onom i u ovom vremenu!
Drugačije izgledaju stvari kada nakon godina provedenih u Latinskoj Americi otkrijemo na istom tom kontinentu deo Evrope i prošlosti, pa se čudimo. Čudimo se bilijarskim stolovima u kafeu Tortoni i atmosferi koja podseća na bečki Kafehaus „Sperl“. Čudi nas topla čokolada i kafa sa penom od mleka, servirana sa kolačićima, u keramičkim šoljama umesto plastičnih čašica, kako je običaj u Brazilu, Venecueli, Kolumbiji… Čudimo se i radijatorima u hotelskoj sobi čiju smo formu i funkciju zbog vreline kontinenta zaboravili i sada nam izgledaju kao metalna harmonika kroz koju neko pušta prljavu vruću vodu.
Plan je sledeći. Prvi dan, Buenos Ajres. Drugi, preuzimanje kamperskih kola i odlazak na zapad. Deveti dan ukrcavanje na brod u Čileu, dvadeset i neki dan – Buenos Ajres.
Između je Patagonija.
BUENOS AJRES: Tango je razočarenje, strast, bol, čežnja i tužne misli koje se mogu plesati. Suza u grlu na ulicama Buenos Ajresa. Kada zatvorimo oči u kvartu La Boka osetimo miris luke, memljivih hodnika bordela, čujemo harmoniku i mandolinu, glasove italijanskih mornara i teške tovare kako udaraju u kamene ploče na doku. Na licu osetimo vetar koji iza sebe ostavljaju užurbani imigranti iz XIX veka, Sicilijanci i Napolitanci, Englezi, Portugalci, Nemci i Francuzi. Zatvorenih očiju vidimo grad za koji Borhes kaže da ne veruje kako je ikada nastao… „Čini mi se da je oduvek bio tu, kao vazduh i voda.“
Otvorila sam oči u kvartu La Boka i prvo videla pocepane najlon čarape na vitkim nogama ulične tango plesačice. Stajala je pored momčića sa šeširom, u najcrvenijoj haljini na svetu na malom parčetu plastičnog tepiha, između table na kojoj je šarenim kredama ispisan jelovnik i dvojice mršavih kelnera, harmonikaša i fotografa ispred praznih plastičnih stolica i nas nekoliko prolaznika – dovoljno da šou počne. Ispružena vitka noga na plastičnom podu i sjajne cipele. Ruke u džepu štraftastih pantalona, ruka na šeširu, devojka se isprsila i bez osmeha odgovorila spletom nerazumljivih pokreta nogu. Nalakirani nokti na butinama mladog plesača, zalizana, sjajna crna kosa, ispružena noga i kraj. Nije to bio onaj tango za koji je potreban stari drveni pod, dima kafanske stolice i prigušeno svetlo, ali je bio tango u luci, u kvartu La Boka, između šarenih plehanih zgrada, samo za nas i za samo nekoliko pezosa.
KUĆA NA TOČKOVIMA: Taj dan Boka Juniors pobedio je na stadionu Bombonera, golom golmana – i sve je satima bilo žuto i plavo – u bojama Juniorsa koje je nosio i Maradona, a sve zbog jednog odžaka u luci La Boka, odžaka na švedskom brodu.
„Prvo ti, pa ti, pa ti, pa ja“, bila je završnica prvog dana putovanja. Večernje tuširanje, u kupatilu površine jednog kvadratnog metra, a nedostaje ništa – šolja, lavabo, tuš sa šarenom zavesom, ormarić s ogledalom, držači za sapune i šampone. Nije bilo samo vode.
Sve je počelo zabezeknutim pitanjem: „Četiri plastična kofera?“
Dobro… izvadite sve iz ta četiri kofera… Ljudi, pa idete kamperom do Južnog pola, kako mislite da smotate plastične kofere, i uopšte, gde ćete staviti svu tu garderobu? Mene su, međutim, više interesovale fantastične akrobacije nameštaja u kući na točkovima: ovo je sto, a kada okrenete ovako i ove dve daske ispod klupe ugurate između postane krevet; kada se presavije, služi za doručak, a do kreveta iznad vozača penjete se preko metalnog dela tog čarobnog stola. Klupice su isto kreveti, i sedišta, kako ko želi, ispod klupica je nešto kao špajz, sudovi su plastični, čaše i escajg takođe – uvek između tanjira staviti papir, zbog buke. Ključevi – centralni, spoljašnji, unutrašnji, sigurnosni, zavese i prozori kao na autobusu – zatvaraju se ovako i onako, roštilj je pored butan-boce, četiri stolice i što na rasklapanje. Ovo su hemikalije za toalet, ovo je rezervoar za vodu ovo za korisnike WC šolje. Prvi se prazni sam od sebe, drugi na usponu gde nema žive duše, otvorite rezervoar ovim ključem, inače četrnaestim po redu koji mi je pokazao Valter. Vodu punite na benzinskim pumpama, ko vozi? Ja. Ovo je sigurnosni prekidač – Aa, kada se upali lampica, čekaš – aha. Kada se ugasi, čekaš još malo – Aa.
Naravno da sam sve zaboravila. Deca su pitala zašto nemamo onaj tamo veliki kamper i zašto ne možemo da ponesemo Valterovog vučjaka na Južni pol.
Krenuli smo sa minus trideset kilometara, minus četiri kofera, bez 25 kila nepotrebne odeće i minus devet sati, ali smo krenuli – u pravcu pampe, zapada, Mendoze, ka njenom veličanstvu, Patagoniji. I zaustavili se nakon dva sata, pored puta, zbog onih sigurnosnih lampica.
