Pametne ćelije rešavaju stvar

Ideja da naš organizam može biti izlečen i zaceljen delovima našeg tela zvuči pomalo naučnofantastično, međutim, istraživanja su dokazala da ljudsko telo zaista poseduje jedinstven oblik rezervi čija je svrha obnavljanje oštećenih tkiva. Reč je o matičnim ćelijama, ćelijama univerzalnog tipa koje se tokom razvoja embriona razvijaju u sve vrste ćelija, kao što su crvena krvna zrnca i ćelije kože, a u kasnijoj fazi života imaju sposobnost da popravljaju oštećena tkiva.

SPASONOSNI „OTPAD„: Postoje u mnogim vrstama tkiva odraslih ljudi, a njihova najveća koncentracija u telu odrasle osobe je u koštanoj srži i krvi. Međutim, i ono što se do juče smatralo biološkim otpadom, danas nas može spasiti smrti, dijalize, drhtavih ruku, ćelavosti, bora, starosti i – gubitka voljenih. Posteljica i pupčanik koji su bili udobno sklonište našoj bebi dok nije došla na svet, naši zubi, čak i naše salo, u stvari su čuvari ovih dragocenih ćelija.

Znamo da su matične ćelije svuda, ali zašto je to tako? Razlog je taj što su svi organi vaskularizovani. Na krvni sud se zakače periciti, iz tih pericita se izdvajaju matične ćelije i otuda objašnjenje otkuda matične ćelije u svakom organu našega tela. I pupčanik ima kapilare, a kapilari znače i matične ćelije. U toku su istraživanja koja bi mogla da potvrde da su ćelije koje se dobijaju iz samog tkiva pupčanika mnogo kvalitetnije i mnogo bolji izbor od brojnih drugih rešenja za neuroregenerativne procese koji se dešavaju u našem telu. Zakon u Srbiji dozvoljava čuvanje krvi iz pupčanika, ali ne i sam pupčanik.

Razlika između odraslih matičnih ćelija i onih koje se uzimaju iz pupčanika je njihova potentnost, odnosno mogućnost njihovog peobražaja u određenu vrstu ćelija. Primera radi, matične ćelije pankreasa mogu dati samo ćelije pankreasa, dok matične ćelije uzete iz pupčanika mogu dati oko 200 tipova ćelija.

Kao što je „Vreme“ pisalo u februaru prošle godine (br. 998), nakon posete autora najvećoj privatnoj banci matičnih ćelija u Evropi, „Krajo sejv“ u Briselu, uzimanje uzorka krvi iz pupčanika je bezbolno, čuvanje dragocenog sadržaja pouzdano, a u slučajevima kada porodice žele da pohrane matične ćelije iz krvi pupčane vrpce svog novorođenčeta za teško obolelog člana porodice – i besplatno.

Međutim, da li uzorak od tridesetak mililitara krvi iz pupčanika može da obezbedi dovoljnu količinu matičnih ćelija za lečenje teških bolesti i može li se njihov broj po uzorku povećati?

Odgovor na ovo i mnoga druga pitanja „Vreme nauke“ dobilo je u milanskoj bolnici „Ospedale mađore polikliniko“ od dr Lorence Lazari, direktorke Fondacije za istraživanja u toj ustanovi i jedne od najpriznatijih stručnjaka iz oblasti regenerativne medicine.

Javna banka (privatne italijanski zakon zabranjuje) za čuvanje matičnih ćelija iz krvi pupčanika osnovana je u toj ustanovi 1992. godine. Šest godina kasnije dr Lazari je sa svojim kolegama započela ozbiljno istraživanje – osmislila je i patentirala efikasan metod umnožavanja matičnih ćelija kako bi postotak uspešnosti lečenja bio još bolji.

„Količina krvi sakupljena iz pupčanika zavisi od njegove dužine i od samog pupčanika. Imajući u vidu da iz malog uzorka možemo uzeti malo matičnih ćelija, počeli smo da radimo na tome da ekspandujemo, umnožimo, matične ćelije koje dobijemo da bi se one mogle transplantirati u odraslog pacijenta“, objašnjava dr Lazari. Posle nekoliko godina istraživanja, rezultati su postali vidljivi, a troje pacijenata „Ospedale mađore polikliniko“ je već učestvovalo u studiji. „Bili smo u mogućnosti da umnožavanje izvršimo 50 puta“, kaže dr Lazari, „procedura je prošla bez komplikacija i naša tri pacijenta – dečaci od šest i osam godina i sedmogodišnja devojčica – danas žive normalan život.“

PUT KROZ KAPILARE: Na koji način matične ćelije, zapravo, pomažu organizmu? Kako repariraju tkivo i kako ih naučnici programiraju da se pretvore baš u onu od 200 vrsta koja nam je u datom trenutku potrebna?

„Ako pričamo o srcu ili, na primer, o jetri, postoje komercijalne ćelijske linije koje mi u laboratoriji prvo kupimo, a onda namerno oštetimo tako da, praktično, simuliraju oštećenje u organizmu i na taj način programiraju ćelije da repariraju oštećeno tkivo baš onog organa koji nam je potreban, odnosno, oštećen. Do sada smo koristili transplantaciju ovih ćelija u periferni krvotok i one su dovoljno pametne da odande ‘namirišu’ problem i da krenu na mesto gde počinju reparaciju. Kao što ekipe vatrogasaca idu da gase požar, tako i matične ćelije idu tačno na mesto koje bi trebalo reparirati. Važan detalj je da matične ćelije nakon ulaska u periferni krvotok dođu do oštećenog tkiva, ali se ne usađuju u njega. One dođu do mesta oštećenja, onda na tom mestu sekretuju određene faktore koji matične ćelije – koje se inače nalaze u tim oštećenim tkivima, na primer, u plućnom tkivu – probude i javljaju im da im je okolno tkivo oštećeno, te da počnu da rade na njegovom saniranju. Jedino što naučnicima preostaje posle toga je da prate da se ćelije, koje su došle do oštećenog tkiva, ne šire dalje“, rekla je dr Lazari i pozvala sve zainteresovane za korišćenje ove vrste terapije da se jave bolnici „Ospedale mađore polikliniko“.

U milanskoj bolnici kažu da nemaju direktne kontakte sa lekarima iz Srbije, tako da ovaj poziv važi i za njih.