Otrov dolazi na kraju

Da je Agata Kristi (1890–1976) još živa i da piše krimi romane, kao misteriozni otrov danas bi verovatno koristila ozempik ili možda novu generaciju lekova za smirenje. Ovako je baš volela da truje svoje junake cijanidom i čitavom plejadom raznih staromodnih otrova koje je poznavala toliko besprekorno da je dobijala pohvale u uvodnicima naučnih žurnala.

fotografije: wikimedia commons

U vreme kada kraljica krimi romana piše o detektivskim podvizima Herkula Poaroa i gospođice Marpl, hemija cijanida uveliko se koristi u galvanizaciji i rudarenju zlata, a forenzičke metode za utvrđivanje trovanja cijanidom već su usavršene. Čak, proces kojim cijanid prekida ćelijsko disanje jedan je od prvih biohemijskih mehanizama trovanja koji je detaljno razjašnjen i opisan. Tokom Velike krize 1930-ih broj samoubistava cijanidom toliko je porastao da romani u kojima junaci misteriozno i brzo umiru od ovog otrova privlače mnogo pažnje i čitalačke publike.

Cijanid je otkrio Karl Vilhelm Šele pred kraj 18. veka u svom hemičarskom zamahu kada je za svega desetak godina otkrio i opisao i kiseonik, mangan, glicerin, vinsku kiselinu, oksalnu kiselinu, hlorovodoničnu kiselinu, hlor, mlečnu kiselinu, arsenove okside, fluorovodoničnu kiselinu i druga jedinjenja. Međutim, u to vreme nije bilo jasno šta cijanid čini toliko otrovnim. Otkrića još toksičnijih cijanidnih soli u prvoj polovini 19. veka podstiču razvoj forenzičke hemije zbog porasta slučajnih i namernih trovanja.

Cijanid se može lako naći u prirodi. Uglavnom kao odbranu od predatora, proizvode ga neki insekti, alge, bakterije i gljivice, a na našim prostorima ima ga u košticama i semenkama voća kao što su kajsija, breskva, jabuka, gorki badem i drugo. No, nije Agata Kristi o cijanidu čitala iz novina. Njena životna priča, koja zavređuje poseban roman, vodila je na mesta gde je cijanida, kao i arsenika, morfijuma, hloral hidrata i strihnina – u najčistijem obliku – bilo na pretek. Potekavši iz dobrostojeće porodice iz obalskog grada Torkija u Engleskoj, bila je dobro obrazovana kod kuće i u francuskim školama. Imala je muzički talenat i glas dovoljno dobar za karijeru u koncertnim dvoranama. Posao na čišćenju, fotografisanju, organizovanju i katalogiziranju arheoloških nalaza iz Sirije i Iraka – na čemu je radila sa suprugom – upisao je i u anale arheologije. U periodu od kraja Prvog svetskog rata do pred kraj 1970-ih napisaće 78 krimi romana, šest “običnih” romana, četiri publicističke knjige, 150 kratkih priča i 20 drama.

foto: wikimedia commons

No, pre svega toga, kao devojka, na početku Prvog svetskog rata, počela je da radi kao medicinska sestra dobrovoljac u lokalnoj bolnici u rodnom Torkiju. Kako se iz bolnice vraćala sama noću, predloženo joj je da se prebaci na mesto apotekarke u tek otvorenoj bolničkoj apoteci, gde će imati povoljnije radno vreme. Pišući o ovom periodu života mlade Agate, Katrin Harkup u novoj knjizi V is for Venom – Agatha Christie’s Chemicals of Death (Bloomsbury, 2025) navodi kako će Agata imati dodatnu obuku, privatnog tutora farmaceuta, a takođe polagati i nekoliko ispita pre nego što će se 1917. godine kvalifikovati za apotekarku. “Lekovi dostupni početkom dvadesetog veka bili su veoma različiti od onih koji bi vam danas mogli biti prepisani. Police apoteka bile su prepune bočica arsena, strihnina, koniina (iz kukute) i mnogih drugih jedinjenja koja bi se danas smatrala otrovima, a ne lekovima. Kako je medicina napredovala, mnoga jedinjenja sa kojima je Kristijeva započela karijeru izdavanja lekova nestala su iz farmakopeje jer njihove opasnosti nadmašuju sve koristi koje mogu ponuditi i otkrivene su bolje alternative. Međutim, neki lekovi su i dalje sa nama iz tog vremena. Morfin, digitalis (u rafinisanom obliku), atropin i barbiturati se i danas daju pacijentima mada ne tako slobodno kao u prošlosti i uz mnogo bolje praćenje njihovih efekata”, objašnjava Katrin Harkup. Obavljanje tog posla pomoglo je Agati da razume – i dobro iskoristi u svojim romanima – kako određena doza čini razliku između otrova i leka.

Apoteke u vreme Prvog svetskog rata nisu imale već pripremljene i zapakovane lekove u precizno odmerenim dozama i sa pažljivo ispisanim uputstvima za upotrebe. Apotekari su imali recepte zahvaljujući kojima su sastojke merili, dozirali i mešali praveći tonike, prahove, pilule i kreme. Nije postojao način da se na licu mesta, brzo i tačno proveri da li je dozvoljeno mešati dve supstance, šta sa čim reaguje i koja doza je gornja granica koja se smatra lekom – to je zahtevalo temeljno znanje i iskustvo. No, Agata Kristi se iznenađujuće brzo uhodala. I dok je tako dane provodila u apoteci među svim tim bočicama, u glavi je polako plela radnju svog prvog romana Tajanstveni događaj u Stajlsu, u kojoj se pojavljuju, među mnogim junacima, Herkul Poaro i jedna lepuškasta štićenica iz bolničkog dispanzera. Svoju prvu žrtvu iz romana, gospođu Emili Ingltorp, Agata je ubila preciznim farmaceutskim znanjem, medicinskim dozama strihnina, kalijum bromida i opijata. Dok je kombinacija dva leka smrtonosna, treći je odložio pojavu simptoma kod gospođe Ingltorp. Kako navodi Katrin Harkup u V is for Venom – Agatha Christie’s Chemicals of Death, Agatino objašnjenje na koji način su lekovi delovali preuzeto je skoro doslovno iz knjige Umetnosti izdavanja lekova, iz koje je verovatno učila za ispite. Za roman Tajanstveni događaj u Stajlsu Agata je dobila pohvalu u recenziji “Farmaceutskog časopisa”, kao redak roman koji je “pravilno napisan”, uz napomenu da autorka ima farmaceutsko obrazovanje ili je pozvala stručnjaka.

Od tog trenutka, lekovi i otrovi su postali konstanta – nikako dosadna i predvidiva – u Agatinim romanima. Od više stotina junaka koje je pobila u romanima i kratkim pričama, većina je ipak umrla u incidentima sa vatrenim oružjem (njih 35) ili bila ubodena nožem, sekirom i slično (26). Na trećem mestu po broju žrtava je cijanid (23), zatim udarac u glavu (22), gušenje (18), arsen (12), otrov u širem smislu (11) i davljenje (9). No, iako vatreno i hladno oružje lako obavljaju “prljav posao”, vrhunac misterije je u suptilnijim slučajevima trovanja za koje koristi morfin, hloral hidrat, strihnin, digitalis, ubod insekta, atropin, gušenje ugljen-monoksidom ili drugim gasom, razne hemijske otrove, zmijske otrove, trinitrin i drugo. I dok se ovim pouzdanim otrovima redovno vraćala, metode administriranja, doze i okolnosti toliko je menjala da je čak i Agatin redovni čitalac mogao biti samo krivo zaveden.

Kada se na početku Drugog svetskog rata kao volonterka ponovo obrela na pragu londonske bolnice, iza sebe već je imala oko 30 naslova. Apotekarske ispite položila je 20-ak godina ranije, a farmaceutika se značajno razvila između dva rata, pa je Agata opet prionula na učenje. U bolnici je radila po smenama – dva cela dana, tri dana po pola smene i subotom pre podne. Takav raspored, a i odsustvo supruga Maksa Malovana, uglednog arheologa, koji je kao ratni volonter bio prekomandovan u Afriku, ostavili su joj mnogo vremena za smišljanje zapleta i metoda ubistava. Tokom rata napisala je 12 romana.

Kao već slavna spisateljica, posle rata Agata je nastavila da se obrazuje i uči o otrovima i lekovima. Gradila je impozantnu stručnu biblioteku i dopisivala se sa stručnjacima kako bi sprečila eventualne farmaceutske greške koje bi mogle da je diskredituju u stručnoj javnosti i kod čitalaca. U romane je uvodila i manje poznate otrove šepureći se svojim pozamašnim poznavanjem hemije, biohemije, fiziologije, farmaceutike i drugih nauka.

U romanu Džep pun raži iz 1953. godine Agata se bavi biljkom tisom (Taxus). Ovo zimzeleno stablo koje se zimi okiti crvenim bobicama, naseljava veći deo planete – pa i naše prostore i londonske vrtove – a poznato je kao vrlo otrovno. Za Agatu, tisa je zlokobno drvo, povezano sa smrću i grobljem, drvo koje izaziva nelagodu i čudne osećaje. Sadrži alkaloid taksin, otkriven još 1856. godine, a svi delovi tise osim crvenih bobica su kardiotoksični. Izazivaju najpre stomačne probleme, zatim remete rad srca, izazivaju aritmiju i oštećuju bubrege i jetru. Smrt nastupa naglo, usled paralize i gušenja, ponekad i bez jasnih simptoma. Upravo taj otrov taksin Agata je iskoristila da ubije londonskog biznismena Reksa Forteskjua. Pošto je popio jutarnji čaj, Reks je naglo umro, a u džepu su mu kasnije pronašli puno raži. Ispostavilo se da je taksin pojeo sa marmeladom, jednom posebnom teglicom koju je Reks tog jutra načeo. Tri godine nakon objavljivanja romana Džep pun raži, naučnici Graf i Bedeker primenjuju napredniju hromatografiju i otkrivaju da tisa sadrži najmanje 11 različitih alkaloida, a tek 1991. godine radi se na razjašnjenju njihove hemijske strukture. No, nova otkrića nisu umanjila vrednost romana. Iako taksin nije jedina otrovna susptanca u ovom drvetu, što je tadašnje znanje koje su imali i Agata i stručnjaci, dejstvo i simptomi trovanja izuzetno su verno opisani.

Agata Kristi nije volela neuredna ubistva – scene zločina iz njenih knjiga nisu uključivale prosute mozgove ili krvave zidove i ogledala. Čak i kada je koristila bakterije za svoje žrtve, sve je bilo čisto, belo, uredno i uštirkano: malo parče zavoja sa gnojem iz mačjeg uha na posekotini iz koje će se razviti smrtonosna infekcija; antraks je u četki za brijanje. Lepa, uredna mesta zločina, neočekivani otrovi, ubice i savršena farmaceutika.