Osećaj gospođice Margite za zvuk

Želela bih da napišem nekoliko reči o devojci Margiti, junakinji naših novotalasnih dana, koja kao da je iskoračila iz nekog romana Knuta Hamsuna, tako slobodna, toliko nesvesna svoje lepote i talenta, kao neka Markesova Remedios, tako nenadmašno usredsređena na muziku, na arhitektonski ples linija, na svoje sopstveno biće i, konačno, na električnu čaroliju svog instrumenta.

Zvuči li vam ovo previše patetično za 2024?

Jer, prvi bend Margite Magi Stefanović (1959–2002), pod nazivom Katarina II, objavio je istoimeni album pre tačno 40 godina, baš u onoj Orvelovoj 1984., koja je može biti bacila svoje fatalne čini i na njihovu nepokornu egzistenciju. Ko bi rekao da će se otada Ministarstva ljubavi, mira, istine i obilja razmnožiti ovim svetom i spržiti humani potencijal homo sapiensa? Ekatarina Velika kao da je naslutila tu jesen naše posustale civilizacije i već na prvom svom ostvarenju oplakala njene tragične zablude. I dala zatim obećanje euforije za sve buntovnike i neprilagođene, posejala ekstazu mladosti odavde do iskona, usmerivši svoju senzualnu strelu ka sestrinstvu i bratstvu čovečanstva, izjednačenih u svemu.

Ali, pesnici kosmosa ionako uvek žive u prošlosti ili budućnosti. Margita Magi Stefanović jedna je od tih vizionarki koje su svojom urođenom finoćom strpljivo prerađivale halapljivu pomamu sveta. Bila je jedino dete svog oca, televizijskog i pozorišnog reditelja Slavoljuba Stefanovića Ravasija i majke Desanke. Perspektivna pijanistkinja, ponikla iz ugledne klase profesorke Miroslave Lili Petrović. Diplomirani arhitekta. Voljena devojka Srđana Vejvode, koji nam je ustupio toliko neverovatnih fotografija iz najranijih dana osamdesetih prošlog veka za izložbu Magi – Kad krenem ka, postavljenu proletos na Platou ispred Umetničkog paviljona “Cvijeta Zuzorić”. Poštovana koleginica u bendu koji je bio njena druga porodica. Obožavana umetnica širom Jugoslavije, uzor za nebrojeno mnogo mladih muzičarki koje su kročile na scenu čak decenijama kasnije, ohrabrene i nakon toliko vremena njenom odvažnošću.

A Margita sâma predstavlja još jednu ličnost u nizu koji započinje monahinjom Jefimijom, preko kompozitorke Ljubice Marić, pa sve do današnjih izvanrednih autorki poput pesnikinja Ane Ristović i Jelene Žugić, slikarke Simonide Rajčević, muzičarki Konstrakte i Sajsi MC.

...

U aprilu ove godine – u organizaciji Doma omladine Beograda – Dragan Ambrozić i ja napravili smo svojom izložbom Magi – Kad krenem ka pre svega posvetu Margiti Magi Stefanović, ali i svim drugim protagonistkinjama novotalasnih previranja u našoj ondašnjoj, socijalističkoj popularnoj kulturi. Cure su bile muze, autorke, muzičarke, vokalne frontmenke, fotografkinje (Goranka Matić!), umetnice i umetnička dela same po sebi tokom tih nestvarnih osamdesetih. Među svima njima Magina aura imala je svoj naročit sjaj, a dugo trajanje na vrhovima jugoslovenskog rok izraza svedočilo je o visokom kvalitetu njenih sviračkih i aranžerskih moći.

...

Tokom te decenije bili smo zatrpani Margitinim spektakularnim fotografijama – naslovne strane albuma, intervjui, plakati – njeno egzotično lice i prilika mamili su pažnju i divljenje. Ali ne, nismo se odlučili za takve fotografije. U pokušaju da rehabilitujemo Magi kao izuzetnu ličnost i jasno je odvojimo od ružnih priča u kojima se mnogo toga pogrešnog o njoj zaključivalo, želeli smo da na našoj izložbi budu predstavljeni isključivo radovi onih osoba koje su je blisko poznavale i – volele. I upravo to ljubavno osećanje zapljuskuje najpre njene najranije fotografije s početka 1980-ih, koje je napravio Srđan Vejvoda beležeći njenu mladalačku naivnost, ali i nedvosmisleno snažan karakter, njen modni šik blistave oštrice, ukratko sve one pripremne radnje da ubrzo postane rok zvezda.

...

Fotografije Srđana Vejvode i Goranke Matić na izložbi uskoro će početi da se prepliću – kako je već Margita zakoračila na rok pozornicu SKC-a – potom će se u potpunosti predati Gorankinom objektivu, idući prema vrhuncima onih najslavnijih EKV dana krajem 1980-ih, da bi Aleksandar Kujučev zaokružio ovaj niz svojim briljantnim fotografijama Ekatarine Velike, napravljenim za njihov poslednji studijski album Neko nas posmatra iz 1993. Kraj.

...

Pripremajući katalog izložbe koji je sada pred nama, Dragan i ja ponovo smo prolazili kroz lepotu beogradskih ulica, na kojima Margita kao da je snimana juče, gledali omađijani njen nasmejani zagrljaj sa Gorankom što ga je ovekovečio Goran Vejvoda, njen spiritualni zanos na prvim koncertima benda, njenu zagledanost u neku mističnu daljinu kojoj se smeši na gotovo nezemaljski način.

A ipak je sve vreme srećna, snažna, to jednostavno izbija sa ovih fotografija, i ta sreća i snaga čuvaju je u kapsuli jednog vremena koje se dugo opiralo slomu. Krah Jugoslavije bio je svojevrsna bezdušna egzekucija Ekatarine Velike i ko zna još koliko bendova širom nekadašnje SFRJ. Odloženo, njihov broj – individua, grupa – bio je i mnogo veći. Ali, lepota, mudrost i radost ovog sastava, Margitine duboke tamne oči i neprikosnovena kosa zauvek su ostali utisnuti u kamenu epohe. Njihove tragove otkrivamo i danas kao tajanstvene zapise velikog dostojanstva.

U doba kada se zahtevala neophodna okorelost, Margita i njeni saborci iz benda Katarina II/Ekatarina Velika nisu se pokazali kao kovina voljna da se savija, niti su pristajali da budu bedno ućutkane, zgažene lutke. I u srećnim, i u onim drugim vremenima, ovaj plemeniti naraštaj smatrao je svojom ljudskom obavezom da naseli vlastito ja dobrotom i maštom rasađujući dalje tu čudesnost okolo. Šteta što rđava razdoblja uvek lakše smožde one najispravnije nego one koji se na vreme pognu.

Svejedno ćemo zauvek upamtiti osećaj gospođice Margite za zvuk.