Kraj maja 1992. godine. SFR Jugoslavija se raspala a na njenoj teritoriji nastaju nove države – Slovenija, Hrvatska, SR Jugoslavija, Makedonija… Bosna i Hercegovina gori u već dvomesečnom ognju rata čiji se završetak tada nije mogao predvideti drukčije nego da će put do njega biti krvav. Ono što nazivamo međunarodnom zajednicom nije se proslavilo ni doslednošću ni odlučnošću u prethodnim slučajevima „slovenačkog“ i tada još nedovršenog „hrvatskog“ rata; možda zato širenje i eskalacija sukoba u BiH relativno brzo dovodi do uvođenja sankcija SR Jugoslaviji, sankcija koje će potrajati naredne tri godine.
Pomalo neuobičajeno – a svakako neočekivano, pokazaće se – Rezolucija 757 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija osim svih drugih kaznenih mera traži od zemalja članica, u tački 8b, „da preduzmu neophodne korake za sprečavanje učešća u sportskim događajima na svojoj teritoriji lica ili grupa koje predstavljaju SR Jugoslaviju (Srbija i Crna Gora)“. Situaciju sigurno nije olakšavala okolnost što je zahtev SR Jugoslavije da po automatizmu nastavi članstvo u Ujedinjenim nacijama – odbijen. Povrh svega, uvedena je i obaveza svih država, uključujući i one koje nisu članice UN-a, da deluju u skladu s Rezolucijom 757 bez obzira na ugovore, sporazume ili obaveze koje su postojale pre njenog donošenja.
Sportisti SR Jugoslavije su se tako našli u težoj situaciji no što je to bilo isključenje sportista Južnoafričke Republike sa međunarodne scene zbog politike aparthejda – jer su te sankcije neke od vodećih svetskih zemalja ili sportskih organizacija otvoreno ignorisale.
JUBILEJI, JUBILEJI: Tog leta 1992. domaćin Olimpijskih igara bila je Barselona, a jedan od razloga da se takmičenja održe u Španiji bio je i obeležavanje petstote godišnjice Kolumbovog „otkrića“ Amerike. Jugoslovenski olimpijski komitet (JOK), jedan od 15 s najdužom tradicijom članstva u Međunarodnom olimpijskom komitetu (MOK) – tada je obeležavao 90 godina članstva, kao što ove godine obeležava 100 – našao se u nesumnjivo najtežoj situaciji od osnivanja (1910).
Toj temi, zbivanjima oko nje, sportskoj diplomatiji, podršci i suprotstavljanjima na koje je nailazio JOK, posvećena je prošle nedelje promovisana knjiga slavnog olimpijca, vaterpolo reprezentativca, bivšeg saveznog ministra sporta (u vladi Milana Panića), člana Predsedništva i generalnog sekretara JOK-a, Đorđa Perišića „Opstanak i povratak“ (Službeni glasnik, Beograd). Neobično za sportsku literaturu, Perišićev poduhvat nije memoarski, mada je lično učestvovao u gotovo svim događajima, nije ni feljtonsko publicistički u onom najpovršnijem smislu, već predstavlja važan doprinos istoriografiji sporta na području bivše Jugoslavije i Srbije. Ukratko, to je niz dokumenata i autentičnih svedočenja uz minimum ličnih komentara – što je velika dragocenost na trusnom tlu novonastalih država, od kojih sve nastoje da se naknadno što dublje ukorene u svakakve tradicije, među kojima je sportska, svetski veoma prepoznatljiv i preporučljiv „brend“. U tom smislu, dovoljno je setiti se stogodišnjaka Leona Štukelja uz američkog predsednika na otvaranju Igara 1996. Taj gimnastičar, Slovenac Štukelj, osvojio je najveći broj olimpijskih medalja za – Kraljevinu Jugoslaviju, a u Atlanti je gostovao kao tada najstariji živi olimpijski pobednik na svetu.
„Sportske“ odredbe Rezolucije 757 odmah su primenjene: prve žrtve bili su košarkaši, isključeni s međunarodnog turnira u Monpeljeu i iz kvalifikacija za Olimpijske igre; i fudbaleri, isključeni s Evropskog prvenstva u korist Danske (koja će na njemu trijumfovati).
ZAMEŠATELJSTVO: Barselona je – ili, preciznije, španska vlada koju je obavezivala Rezolucija 757 – trebalo da otkaže učešće takmičara SRJ na jubilarnim Olimpijskim igrama. Tu počinje zamršen pravno-političko-organizacioni spor. Poziv na Olimpijadu 1992. MOK je, po tradiciji, nacionalnim olimpijskom komitetima poslao godinu dana ranije. Taj „najviši“ poziv bi, po Rezoluciji Saveta bezbednosti UN-a trebalo da „otkaže“ domaćin Igara, Barselona tj. Španija a ne MOK, koji u strukturi međunarodnih organizacija tradicionalno zauzima pomalo ekscentrično mesto, pa makar i zato što nema svoje „članstvo“ u smislu predstavnika država i/ili sportova, već komunicira sa nacionalnim olimpijskim komitetima, svojim „sportskim ambasadama“ diljem sveta.
Predsednik MOK-a Huan Antonio Samaran će se u ovim, kao i u nekim ranijim i mnogim potonjim događajima, pokazati kao naš prijatelj. Spremno je prihvatio molbu JOK-a za sastanak na kom bi trebalo potražiti rešenje problema učešća jugoslovenskih sportista ne samo na Olimpijadi u Barseloni, nego i na drugim međunarodnim takmičenjima i susretima. Sastanak je održan u Lozani, 9. juna 1992, bez konkretnih odluka osim podrške MOK-a svim aktivnostima SRJ koje bi omogućile učešće sportista na Igrama. Huan Antonio Samaran je sam inicirao vanredni sastanak Izvršnog komiteta MOK-a nedelju dana kasnije, na kom je zaključeno da poziv JOK-u za učešće na Igrama važi sve dok ne bude povučen, da se prima na znanje pismo vlade Španije koja je obavezna da učešće jugoslovenskih sportista na Olimpijadi spreči – ali da nikakva konačna odluka o tome neće biti doneta do 11. jula i zvaničnog otvaranja Olimpijskog sela u Barseloni.
U takvom cajtnotu i tri dana pre pomenutog roka, odnosno 17 dana pred otvaranje Igara, 8. jula 1992. na sastanku u Lozani MOK donosi svoju rezoluciju o učešću sportista SR Jugoslavije, BiH i Makedonije. Po toj rezoluciji, MOK će sportistima SRJ pomoći da učestvuju na Igrama „a da pritom ne predstavljaju SRJ (Srbija i Crna Gora), niti bilo koju formu države, zemlje ili nacije“ – što, zanimljivo u neobičnoj doslednosti tog aristokratskog stava, znači i da će sve troškove učešća te ekipe čije je ime Nezavisni tim ili Nezavisni olimpijski učesnici, uključujući i džeparac i nagrade – platiti MOK. Svi članovi tima obavezni su da potpišu obavezu da „neće predstavljati Jugoslaviju ili neku drugu formu države, zemlje ili nacije. Pored toga, oni će se obavezati da će se uzdržati od bilo kakvog oblika političkih izjava ili druge političke demonstracije, što uključuje bilo kakvu i svaku vezu sa Jugoslavijom…“ – inače će biti trenutno izbačeni sa Igara. Eventualnim osvajačima medalja na pobedničkom postolju podiže se olimpijska zastava i svira (skraćena) olimpijska himna.
Pored sportista SRJ na Igrama u Barseloni će pod zastavom MOK-a nastupati ekipe Zajednice nezavisnih država (bivši Sovjetski Savez, bez Litvanije, Letonije i Estonije), BiH i Makedonije.
SUDBONOSNI CAJTNOT: Delegacija JOK-a na ovom sastanku imala je 30 minuta da odluči hoće li prihvatiti predlog MOK-a. Odluka je doneta s obzirom na realnu opasnost da bi odbijanje učešća na Olimpijskim igrama pod pomenutim uslovima kasnije moglo izazvati lavinu i zato predstavljalo ozbiljan rizik gubljenja članstva i statusa u mnogim međunarodnim sportskim organizacijama. Na osnovu pristanka JOK-a na predloženi oblik nastupa, načinjen je ugovor o učešću na Olimpijskim igrama u Barseloni; sutradan su dogovoreni detalji o smeštaju sportista pošto su mesta drugih učesnika već bila raspodeljena.
Kao u svakoj drami, razrešenju su prethodile peripetije. Tri dana pred svečano otvaranje, 22. jula 1992. MOK obaveštava Beograd da je Savet bezbednosti UN-a prethodnog dana doneo odluku da na Olimpijskim igrama sportisti SRJ ne mogu učestvovati ni u jednom ekipnom takmičenju, jer „treba da je jasno i očigledno da se sportisti u pitanju takmiče isključivo u svom ličnom i individualnom svojstvu i u tom smislu oni ne smeju da se pojavljuju zajedno kao tim u bilo kakvoj prilici ili ceremoniji…“ U skladu s tim, Komitet Saveta bezbednosti UN-a donosi odluku da u Barseloni mogu nastupiti atletičari (ali ne u štafetama), kanuisti i kajakaši, veslači, biciklisti, mačevaoci, ritmičari, plivači, stonoteniseri, rvači, streljači, džudisti i teniseri. Tako Ujedinjene nacije na sebe preuzimaju i posao nekog superselektora, uz obrazloženje da bi „učešće jugoslovenskih sportista u bilo kom ekipnom sportu neizostavno podsetilo na predstavljanje njihove zemlje i zato bi to bilo u suprotnosti sa sankcijama koje su joj postavljene Rezolucijom 757“. Tek usput, da se zna, „izbacivanju“ naših takmičara u ekipnim sportovima uveliko su doprinele inicijative predstavnika Ekvadora, Mađarske i Austrije.
U ovom slučaju JOK je imao mnogo više od 30 minuta za odlučivanje, čitavih nekoliko sati u kojima su sportski savezi, o čijim je sportistima bila reč, zaključili da će pristati i na najnovije uslove Saveta bezbednosti. „Nezavisni tim“ pošao je iz Beograda na dan otvaranja Igara, 25. jula. Putovali su autobusom do Budimpešte, odakle su avionom Svis era koji je obezbedio MOK odleteli za Barselonu i tamo sleteli u vreme kad je ceremonija otvaranja uveliko trajala. Poslednjeg dana Igara Huan Antonio Samaran priredio je poseban prijem za članove „Nezavisnog tima“: od sportista na njemu su bili Jasna Šekarić (streljaštvo, srebro), Aranka Binder i Stevan Pletikosić (streljaštvo, bronzane medalje), Goran Maksimović (strelac, peti), Dragutin Topić (skoku uvis, osmi), Dragan Perić (kugla, sedmi), Goran Kasum (rvač, šesti), Senad Rizvanović (rvač, osmi), stonoteniski dubl Ilija Lupulesku – Slobodan Grujić (5-8. mesto).
Svi oni potpisali su apel MOK-u da u buduće za vreme održavanja Olimpijskih igara ne važe nikakve sankcije. Ta želja neće se ispuniti.
ODLOŽENI POVRATAK: Tokom naredne dve godine svi napori JOK-a, uveliko podržani stavovima međunarodnih sportskih organizacija i MOK-a, nisu doveli do ukidanja zabrane učešća na međunarodnim susretima, turnirima i prvenstvima. Inicijative i apeli koji bi, uz podršku MOK-a, dospeli do razmatranja završavali su, uglavnom, preširokim i opšteprihvatljivim stavovima koji nikoga nisu obavezivali.
Do ključne promene došlo je 28 meseci posle uvođenja sankcija, 23. septembra 1994. Savet bezbednosti UN-a usvaja Rezoluciju 943 kojom se zabrana učešća na sportskim takmičenjima i u kulturnoj razmeni suspenduje na 100 dana. Definitivni „službeni“ povratak jugoslovenskih ekipa na međunarodnu scenu dogovoren je u Atlanti, sredinom novembra 1994.
Na Olimpijske igre naši sportisti vratili su se 1996. godine u Atlanti – opet jubilarne, ovog puta „centenijalne“ igre, održane 100 godina od početka modernog olimpijskog pokreta. Strelci su i ovog puta bili najbolji – Aleksandra Ivošev osvojila je zlato i bronzu, košarkaši srebro, a odbojkaši bronzu.
