Odlazak Madame Edith

Početkom avgusta u Londonu je preminula pozorišna i televizijska glumica Karmen Silvera. Njen je život okončan u osamdesetoj godini, u domu/pansionu za penzionisane glumce (sic!) u Nortvudu, zapadni London. Ime Karmen Silvera malo će kome ovde išta značiti, međutim, ako napomenemo da se radi o Madame Edith iz BBC-ove serije „Allo, allo“, jedva da ima ikoga ko deli transgeneracijsku „popudbinu“ odrastanja na kultnim televizijskim serijama i drugim popkulturnim artefaktima jedne još žive „bolje prošlosti“ koga neće ozariti samo spominjanje lika tog dražesnog i neodoljivog matorog gabora bez sluha, koji sa svojim zvocavim malograđanskim Pravom Zakonite Supruge povazdan kerberski stoji između svog muža Renea i njegove romantično-erotske sreće sa mlađanim konobaricama Mimi i Ivet…

Ne sećam se više kada je tačno ova serija prvi put emitovana u sistemu rahmetli JRT, ali je to svakako bilo pre, znatno pre kanibalskih južnoslovenskih ratova devedesetih, u ono koliko izazovno toliko i – u ovoj rezigniranoj retrospektivi, sada, kada o sebi znamo sve ono što bi bilo bolje da nismo nikada saznali – varljivo vreme posttitoističke nade, kada smo sebi dopuštali razumni (?) optimizam i veru da će naša šašava zemlja, taj blago nadrealni mentalno-kulturno-politički sukus jednog turbulentnog Potkontinenta, posle perioda mira i diktature krenuti ka periodu mira i demokratije… U tom je ušuškanom a ipak obećavajućem i uzbudljivom svetu YU-osamdesetih, „Allo, allo“ bio jedan od naših široko popularnih, svima razumljivih i dostupnih saveznika u borbi protiv političke, ali i kulturne Gerontokratije, odavno na vlast zasele na „klasnoj“ i ideološkoj osnovi: ironični, relaksirani, impresionirajuće blasfemični pristup jednom zapravo nepojamno strašnom ratu – u kojem su i Britanci podneli nemale žrtve – bio je toliko drugačiji od nekrofilne i morbidne Kulture Epopeja na kojoj se baziralo ovdašnje programirano i najstrože kontrolisano kolektivno sećanje na Veliki Rat (ili njegovo usmereno imaginiranje, uštambiljavanje u pod/svest posleratnih naraštaja). U seriji „Allo, allo“ čak je i Neprijatelj imao običan ljudski lik, što ni na koji način nije uistinu relativizovalo monstruoznost njegove Ideje i prakse, nego je samo – na zaobilazan način – potcrtavalo smrtoljubnu strast nacizma. Hoće se reći: iako ništa u seriji, s predobrim razlozima, nije ostavljalo ni mrvu sumnje koja je strana „prava“, a koja „kriva“, cela je freska rata u jednom zaturenom mestašcetu okupirane Francuske nužno upućivala na draž „veselog“ otkrivanja naličja pompeznosti, na onu brižno skrivanu, a autentičnu sliku rata kao zabave za ludake, a pokore za sve ostale, koji – u kakvim god krpama i odeždama bili zatečeni – zapravo žele samo da prežive Veliko Sranje, da nadžive Pir Manijaka i vrate se kući, vlastitim životima. Oh, da, i da se dočepaju skupocene Posrnule device s velikim dudama čuvenog flamanskog majstora Van Klompa, kao zaloga svoje berićetnije posleratne budućnosti… „Poruka“ ovog down–to–earth izrugivanja s „ratnim/patriotskim idealizmom“ svake sorte nije mogla biti subverzivnija, čak i u matičnom ostrvskom i širem zapadnoevropskom kontekstu, a kamoli po vukojebinama evropskog istoka i jugoistoka, gde su se na žilave plemensko-konfesionalne atavizme kalemili još i nanosi ideoloških mirko & slavko budalaština, tvoreći opasnu mutantnu miksturu od koje su vremenom pokretenjivali i najizdržljiviji.

Iako „popularan“ do – pa neretko i preko – granice populističkog, humor serijala „Allo, allo“ nikada nije računao s prostaštvom kao saveznikom; mada podatan i prijemčiv za „široke narodne mase“, taj je humor iole inteligentnijem i senzibilnijem gledaocu ipak davao više, nagrađivao ga nekonvencionalnim cakama i detronizirajućim, oficijelni-patriotizam-dekonstruišućim momentima koji su drugima promicali. U tome je njegova „revolucionarna“ uloga i diskretna spona sa vrhunskim produktima „nihilističkog“ intelektualnog TV-humora poput „Letećeg cirkusa Montija Pajtona“, serije koja je sistematski potkapala tradicionalne Stubove Društva, svodeći, recimo, popove i generale – te namrgođene simbole represivnosti svetovne i „duhovne“ vlasti – na groteskne pajace… Razume se da sitcom Allo, allo nije mogao imati onu snagu, kvalitet i prevratnički potencijal kakav je „pajtonovce“ svrstao u antologiju značajnih kulturnih dobara XX veka na globalnom nivou, ali je urnebesna travestija svih stereotipa – neretko upravo kroz sumanutu, prenaglašenu eksploataciju stereotipa, nacionalnih, političkih, polnih – koju su ponudili njegovi autori bila dovoljno ubedljiva i snažna da izdigne ovaj serijal nekoliko kopalja iznad (inače visokokvalitetne!) britanske TV-konfekcije za jednu, dve ili tri sezone. Otuda se reprize ove serije i dan-danas besomučno vrte, bezbrojne replike i gegovi se reprodukuju i pamte, a mnogi kolekcionari čuvaju sve dostupne epizode na svojim hedonistički ishabanim VHS-ovima…

Bog zna koliko je puta Na Ovim Prostorima tokom devedesetih i u ovom tužnom trećem milenijumu reprizirana ova serija, na raznim (para)televizijama Brdovitog Balkana, sa najčudnovatijim titlovima i prevodima?! Brutalno isterani iz one lažno „postistorijske“ situacije zavodljivih osamdesetih, u kojoj su i najzagriženiji antikomunisti među nama zapravo intimno verovali u jednu tipično „komunističku“ Iluziju Progresa: da je lokalna, potkontinentalna Istorija već ispričala sve ono krvavo i ružno što je imala da kaže, i da nam preostaje još samo onaj hašekovski „umereni napredak u granicama zakona“, gledali smo tu sada već staru televizijsku trakavicu iznova, novim očima, blizu svakog zla. A to zlo, ono je „banalno“ i strašno u svojoj banalnosti, ne samo kod Hane Arent nego i u ovom lakozabavnom TV-serijalu. Pred neskladnim kreštanjem i zapomaganjem te drage, nadobudne duše iz Nuviona, naše Madame Edith, mogu se uši začepiti sirom, ali pred zapovednim, krvožednim urlikanjem Stvarnoga Zla nije bilo dostojne odbrane, osim jedne: da se Zlo ne čini i da se Zlu ne metaniše i ne suflira. Siguran sam da je i Karmen Silvera, taj mali, samozatajni, lucidni svedok XX veka, znala sve o tome.