Od Porta može da se uči

Ovog leta ponovo sam posetio Porto. Tom prilikom, nastavio sam da obilazim arhitektonske objekte na koje njegovi građani i ne samo oni, mogu da budu vrlo ponosni. Šetnja je jedna od mojih omiljenih aktivnosti, ni jako sunce me ne sprečava da uživam u njoj. Ne sećam se da sam ijednom, šetajući Portom, čuo da su vozači koristili sirene, a kamoli da su trubili agresivno (ili je to samo moj naknadni utisak, za koji postoji neki razlog). Objekti koje sam hteo da vidim uglavnom nisu u strogom centru grada. U pitanju su dela arhitekata Alvara Size i Eduarda Sota de More, portreti modernog Porta. Njihovi objekti neka su od lica savremenog identiteta ovog grada.

Siza i Soto de Mora studirali su arhitekturu na Visokoj školi lepih umetnosti iz koje se izdvojio Arhitektonski fakultet, na kome su i predavali. Kada sam obišao kompleks tog fakulteta, video sam petlove kako slobodno hodaju travnjakom, što mi je bilo vrlo simpatično. U Ulici Aleišo, veoma mirnoj i blizu reke Doro, u zgradi broj 53 – takođe Sizin objekat – nalaze se biroi obojice arhitekata. I ona je bela, poput većine njegovih drugih dela. Zauzvrat, Soto de Mora projektovao je zgradu sa stanovima u kojima žive (rad na ta dva objekta odvijao se dobrim delom istovremeno). Ti simetrični gestovi ukazuju na međusobno uvažavanje i prijateljstvo.

Saradnja je još jedna dimenzija odnosa između ovih arhitekata. Tokom sedamdesetih, Soto de Mora sticao je arhitektonsku praksu kao Sizin saradnik. Sa drugim arhitektama radili su na projektu Sao Viktor. Smešten visoko iznad reke, taj stambeni kompleks izgleda kao akropolj siromašnih. Jedan od Sizinih projekata – povezan sa Sao Viktorom a u kome je njegov mlađi kolega takođe učestvovao – jeste kvart Bosa. Nastavili su da sarađuju i pošto je Soto de Mora oformio svoj biro. Siza je pisao o kulturnom centru Kaza daš arteš, jednom od prvih projekata Sota de More. Za taj objekat, pored drugih materijala, koristio je granit, što će činiti i u drugim projektima. Severna Portugalija obiluje granitom i on je tipičan za arhitekturu Porta. Taj mu kamen daje visok stepen vizuelne ujednačenosti.

foto: iz privatne arhive

U svakoj ulici Porta postoji nešto što može da zaokupi pažnju osobe osetljive na pitanja arhitektonskog izraza. Često sam šetao Avenijom Boavišta. Duga je više od pet kilometara i pored mesta gde počinje – trga i kružnog toka poznatog kao Rotunda Boavišta – nalazi se metro stanica Kaza da muzika, prepoznatljiva po jednostavnim i upečatljivim otvorima kružne osnove na svom plafonu, koji odgovaraju formi obližnjeg trga. Soto de Mora, zadužen za projektovanje stanica metro sistema Porta, potpisuje i ovu. Toranj Burgo i fizički i estetički nadmašuje zgrade u svom neposrednom okruženju. Drugi objekti Soto de More na toj aveniji, kao i većina onih vezanih za nju koje je Siza projektovao samostalno ili koautorski, nazvani su na osnovu njenog imena, poput zgrade Boavišta i rezidencijalnog kompleksa Kinta da Avenida. Može se reći da je šetnja ovom ulicom dovoljna da se u priličnoj meri sagledaju dostignuća portugalske i evropske arhitekture na prelazu prošlog u ovaj vek.

Do Muzeja Seralveš, svedene strukture ispružene među drvećem velikog parka na čijem obodu se nalazi, uglavnom sam dolazio Avenijom Marešal Gomeš da Košta. U toj je luksuznoj ulici, koja kreće od Boavište, kuća slikarke Armande Pasoš, takođe Sizino delo. Kada sam stigao do kulturnog centra Kaza do sinema Manoel de Oliveira, prvo sam se susreo sa jednim licem tog objekta Sota de More. Čini ga “prazan” pravougaonik i tu apstraktnu formu povezao sam sa uličnom fasadom kuće Armande Pasoš. Te dve čiste površine – jedna siva, druga bela – kao da međusobno komuniciraju. O tome razmišljam dok vodim nemi “razgovor” sa ovim objektima. Posmatrana sa ulice, neka od dela ovih arhitekata skrivena su iza zidova ili tek vire iznad njih.

Obe spomenute avenije vode ka Atlantiku. Boavišta kao da se uliva u njega, dok se Mal Gomeš da Košta proteže do jezgra dela Porta koji se zove Foš de Doro (reč po kome je dobio ime na portugalskom znači “ušće”, s obzirom da se nalazi na mestu gde reka utiče u okean) i nekih od stambenih objekata koje je projektovao Soto de Mora. Na toj obali Porta prostiru se peščane plaže. Siza završava tekst čiji je jedan od naslova “Reka Doro objašnjava grad Porto” sledećim rečima: “Posetilac takođe može da izađe da otkrije grad, da se izgubi po ulicama Porta, među njegovim ljudima, možda najbolja opcija za onoga ko bi hteo da ga upozna”.

Posetioci Porta neskloni dugim šetnjama mogu, naravno, da koriste i metro. U njegove stanice treba da uđu ili siđu i oni koji vole pešice da prelaze velike razdaljine. Jedna od njih je Sao Bento – poverena Sizi – na čijim su zidovima, obloženim kvadratnim keramičkim pločicama pastelnih boja, i crteži ovog arhitekte i umetnika. Odista je velika odgovornost projektovati i graditi u centru Porta, a ona ne bi smela da nedostaje ni u odnosu na čitavu njegovu teritoriju. Čini se da ovaj grad svojim arhitektonskim nasleđem obavezuje svakoga ko hoće da mu doda neku građevinu da poštuje očekivani nivo. Od Porta može da se uči. U odnosu na arhitekte koje su školovane u tom gradu i ceo svoj život ili njegov najveći deo proveli u njemu, ne radi se samo o obavezanosti, već i o naviknutosti na fino arhitektonsko i prirodno okruženje.

Reč “arhitektura” možda bi ponekad trebalo pisati u množini. Na tom tragu, Soto de Mora u zapisu “Porto, arhitektura i njegova škola” primećuje: “Grad i teritorija nisu uniformni; to je njihova priroda. Umesto toga, postoje arhitekture koje se ističu, koje su se učvrstile do te mere da su dostigle status modela, kao takvih, prenosivih. Porto nije izuzetak”. U ovaj članak nisu stali svi objekti Size i Sota de More u Portu (da ne govorim o njihovim projektima koji nisu izvedeni). Pravilno predstavljanje svih njih zahtevalo bi čitavu knjigu, što pokazuje koliki je u stvari doprinos ovih arhitekata njihovom gradu.

Sa Sizom i Sotom de Morom nisam se susreo samo posredstvom njihovih objekata. Kako bi se upoznao jedan arhitekta, primaran je susret sa njegovim delima. Međutim, on može da kaže nešto o svojim objektima što njihov posmatrač ne vidi (građevine “ćute”). Ovog puta, imao sam privilegiju da razgovaram sa Sotom de Morom. Takođe je bio sunčan dan i, prolazeći pored hortenzija u dvorištu zgrade u Ulici Aleišo, uputio sam se ka njenom prvom spratu (Sizin biro je na drugom). Razgovori sa Sizom i Sotom de Morom nisu se sveli isključivo na arhitektonske objekte, pa ni na one koje sam posmatrao u Portu. Mogućnost da ih lično upoznam i uz kafu pitam ono što me zanima u vezi sa njihovim delima za mene je zaista jedinstveno iskustvo. Ta tvrdnja možda deluje kao fraza, ali to ne negira njenu istinitost.