Košarkaši Partizana mogu u plej-in Evrolige samo u malo verovatnom slučaju da pobede Valensiju, a Crvena zvezda istovremeno dobije Efes usred Istanbula.
To će lakše podneti samo oni „realni“ navijači večitih, oni koji „uvek navijaju za srpske klubove u Evropi“. Ostalima ovakav rasplet donosi tek kiseo osmejak.
Zvezda je odavno otpisana i ništa bolje nije ni zaslužila igrom. Partizan je bio taman za toliko bolji da mu je sudbina u rukama Zvezde.
Ako se desi malo verovatno da „Zvezda odigra za Partizan“ – i dakako da Partizan ne kiksne protiv Valensije – crno-beli će imati tanušnu šansu da sa dve pobede na strani ipak uđu u plej-of. To bi donekle spasilo očajnu sezonu beogradskih klubova u Evroligi.
Lopta ipak ne laže
Možda na to još nismo navikli, ali Partizan i Zvezda nisu ili ne bi smeli da budu ubogi autsajderi evropske košarke. Po budžetima su „tu negde“ sa većim delom Evrolige, a po očekivanjima i najavama negde između Real Madrida i Čikago Bulsa iz devedesetih.
Da ne ulazimo sada – a možemo drugi put – u političke priče ko je čiji mezimac i ko koliko para dobija od „države“. Te priče nisu beznačajne, naprotiv, ali na kraju lopta ne laže.
Možda „Vučić“ – kao simbol sistema – ima veze sa koječim u državi, ali sigurno nema veze sa tim što se Zvezda blamira protiv nejake Albe ili Asvela sa kojima čini tužni trijumvirat začelja. Niti sa tim što su košarkaši Partizana u barem šest utakmica sezone poslednje minute odigrali kao kadeti srpskoligaškog kluba.
Silom prilika, a pomalo i sindromom Makabija iz nekih prethodnih godina, Zvezda je morala pred sezonu da promeni takoreći ceo tim. Potpisivala je igrače kao pijani milioner i došla dotle da cela igra zavisi od čoveka sa statusom košarkaškog mađioničara koji pak ima punih 37 godina.
Partizan je bio u lagodnijoj situaciji, trebalo je „samo“ zameniti par bitnih igrača koji su otišli. To je urađeno traljavo i sporo, posle promašene odluke da se čeka potpis Nikole Mirotića i još sumanutijeg razvoja situacije sa Jamom Madarom. Ono što je na kraju napravljeno retko izgleda kao tim sposoban da igra u kontinuitetu.
Evo već je april, a Partizan i Zvezda češće liče na tek okupljene sastave u pripremnom periodu, bez definisane hijerarhije u timu i rotacije. Kao da ne treba da se uskoro pobiju za titulu u ABA ligi.
Hajp je ipak tu
A opet, košarka je ponovo glavna igra u gradu, traži se uvek karta više, Beograd je postao neka vrsta Instagram-atrakcije. To su sve aduti u pokušajima da se od Evrolige iskamči solidnija garancija da će oba beogradska kluba biti deo tog cirkusa i narednih godina.
Nad celim takmičenjem se nadvija utisak da ništa nije sigurno, pa da više ni titula u regionalnoj ligi ne mora biti garant učešća u Evroligi. Dubai, Pariz, London, možda opet Rusija, sve to miriše na sveže pare, a pare su najbitnije. To je kapitalizam.
Da se ne lažemo, čitav hajp oko klupske košarke u regionu nikao je kad su se oba kluba našla u Evroligi istovremeno. I bez toga bi lako mogao da se ugasi. Da ne pominjemo što bi, u Srbiji, izbio tihi građanski rat ako bi samo jedan od dva kluba ostao u eliti.
Navijanje je patnja
Ne vrede tu pouke da je u pitanju samo igra, nekad lopta uđe, nekada ne uđe, ima boljih i lošijih sezona. Niti opšti pozivi da se mane megalomanskih najava i očekivanja.
Takozvano „loženje“ je ono što razlikuje Beograd od onih kežualnih posetilaca dvorana u Monaku ili Berlinu.
Bezglavo navijanje – da pardoniraju „realni“ navijači – uglavnom je patnja, jer patnje traju duže od radosti. Ko se sa tim pomiri, taj može bar da pati do dna.
A kada uhvati par sati trezvenosti, ipak stvari može da nazove pravim imenom: Sezona Zvezde u Evroligi očajna je, a Partizanova taman toliko bolja da sada visi o toj očajnoj Zvezdi. Sledeće sedmice će se mnogi kiselo smejati, kako god da prođe.
