Pokrajinski sud Severne Rajne Vestfalije u Kelnu presudio je prošle nedelje da je obrezivanje dečaka iz verskih razloga telesna povreda, što znači kažnjivo delo. „Ni roditeljsko pravo ni verska sloboda koju garantuje nemački Osnovni zakon ne mogu da opravdaju taj zahvat“, kaže se u obrazloženju presude. „Lekari u Nemačkoj su decenijama delovali u sivoj pravnoj zoni kada su obrezivali dečake iz verskih razloga, a da to nije bilo medicinski neophodno“, objavio je „Fajnenšl tajms Dojčland“. Čak i u pojedinačnim slučajevima koje su sudovi proglašavali nanošenjem telesne povrede, lekari su oslobađani optužbi. Najnovija presuda im sada oduzima tu mogućnost. „Sud se – za razliku od mnogih političara – nije uplašio da će biti kritikovan kao antisemitski ili netrpeljiv prema religiji“, izjavio je Holm Puke sa Univerziteta u Pasau koji se godinama zalaže za zabranu verskog obrezivanja. „Ova odluka ne samo što bi mogla da odredi pravno postupanje u budućnosti, već u najboljem slučaju i da u dotičnim regionima pobudi svest o poštovanju osnovnih prava deteta.“
Slučaj koji je doveo do neuobičajene presude dogodio se u Kelnu, gde je jedan muslimanski lekar obrezao četvorogodišnjeg dečaka po želji njegovih roditelja. Posle dva dana došlo je do krvarenja zbog kojeg je majka odvela dečaka u stanicu hitne pomoći. Za incident je saznalo državno tužilaštvo i podiglo optužnicu. Prvostepeni sud proglasio je zahvat legalnim, ali se tužilaštvo obratilo pokrajinskom sudu, koji je obrezivanje proglasio teškim i nepovratnim uticajem na telesnu celovitost i narušavanjem fundamentalnog prava deteta na nju. Tako je jedan nemački sud prvi put proglasio neki verski običaj kažnjivim. „Telo deteta je nepopravljivo i trajno promenjeno obrezivanjem. Ova promena suprotstavljena je interesima deteta da kasnije odlučuje o svojim religijskim ubeđenjima“, kaže se u presudi, uz konstataciju da „pravo deteta na telesni integritet ima prednost pred pravom roditelja“.
Odluka suda – koja u nemačkom pravosuđu ne obavezuje druge sudove istog ranga, ali može biti tretirana kao presedan – izazvala je revolt nemačkih Jevreja koji je smatraju nečuvenim i beskrupuloznim činom.
„Obrezivanje novorođenih dečaka je deo judaizma i vekovima se praktikuje širom sveta“, izjavio je Diter Grojman, načelnik Centralnog jevrejskog komiteta.
PITANJE ZAKONITOSTI: S druge strane, čak i u zemljama u kojim je raširena praksa nereligioznog obrezivanja dece – u Sjedinjenim Američkim Državama, na primer – smatra se da je dečje obrezivanje „najstarija i najkontroverznija operacija na svetu“. Protivnici obrezivanja smatraju da je dečje obrezivanje narušavanje individualne autonomije i kršenje ljudskih prava. Pritom, interes deteta i interes roditelja su u ponečemu različiti: „Postoje granice roditeljskog prava izbora i oni nisu pozvani da traže medicinske operacije suprotne dečjem interesu.“ U tom kontekstu navode se i etički argumenti: uklanjanje zdravog tkiva bebe ne može biti roditeljsko pravo, a lekari koji to čine rade mimo svojih etičkih obaveza prema pacijentu, a tvrdi se i da neterapeutsko obrezivanje bez lične saglasnosti narušava nekoliko etičkih principa na kojima medicina počiva.
Švedska je 2001. godine donela zakon po kom nacionalna zdravstvena uprava licencira verske stručnjake koji obrezivanje dece obavljaju uz asistenciju lekara ili sestre obučene za davanje anestezije koja je obavezna. Svetski jevrejski kongres je još tada saopštio da je to „prva zakonska zabrana jevrejske religiozne prakse u Evropi posle nacističke ere“. Uz „ovlašćeno“ obrezivanje oko 3000 muslimanske i pedesetak jevrejske dece godišnje, u Švedskoj se ipak veliki broj obrezivanja i dalje obavlja ilegalno.
Jedan finski sud je 2006. godine roditeljsku odluku o obrezivanju četvorogodišnjeg sina proglasio za ilegalnu, ali nije dosuđena kazna. Dve godine kasnije Vrhovni sud Finske odlučio je da obrezivanje deteta iz religioznih razloga, ako se obavlja kako treba, nije zločin. Finska vlada je najavila da će legalizovati ritualno obrezivanje ako ga obavlja lekar „u skladu s roditeljskim željama i uz saglasnost deteta“. Decembra 2011, međutim, helsinški okružni sud saopštio je da odluka Vrhovnog suda ne znači da je obrezivanje legalno iz bilo kog nemedicinskog razloga. Sud se pozvao na Konvenciju o ljudskim pravima i biomedicini Saveta Evrope, koji je Finska ratifikovala 2010. godine.
Australija je 2007. godine obustavila praksu nemedicinskog obrezivanja u javnim bolnicama, ali obavljanje operacije u privatnim nije zabranjeno.
PITANJE HIGIJENE: U Sjedinjenim Američkim Državama se većina muške dece obrezuje, potpuno nezavisno od vere, odmah po rođenju. U širenju te prakse krajem XIX i početkom XX veka učestvovao je i dr Džon Harvi Kelog, poznatiji kao osnivač industrije za proizvodnju žitnih pahuljica. U okviru širokog pokreta borbe protiv masturbacije oko 1880. godine on je plasirao tvrdnju da će obrezani dečaci manje masturbirati, a za devojčice koje masturbiraju preporučivao je spaljivanje klitorisa kiselinom. Obrezivanje se relativno brzo raširilo u praksi, dok su slične intervencije kod devojčica zabranjene. Osim predrasuda o masturbaciji, na širenje prakse obrezivanja uticala je tadašnja teorija bolesti kao posledica dejstva klica i mikroba: klicofobija je dovela do odbojnosti prema prljavštini i telesnim izlučevinama. Obrezivanje je tako postalo „higijensko“, a držalo se da deluje preventivno i na zaštitu od sifilisa, fimoze, parafimoze, balanitisa i preteranog odavanja polnom uživanju koje, verovalo se, dovodi do paralize.
Prema različitim istraživanjima i na osnovu bolničkih statističkih podataka procenjuje se da je uspešna kampanja dovela do toga da je 1933. godine obrezana trećina novorođenih dečaka i da je u periodu od 1945. do 1971. procenat obrezanih Amerikanaca dostigao maksimum: oko 70 odsto (1945), 80 (1955), 85 (1965) i 77 odsto (1971). Po nekim drugim istraživanima, procenat obrezanih Amerikanaca dostigao je 91 odsto među rođenima sedamdesetih i 84 odsto kod rođenih u osamdesetim godinama. Između 1981. i 1999. godine procenat obrezivanja novorođenčadi bio je oko 60 odsto. Briga zbog stavova vršnjaka i pitanje kasnijeg samopotvrđivanja deteta je kod roditelja češći razlog za odluku od čisto medicinskih, mada je na održavanje stabilne stope obrezanosti na prelazu u XXI vek uticala i kalkulacija mogućih zdravstvenih dobitaka.
PITANJE MEDICINE: Medicinske informacije namenjene roditeljima ukazuju na to da su obrezana deca manje sklona infekcijama urinarnog trakta, posebno u prvoj godini života. Te infekcije su oko deset puta češće kod neobrezanih dečaka. Argument gubi na snazi ako se zna da manje od jedan odsto neobrezanih muškaraca ima problema s tim infekcijama. Obrezani muškarci nose manji rizik od raka penisa – mada je bolest retka i kod obrezanih i kod neobrezanih. Neka istraživanja ukazuju da obrezivanje može predstavljati dodatnu liniju odbrane od polno prenosivih bolesti, uključujući HIV. Problemi tipa iritacija, upala i infekcija češći su kod neobrezanih muškaraca. Higijena se lakše održava, mada i neobrezani dečaci nauče kako da je održavaju. Po nekim tvrdnjama obrezivanje smanjuje (ili povećava) osetljivost vrha penisa, snižavajući (ili pojačavajući) seksualno zadovoljstvo; reč je o nedokazanim subjektivnim ocenama.
Mada obrezivanje donosi neke medicinske koristi, ono nosi i potencijalne rizike – kao i svaki drugi hirurški zahvat. Komplikacije kod obrezivanja novorođenčadi su retke i javljaju se u oko 0,2 do tri odsto slučajeva. Među njima najčešće je malo krvarenje i lokalna infekcija, koje lekar lako sanira. Bol je najjači argument kod odlučivanja, ali se danas zahvat izvodi najčešće – ali ne po pravilu – uz anesteziju. Američka pedijatrijska akademija smatra da „postoje obimni dokazi da novorođenčad pri obrezivanju bez analgezije doživljavaju bol i fiziološki stres“.
Argumenti protivnika obrezivanja ističu da nema dokaza uporednih istraživanja po kojima obrezivanje utiče na manje obolevanje od raka penisa ili grlica materice kod partnerki; uz malo crnog humora može se reći da je veći broj penisa osakaćenih obrezivanjem, nego onih koje je uništio rak. Uporedna istraživanja među Evropljanima, koji su uglavnom neobrezani, nisu pokazala ništa veća zdravstvena odstupanja nego kod obrezanih Amerikanaca.
ISTORIJSKO PITANJE: Svetska zdravstvena organizacija procenjuje da je danas u svetu obrezano 664.500.000 muškaraca uzrasta 15 i više godina, što čini 30 odsto svetske muške populacije – a da gotovo 70 odsto u tom broju čine muslimani. Obrezivanje je rašireno u muslimanskom svetu, delovima jugoistočne Azije, Afrike, SAD, Filipina, Izraela i Južne Koreje. Relativno je retko u Evropi, Latinskoj Americi, delovima južne Afrike i većem delu Azije i Okeanije.
Istorija muškog obrezivanja nije jasna; po različitim teorijama počeci su povezani sa religioznom žrtvom, delom obreda inicijacije, oblikom simpatičke magije za osiguranje muškosti ili plodnosti, povećanjem seksualnog zadovoljstva, doprinosom higijeni u sredinama gde je kupanje teško, označavanjem osobe višeg socijalnog statusa, ponižavanjem neprijatelja i robova simboličnim kastriranjem, razlikovanjem grupe obrezanih od susednih grupa, obeshrabrivanjem masturbacije i drugih društveno proskribovanih seksualnih ponašanja, uklanjanjem „suvišnog“ zadovoljstva, povećanjem atraktivnosti muškaraca, demonstracijom nečije sposobnosti da izdrži bol, muškom zamenom za menstruaciju ili proboj himena kod žena, kopiranjem nedostatka kožice kod važnog vođe…
Najstariji podaci o obrezivanju potiču iz starog Egipta; Herodot kaže da su Egipćani i oni koji su od njih to naučili jedini narodi koji se obrezuju. Obrezivanje je bilo uobičajeno, ali ne univerzalno, u starim semitskim narodima.
Grci su odbacivali obrezivanje smatrajući da je muškarac „stvarno“ go ako je vrh penisa vidljiv; taj stav je posle Aleksandrovih osvajanja uticao na smanjivanje obrezivanja na osvojenim područjima, ali i doveo do žestokih sukoba s Jevrejima (vidi okvir).
Jevrejsko ritualno obrezivanje znak je saveza s bogom i na njega su obavezni i oni koji pređu u judaizam. Što se islama tiče, neki teolozi obrezivanje – koje se ne pominje u Kuranu – smatraju preporučenim, a drugi obaveznim. Za razliku od judaizma, obrezivanje nije obavezno za one koji pređu u islam. Katolička crkva proklela je obrezivanje na koncilu u Bazelu i Firenci 1442; danas je neutralna spram obrezivanja u medicinskoj praksi. Ogromna većina hrišćana ne praktikuje obrezivanje kao religiozni postupak.
Raširenost obrezivanja varira zavisno od religije i ponekad od kulture, a vreme kada se obavlja je u rasponu od rođenja do ranih dvadesetih godina.
Posle bolničkog obrezivanja, uklonjena kožica se može koristiti u biomedicinskim istraživanjima, u proizvodnji preparata za negu kože, kalemljenje kože ili za lekove na osnovi beta interferona.
U delovima Afrike kožica se može potopiti u alkoholno piće pre nego što je pojede pacijent ili onaj ko je kožicu odstranio ili se daje životinjama. Jevreji je zakopavaju.
Već kod Tukidida pomenut, barbarski zazor od grčke atletske golotinje ostao je trajno. Lokalni otpor pojačan je verskom isključivošću i posebnostima. Pod Seleukidima od Aleksandrove smrti, Izrael je poseban primer. Već početkom drugog stoleća stare ere helenizacija stanovništva nailazila je na otpor autora istorijskih knjiga Starog zaveta. U Jerusalimu je sagrađen gimnasion, u kome su se „nagi mladići bavili sportom; pa i sveštenici su učestvovali u tome. Kao Jevreji, stideli su se svoga obrezanja, čemu su se Grci podrugivali, pa su mnogi putem operacije hteli otkloniti obrezanje“. Podatak o uklanjanju obrezanosti vraćanjem kožice nalazi se u prvoj knjizi o Makabejcima (1, 10-15) i pripada vremenu kada je vladao „grešni izdanak Antioh Epifan“ (sirijski kralj od 175. do 164. god. p.n.e. vladar) i kad „nađoše se u Izraelu ljudi opaki, koji stadoše uvjeravati mnoge: ´Hajde da sklopimo savez s narodima svojim susjedima, jer otkako se od njih odijelismo, snađoše nas mnoga zla´. I mnogima se to svidjelo. Štoviše, požuriše se neki od naroda i odoše kralju, koji im dopusti da se povedu za poganskim običajima. I sagradiše u Jeruzalemu borilište, kako to običavaju pogani, prepraviše svoje obrezanje i otpadoše od svetoga Saveza.“
Relikvijari srednjevekovnih hrišćanskih crkava hvalili su se hektolitrima krvi Isusove i mleka device Marije, čitavim šumama drveta s originalnog krsta raspeća, delovima tela hiljada mučenika koji su, sudeći po broju istovremeno pokazivanih ostataka, ponekad bili višeglavi, da o broju ruku, nogu i drugih organa ne govorimo. Otud nije čudo što se srednjovekovne crkve diče i mnoštvom sačuvanih kožica od Hristovog obrezivanja koje je, po jevrejskom običaju, obavljeno osmog dana po rođenju: danas je to praznik koji po gregorijanskom kalendaru pada 1. januara.
Najstariji podatak o kožici Isusa Hrista je zapis od 25. decembra 800. godine, kada je Karlo Veliki dragocenu relikviju poklonio papi Leonu III, koji ga je krunisao kao rimskog cara. Karlo Veliki je tvrdio da je kožicu dobio od jednog anđela dok se molio u Svetom grobu; prozaičnija priča kaže da je bila venčani dar od vizantijske carice Irine. Relikvija se čuvala u Lateranskoj bazilici u Rimu; kasnija tradicija kaže da je njena autentičnost potvrđena jednom vizijom svete Brigite od Švedske. Kožica je ukradena tokom opsade Rima 1527. godine. Nemački vojnik koji ju je ukrao zarobljen je u selu Kalkata, 47 km severno od Rima. Bačen u tamnicu, dragoceni relikvijar sakrio ju je u svojoj ćeliji, gde je ponovo nađen 1557. godine.
Kalkata je bila obavezna destinacija hodočasnika sve dok lokalni sveštenik nije prijavio da je ukradena 1983. tokom godišnje procesije na seoskim ulicama.
Istraživanje rukopisa i tradicije pokazuje da je u evropskim gradovima tokom srednjeg veka bilo, zavisno od interpretacije, osam, dvanaest, 14 ili čak 18 različitih Isusovih kožica.
Antverpen je kožicu dobio kao poklon kralja Baldvina Jerusalemskog 1100. godine. Nestala je 1566, ali još postoji kapela u kojoj je držana. Opatija Šaru tvrdila je da su monasi kožicu dobili na poklon od Karla Velikog; početkom XII veka je u Rimu pokazana papi Inoćentiju III uz molbu da potvrdi njenu autentičnost, što ovaj nije prihvatio. Kasnije je kožica nestala, sve dok je 1856. majstori koju su renovirali opatiju nisu pronašli u uzidanom relikvijaru. Pronalazak je izazvao žestok teološki sukob sa pobornicima autentične kožice u Kalkati. Posledica je bila pretnja ekskomunikacijom za svakog ko pominje relikviju i, potom, brisanja Dana svete kožice iz crkvenog kalendara na Drugom vatikanskom koncilu, mada praznik neke crkve i dalje obeležavaju.
Mnoštvo svetih kožica nestalo je ili uništeno tokom Reformacije i Francuske revolucije. Posle krađe relikvijara sa svetom kožicom u Kalkati 1983. godine izgleda da više nema „živih“ svetih kožica.
