O čoveku, svetu i veštačkoj inteligenciji

Melanholija mašina je knjiga filozofskih ogleda o nama i veštačkoj inteligenciji. Njena autorka je profesorka Fakulteta dramskih umetnosti dr Divna Vuksanović, ekspert u filozofskom i medijskom istraživanju veštačke inteligencije, i autorka brojnih književnih dela.

...

Istražujući granice između ljudskog i veštačkog, od identiteta u eri poznog kapitalizma do etike autonomnih sistema, digitalnog totalitarizma, savremenih ratova, umetnosti i estetike, Divna Vuksanović je pokušala da rasvetli transformaciju odnosa između čoveka i tehnologije. U njenom središtu je dijalektički odnos između tehnologije i slobode, racionalnog i emotivnog, algoritma i sećanja.

“VREME”: Zbog čega su mašine melanholične, kao što piše u naslovu vaše knjige?

DIVNA VUKSANOVIĆ: Naslov ne treba razumeti kao tvrdnju da su mašine doslovno melanholične. Naprotiv, poenta je u pomeranju i zameni mesta između čoveka i mašine u savremenom tehničkom okruženju. Melanholija se ovde pre svega odnosi na ljudsko iskustvo gubitka – odnosa prema objektu, prema sebi i prema smislu postojanja, što je klasično zapažanje, mišljeno i u psihoanalitičkom i u filozofskom interpretativnom ključu.

U savremenom tehnološkom kontekstu, dolazi, zapravo, do paradoksalnog procesa: ljudi se sve više ponašaju kao da su deo automatizovanih Sistema VI, dok se mašine u sve većoj meri “humanizuju”. Stoga veštačka inteligencija nije nekakva neutralna tehnička infrastruktura, već ona postaje mesto u kojem se razmena između ljudskih i tehničkih entiteta intenzivira. Melanholija se zato može razumeti i kao estetska i estetička kategorija, tj. kao način na koji se gubitak smisla, objekta i stabilnog identiteta pojavljuje u savremenim kulturnim formama. Ona nije oznaka za puko psihološko stanje; ona je način artikulisanja jedne epohalne transformacije odnosa između čoveka, sveta i tehnologije.

Ima li prostora za paniku? Da li je problem u “humanizovanju” mašina ili u nastaloj mogućnosti da ljudi, oslonivši se na njih, prestanu da razvijaju sopstvene lične, naučne, kreativne i mentalne kapacitete?

Pitanje (medijske) panike u vezi sa veštačkom inteligencijom neretko je pogrešno postavljeno jer polazi od pretpostavke da je problem u “inteligenciji” mašina. Suštinsko pitanje je, u stvari, kako se menjaju saznajni okvir i društveni odnosi posredstvom VI pošto veštačka inteligencija ne deluje samo kao tehnološki alat, već i kao bazična infrastruktura današnjeg tumačenja stvarnosti. Pritom, rizik ne leži u tome što će mašine “preuzeti” ljudske aktivnosti, već u postepenoj transformaciji načina na koji se formiraju odluke i znanje. To se vidi već u svakodnevnoj upotrebi algoritamskih preporuka – od izbora garderobe, filmova i muzike na platformama za strimovanje, do navigacije i optimizacije avionskih ruta – pri čemu se individualni izbor sve češće oslanja na prethodno strukturisane modele a ne na neposredno razumevanje situacije.

U knjizi postavljate distinkciju između razuma, koji ima ulogu u analiziranju i baratanju podacima (što delimo sa veštačkom inteligencijom), i uma, koji postavlja pitanja o sebi, svetu i odnosu ta dva (što je karakteristično samo za ljude). Kako jasnije prikazati taj odnos, odnosno dokle mašina može, a gde “ne može da dođe”?

Razliku između razuma i uma razumem kao diferenciranje operativne i refleksivne dimenzije mišljenja. Razum, prema mom shvatanju, podrazumeva sposobnost obrade, analize i povezivanja podataka, i u tom smislu postoji delimična uporedivost između ljudskog mišljenja i delovanja sistema VI. Um, međutim, označava sposobnost postavljanja pitanja o smislu, o sopstvenim pretpostavkama i granicama vlastitog saznanja. To je refleksivni nivo mišljenja koji nije samo tehničke, nego je i egzistencijalne, kulturne i istorijske prirode. Stoga granica između čoveka i mašine nije u “brzini” ili “tačnosti” izvršenih operacija, već u sposobnosti samorefleksije, kao i u kapacitetu za etičko i estetsko prosuđivanje i kreativnost.

Da li smatrate da smo duboko ušli u transhumanizam, a da to nismo ni primetili?

Transhumanizam je proces koji ne mora da bude jasno ideološki artikulisan kako bi bio operativan. U tom smislu, elementi transhumanističke logike – spajanje tehničkog i biološkog, proširenje ljudskih kognitivnih sposobnosti putem tehnologije – već su prisutni u svakodnevnim tehnološkim i društvenim odnosima. Dakle, pravo pitanje nije da li smo “ušli” u eru transhumanizma, nego u kojoj meri ga već živimo.

Uz pomoć veštačke inteligencije danas svako može postati umetnik. Da li će umetnici biti nadglasani kakofonijom stvaralaca VI?

Danas, uz pomoć veštačke inteligencije, gotovo svako može da generiše “umetnički” sadržaj, što menja samu strukturu polja umetnosti. Produkcija VI se, zapravo, često manifestuje kroz forme tzv. “visokog” kiča, što, uostalom, nije strano ni velikom delu savremene produkcije unutar tzv. kreativnih industrija. No, mislim da će uskoro doći do jasnijeg razdvajanja između kreativnih industrija i umetnosti mišljene u užem, autentičnom smislu reči. Prve će u velikoj meri moći da budu automatizovane i zamenjene sistemima generativne produkcije, dok će druga sfera ostati vezana za autore koji deluju samostalno ili u saradnji sa tehnologijom. Shodno tome, ne bih govorila o “nestanku” umetnika, već o restrukturiranju polja umetnosti: deo produkcije činiće industrijska i algoritamska logika, dok će se drugi deo koncentrisati oko autentičnog stvaralačkog čina, koji može biti ljudski ili hibridan, ali će svakako ostati vezan za specifičan tip autorstva i iskustva.

Kao članica Upravnog odbora Estetičkog društva Srbije, pokušavate da doprinesete razvoju kulture i okupljanju savremenih umetničkih stvaralaca. Kako se suprotstaviti šundu i rijaliti programima u našem javnom prostoru?

Fenomen šunda ne posmatram kao jednostavnu opoziciju “visoke” i “niske” kulture, već kao pitanje načina na koji se određuje šta uopšte postaje vidljivo u javnom prostoru. U savremenim medijskim formatima, uključujući rijaliti programe, dolazi do pomeranja granice između privatnog (ličnog) i javnog, pri čemu se privatni život transformiše u spektakl. Međutim, uloga kulturnih institucija nije u moralnoj zabrani takvih fenomena, već u pokušaju da se očuvaju i afirmišu prostori refleksije i kritičkog mišljenja u savremenoj kulturi. Problem, dakle, nije šund kao takav, već nestajanje prostora u kojem se uopšte može misliti.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!