Nove potere za zlatom

U poluvremenu finalne utakmice Jugoslavija-Turska u hodnicima dvorane „Abdi Ipekči“ sreo sam Žarka Paspalja, legendu jugoslovenske košarke. Napustio je komentatorsko mesto grčke (!?) televizije da popuši cigaretu koje se ne odriče ni posle dva infarkta. Samouvereno je rekao: – Nema brige, lagano dobijamo do kraja.

Njegovi generacijski drugovi Vlade Divac, Saša Đorđević i Zoran Savić bili su na tri različita kraja sveta, daleko od Istanbula, ali i te kako „u njemu“. Divac jedini nije video meč jer se do Los Anđelesa nije „dobacio“ nijedan od satelita, ali je preko telefona bio informisan o kretanju rezultata.

„Super, napravili su veliku stvar od koje će i oni i jugoslovenska košarka živeti narednih deset godina, baš kao što smo u Zagrebu, posle osvajanja prve zlatne medalje, započeli jedan pobednički ciklus. Istanbul je nova prekretnica naše košarke. Do poslednjeg časa dvoumio sam se da li da igram, i sada sam srećan, zbog igrača, što sam odoleo iskušenju. Pokazalo se da im nisam potreban, da mogu i bez mene i bez bilo koga iz moje generacije. Oni su se nametnuli sami kao generacija, i to je najbolje što je moglo da se desi. Pričao sam sa Peđom, posebno mi je drago zbog njega. Najzad je osvojio zlatnu medalju sa Jugoslavijom, verujem da će ih biti još mnogo. Treba istaći i ulogu Bodiroge, koji je kao kapiten znao da preuzme odgovornost i povede tim u najvažnijim momentima. Ubeđen sam da počinje nova era dominacije jugo-košarke“, kaže u razgovoru za „Vreme“ Vlade Divac.

Saša Đorđević, koji Istanbul pamti po onoj čuvenoj trojci u istoj dvorani kojom je Partizanu doneo titulu prvaka Evrope 1992, zbog povrede nije sa Real Madridom na turneji u Argentini. Utakmice je pratio u Madridu: – Oduševljen sam. Momci su igrali čvrstu a lepu košarku, to je najbolja kombinacija. Možda ukupan kvalitet šampionata nije bio kao, recimo, onaj 1995, kada smo na putu do zlata morali dvaput da tučemo Litvaniju sa Sabonisom, Marčuljonisem, Karnišovasom i ostalim asovima, ali to nije naš problem. Cela evropska košarka je u tranziciji i ko se brže i bolje prestroji ima sve šanse da dugo dominira. Mi smo na najboljem putu, iza nas su Španci s izuzetno perspektivnim timom. Turci su solidni ali sumnjam da bi ovakav rezultat napravili bilo gde van svoje zemlje“, kaže Đorđević.

Sale Nacionale ima i svoju teoriju o razlozima naše dominacije: „Za sve su krivi, odnosno zaslužni, naši treneri koji nas uče da pobeđujemo od malih nogu. Oni su oduvek znali da tradicionalnom borbenom duhu našeg naroda – u najpozitivnijem smislu te reči – nadograde vrhunske sportske rezultate, čije je ponavljanje razvilo psihološku stabilnost. Drugi faktor je neprekidni lanac najvećih asova koji su uvek inspiracija za one koji dolaze. Korać, Daneu i njihova generacija prvim medaljama počeli su da krče put ka vrhu i popularišu basket. Posle su došli Ćosić, Simonović, Kapičić, Šolman, Plećaš, pa Slavnić, Kićanović, Dalipagić, Delibašić, pa onda moja generacija, a sad stižu novi momci iza kojih su još mlađi. Ovoj generaciji pripadaju i Radmanović, Vujanić, Varda… A kadeti su nam tri puta zaredom prvaci Evrope. Ma nema zime za nas, šta su bronza u Parizu i neuspeh u Sidneju u poređenju s uspešno obavljenom smenom generacije i budućom dominacijom? Pešić je napravio veliku stvar za kratko vreme, on je majstor svog posla ne samo kao stručnjak već i kao animator, kao čovek koji ume da stvori atmosferu, da motiviše. Zato i nema igrača koga je on trenirao a koji ga ne voli i koji o njemu neće reći sve najbolje.

Zoran Savić je mečeve gledao u Barseloni i kaže da se nije uopšte uzbuđivao jer je „bio siguran“ da će naši biti prvi: – Najlepše od svega je što je napravljena bezbolna smena, imamo superperspektivan tim koji će obeležiti narednih 7-8 godina. Bilo je zadovoljstvo gledati igru naše reprezentacije. Čak i kad su protivnici imali prednost nije bilo nervoze, bilo je samo pitanje vremena kada će stvari doći na svoje mesto. Velike zasluge ima Pešić, koji je majstorski ukomponovao ekipu i odlično je vodio“, kaže Savić.

KOMPLIMENTI SA SVIH STRANA: Ocene trojice asova jugo-košarke ne razlikuju se mnogo od onih koje su izrekli strani posmatrači. Kompletna evropska štampa složna je, kao retko kada, u oceni da je Jugoslavija bila apsolutno i superiorno najbolja. Nekoliko naslova potrkepiće ovu tezu:“ Jugoslavija gazduje Evropom, Jugoslavija, tek jedan početak“ („Gazeta delo sport“), „Jugoslavija ohladila Tursku svojom osmom titulom“ („Marka“, Madrid), „Jugoslavija povratila evropsku hegemoniju“ („As“, Madrid), „Jugoslavija zadovoljila pravdu i povratila kontinentalni tron“ („La Razón“, Madrid), „Niko i ništa ne može da zaustavi Jugoslaviju“ („El Pais“).

Izveštač „Asa“ Alehandro Delmas zaključio je izveštaj sa finala ovako: „Navijači Jugoslavije vikali su: „pomozi bože“ (Dioas, ayudanos). A Napoleon je rekao: Bog pomaže onima koji imaju više artiljerije: Yu-gos-la-via.“

U nezvaničnim razgovorima sa kolegama iz cele Evrope slušali smo samo komplimente za igru i ponašanje naših momaka koji su i na marketinškom planu bili za čistu desetku. U hotelu Crawn Plaza, u kome su bile smeštene sve reprezentacije, bili su dostupni svima. Sedeli su sa prijateljima, pijuckali koka-kolu, delili autograme, slikali se s ushićenom decom i, naravno, odgovarali na brojna pitanja još brojnijih novinara (bilo je akreditovano oko 800 izveštača, apsolutni rekord).

Kolega Bil Skuntis iz Atine, verovatno najuticajniji grčki košarkaški novinar, osvedočeni prijatelj naše košarke i naših igrača, zagrlio je i poljubio Bodirogu posle finala a onda u šali rekao: „Vi ste moj ‘rezervni tim’, moji su odavno ispali, ali Jugoslavija sa četiri Grka (Stojaković, Gurović, Jarić, Tarlać) u timu i grčkim jezikom kao ‘drugim zvaničnim’ uvek ima sve moje simpatije. Nisam ni sumnjao da ćete biti šampioni“.

Na konferenciji za štampu Pešić nije zaboravio da podseti na značajan detalj: ova Jugoslavija ima osam do deset miliona stanovnika (zavisi ko se sve „broji“ u Jugoslovene); ona stara imala je 22 miliona. SFRJ je imala evropska zlata 1973, 1975, 1977, 1989. i 1991; SRJ je najbolja 1995, 1997 i 2001, a kontinutet medalja nije preskočen ni 1999. kada je osvojena bronza. Ako se svemu dodaju svetsko zlato iz 1998. i olimpijsko srebro iz 1996, ispada da je nova, skraćena Jugoslavija za šest godina osvojila šest trofeja: četiri zlata, jedno srebro i jednu bronzu. Jedini kiks desio se u Sidneju, ali, kao što reče Đorđević, šta je jedna preskočena medalja u poređenju s otvorenom perspektivom za najveće domete ? PEŠIĆ PRAVI IZBOR: Kako se „kalilo“ zlato? Početak treba tražiti u novembru i decembru prošle godine kada se KSJ odlučio da mesto selektora ponudi Svetislavu Pešiću. Nije na odmet podsetiti da je „Vreme“ u tekstu „Pešić, pravo rešenje“ tada dalo punu podršku izboru istaknutog stručnjaka. Pokazalo se da je rešenje bilo najbolje moguće. Pešić je kao hrabar i otvoren čovek od početka govorio šta misli, sviđalo se to nekome ili ne. Neki su ga na početku priprema optužili da „previše kuka“, ali je on i tada rekao neke istine koje nisu prijatne ali su za dobrobit jugoslovenske košarke.

Nespornim stručnim autoritetom i urođenim šarmom stvarao je atmosferu, složio asove, njihov „ego“ stavio u funkciju tima, postigao da rivali za mesto u timu budu najbolji prijatelji, da cela družina diše jednim dahom. Na čisto stručnom planu afirmisao je Drobnjaka i Gurovića, dosadašnje epizodiste kada bi uopšte ušli u tim, lansirao je Jarića, reafirmisao Šćepanovića, potpuno vratio Obradovića, čije je iskustvo (jedini preko 30 godina) u finalu došlo do punog izražaja, složio Bodirogu i Stojakovića, „upario“ nekadašnji Partizanov tandem Tomašević-Drobnjak, znalački iskoristio Tarlaća… Milojević, Rakočević i Vesa Petrović igraće više neki drugi put, a oni koji iz ovih ili onih razloga nisu bili spremni da ispoštuju sve Pešićeve zahteve i zato su otpali razmisliće drugi put šta im je preče.

POGLED KA INDIJANAPOLISU: Novinari su još iste večeri posle trijumfa Jugoslavije pitali Pešića šta misli o svetskom prvenstvu iduće godine u Indijanapolisu. Odgovorio je jedino moguće: „Polako, ima vremena.“ Španska agencija „EFE“ je u komentaru istim povodom, ocenila da je jugoslovenski tim poslao „ozbiljnu poruku američkom drim timu V“, a novinari su počeli da špekulišu može li ova i ovakva Jugoslavija da potuče Amerikance, i to na njihovom terenu. Može ili ne može, hoće ili neće, sada i nije bitno. Važno je da će se narednih 12 meseci o tome pisati, nagađati, analizirati iz svih uglova. Najlepše od svega je što će evropska košarka podgrevati nadu, ma kolika ona bila, da će Jugoslavija možda okončati nepobedivost američkih „timova snova“ koji 1992, 1994, 1996. i 2000, na tri olimpijade i jednom svetskom prvenstvu, nisu izgubili nijedan meč. Sa Željkom Rebračom, koji se dogodine sigurno vraća generaciji kojoj pripada, sa ostalim kandidatima koji će se i te kako tući za jedno ili dva „slobodna“ mesta, i Jugoslavija će ponovo imati svoj drim tim, i to za mnogo godina.