Ni tamo, ni ovde

Dobar drug mi se javlja ovih dana i kaže da se seli. Treći put za sedam godina. Ovog puta napušta Nemačku i ide u Englesku. Kaže: vizni sistem Engleske je sada bolji za njegovu profesiju, a i važno mu je da zna jezik zemlje u kojoj je. Nemački ni posle toliko godina nije dobro savladao. Slušam i prepoznajem u njegovom glasu istu drhtavicu koju sam i sām imao. Deset godina sam proveo kao psiholog u Nemačkoj, slušao iste priče, gledao iste oči.

Svako preseljenje je kao malo umiranje. Nije to samo jezik koji će morati da nauče, nije samo birokratija koju će morati da preguraju. To je borba sa samim sobom, večita podeljenost. Moj drug će u Londonu opet morati da objašnjava odakle je. Opet će morati da pojednostavljuje svoju istoriju za strance, da je prepakuje u format koji oni mogu da svare. “Ah, Serbia… Belgrade… Yes, yes, I know…” A ne znaju ništa.

Fenomen je masovan: između 2013. i 2018. godine, čak 5,7 miliona ljudi poreklom sa Zapadnog Balkana živelo je u inostranstvu. U Nemačkoj, broj zaposlenih državljana Zapadnog Balkana skočio je za 149 odsto u periodu od 2015. do 2024. godine, velikim delom zahvaljujući regulatornim olakšicama.

IZMIŠLJENI IDENTITETI, REALNE SUDBINE

Moćni mada ne tako upadljivi faktori koji teraju ljude sa Balkana jesu slaba socijalna zaštita i duboko nepoverenje u institucije. Odlazak nije samo potraga za poslom već i za predvidljivošću i sigurnošću.

Erozija poverenja u ključne državne institucije (zdravstvo, obrazovanje, pravosuđe, administraciju) stvara hroničnu neizvesnost. Građani se suočavaju sa korupcijom, klijentelizmom i osećajem da pravila ne važe jednako za sve. S druge strane, za mnoge, nekoliko godina rada u Nemačkoj omogućava rešavanje stambenog pitanja ili pokretanje posla, što bi u domovini bilo nezamislivo.

Ja sam se vratio u Srbiju. Ali povratak nije kraj priče, to je samo novo poglavlje. Jer kad jednom odeš, zauvek ostaješ negde između. Čak i kad si fizički tu, deo tebe je tamo. U nekoj berlinskoj ulici, u nekom berlinskom kafeu, u čekaonici kod psihologa gde si slušao tuđe ispovesti a mislio svoje misli.

I dok mi drug priča o engleskom zdravstvenom sistemu, čujem ono što ne govori. Čujem strah. Čujem umor. Čujem večitu potragu za mestom koje ćemo zvati dom, a koje stalno izmiče, kao horizont pred kojim trčimo.

Dok sam radio kao psiholog-pripravnik u Berlinu, ordinacija mog šefa je često ličila na mali komad Balkana usred Brandenburga. Kroz nju su prolazili programeri i doktori, građevinski radnici i profesori, spremačice i arhitekte. Različite priče, isti obrasci.

Odluka o migraciji, iako podstaknuta racionalnim argumentima, u svojoj suštini je duboko emotivan čin. To je prvi, često previđani, izvor stresa. Potencijalni migrant živi unutrašnji konflikt. Na jednom tasu je obećanje bolje budućnosti, a na drugom bolno napuštanje svega poznatog, porodice, prijatelja, jezika, kulture, mirisa i ukusa zavičaja. Ovaj proces je obeležen anksioznošću, tugom zbog predstojećeg rastanka i strahom od nepoznatog. To je svesno prihvatanje gubitka zarad potencijalnog dobitka, a taj psihološki teret počinje da se akumulira mnogo pre nego što se kroči na tlo strane zemlje. Primer je doktorka iz Beograda. Klasičan slučaj onoga što zovemo “anticipatorna nostalgija”. Još nije ni spakovala kofere, a već je patila za zemljom koju napušta. Paradoksalno, ta nostalgija je bila jača pre odlaska nego posle. To je poznati mehanizam odbrane, mozak se priprema za traumu tako što je unapred proživljava.

Najteži su bili oni u fazi “kulturnog šoka”. To je period kad prođe faza medenog meseca, kad je sve novo i uzbudljivo. Odjednom, stvarnost udari. Jezik koji si mislio da znaš postane pretežak, birokratija koju si mislio da razumeš postane nepremostiva, a osećaj usamljenosti se uvuče u kosti. Ali najzanimljiviji fenomen koji sam primetio je ono što zovemo “identitetska fluidnost”. Video sam kako ljudi razvijaju različite verzije sebe: jedna za posao, jedna za nemačke prijatelje, jedna za nepoznate ljude, jedna za porodicu kod kuće. To nije šizofrenija, već fascinantna sposobnost adaptacije. Kao da razviju set različitih socijalnih maski koje menjaju po potrebi.

Posebno fascinira fenomen “inverzne adaptacije” kod povratnika. Ljudi koji su odlučili da se vrate kući često doživljavaju teži kulturni šok nego kad su odlazili. Zemlja koju su ostavili više nije ista, a ni oni nisu isti. To je ono što u struci zovemo reverse culture shock, kad ti rođena kuća postane strana.

Kao bivši psiholog u nemačkom zdravstvenom sistemu, često sam se susretao sa onim što Laura Gosner i njene kolege sa Instituta za tržište rada (IAB) nazivaju “spiralom isključenosti”, tihom patnjom migranata koja se ne manifestuje kao akutna kriza, već kao podmukla, svakodnevna borba. Možda najbolje mogu da objasnim kroz priču klijentkinje, profesorke matematike iz Beograda. Nakon pet godina u Nemačkoj, savršeno savladanog nemačkog jezika i posla u gimnaziji, došla je na terapiju zbog onoga što Karoline Majer i saradnici opisuju kao “kompleksni post-migracioni sindrom”.

Počnimo od birokratskih stresora kao primarnih okidača anksioznosti kod migranata. Svako čekanje na radnu ili boravišnu dozvolu, svaki proces priznavanja diplome nose sa sobom vrstu anksioznosti. Moja klijentkinja je to opisala upravo onako kako Ana Mijić sa Univerziteta u Beču definiše u svojoj studiji o bosanskim izbeglicama, kao “permanentno stanje privremenosti”. Pored izolacije, iskustva suptilne ili otvorene diskriminacije na radnom mestu, pri traženju stana ili u svakodnevnim interakcijama, dodatno narušavaju samopouzdanje i stvaraju osećaj nepripadanja i neprihvaćenosti. Socijalni stresori su izraženi kod migranata sa Balkana. Jezička barijera nije samo problem komunikacije, ona je fundamentalna prepreka za formiranje novog identiteta. “Umem da predajem o kvazarima na nemačkom”, svedoči jedna obrazovana klijentkinja, “ali ne umem da ispričam vic.” To je ta gorko-čarobna barijera! Diskriminacija je, prema nalazima Valtera i saradnika, često suptilna ali konstantno prisutna. Jedan klijent, programer iz Novog Sada, artikulisao je upravo ono što Ana Mijić naziva “paradoksom pripadnosti”, konstantnu potrebu za dokazivanjem prava na pripadanje.

foto: ap photo / jae c. hong

DEVALVACIJA ZNANJA

U kontekstu ekonomskih stresora, studija IAB iz 2023. pokazuje da devalvacija kvalifikacija (downskilling) nije samo finansijski, već duboki psihološki udarac.

Prema podacima, 70 odsto visokoobrazovanih migranata sa Zapadnog Balkana u Grčkoj i sličan procenat u Italiji i Španiji rade poslove ispod svojih kvalifikacija. Bugarska psihološkinja Petija Genkova, koja istražuje u Osnabriku, u analizi pokazuje da ovaj fenomen “profesionalne dezintegracije” ima dalekosežne posledice: od narušavanja samopouzdanja do potpunog preispitivanja životnih odluka. Laura Gosner sa IAB naglašava da ovaj proces profesionalne degradacije često vodi u začarani krug. Migranti prihvataju poslove ispod kvalifikacija kao “privremeno rešenje” dok ne nauče jezik ili nostrifikuju diplome. Međutim, iscrpljujući fizički rad i često prekovremeni sati ostavljaju malo energije i vremena za učenje jezika ili pripremu za stručne ispite. Tako “privremeno” postaje trajno stanje stvarajući ono što Genkova naziva “zamkom nekvalifikovanog rada”. Prema njenim nalazima, čak 45 odsto visokoobrazovanih migranata i nakon pet godina boravka ostaje zarobljeno u poslovima koji ne odgovaraju njihovom obrazovanju.

Ovo ima posebno snažan uticaj na mentalno zdravlje jer je profesionalni identitet često ključni stub samopoimanja kod obrazovanih migranata. Njegovo narušavanje vodi ka onome što ona naziva “sindromom odloženog života”, stanjem u kojem osoba konstantno živi u iščekivanju povratka svom pravom profesionalnom i životnom putu.Valter i saradnici su u studiji iz 2023. dokumentovali kako ova profesionalna degradacija posebno teško pogađa migrante sa Balkana, gde kulturološki postoji snažna veza profesionalnog statusa i ličnog dostojanstva. Njihovo istraživanje pokazuje da 67 odsto ispitanika doživljava “intenzivan stid” kada razgovara sa porodicom i prijateljima u domovini o prirodi posla koji obavlja, što dodatno komplikuje njihove transnacionalne odnose i pojačava osećaj izolacije.

Porodični stresori su, prema Valteru, najpouzdaniji prediktori lošeg mentalnog zdravlja. Ta fizička razdvojenost stvara ono što Majer definiše kao “hroničnu relacionu traumu”, stalnu pozadinsku tugu koja postaje deo identiteta. Svi ovi stresori se, kako Karoline Majer naglašava u svojoj studiji, ne samo sabiraju, oni se međusobno pojačavaju u onome što ona naziva “kaskadnim efektom stresa”. Kad si umoran od borbe sa birokratijom, manje energije imaš za učenje jezika. To je ona spirala koju Gosner opisuje u analizi integracionih procesa.

Studija Petije Genkove i saradnika otkrila je zanimljiv, kulturološki specifičan faktor za srpski uzorak. Među ispitanicima iz Srbije primećena je izražena težnja ka jedinstvu između različitih etničkih grupa na osnovu govora istog jezika i zajedničkog rešavanja problema. Srpski jezik se percipira kao ključni, ujedinjujući faktor koji nadilazi etničke podele.

Takođe, primećeno je postojanje mentaliteta usmerenog na razvijanje strategija za izbegavanje međuetničkih konflikata. Ovo sugeriše da za srpske migrante jezik nije samo puki alat komunikacije, već sidro za očuvanje kolektivnog identiteta u stranom okruženju. U dijaspori, gde su svi “naši”, nekadašnje podele postaju manje važne u odnosu na zajedničko poreklo i jezik.

A onda dolazimo do onog što Ana Mijić naziva “kriza transnacionalnog identiteta”. To nije više pitanje “ko sam ja?”, već “ko sam ja postao/la u procesu kulturne translacije?” Jedan klijent mi je to opisao upravo onako kako Genkova definiše u svojoj studiji – kao “život u stalnom prevodu”. Posebno je zanimljiv fenomen koji Ana Mijić naziva “retroaktivna nostalgija”, čežnja ne za mestom koje si napustio, već za verzijom sebe koju si tamo ostavio. To je ona bolna svest koju Vignjanska opisuje kao “nepovratnost identitetske transformacije”. Sve ovo stvara ono što Valter i saradnici definišu kao “hronični adaptacijski sindrom”, stanje stalne psihološke mobilizacije. To je, kako Majer zaključuje, kao da živiš u stalnoj pripravnosti, uvek spreman da se prilagodiš.

I možda najvažnije, ovo nije stanje koje prolazi sa vremenom. Ono se transformiše, evoluira, ali ostaje. Nakon deset godina u Nemačkoj, moji bivši klijenti i dalje nose te terete potvrđujući ono što Genkova naziva “permanentnom tranzicijom”. To nije izlečenje, već adaptacija na hroničnu bolest nepripadanja.

NOVAC KOJI RAZDVAJA

U najnovijoj studiji, Matilda Peterson Bustamante opisuje fenomen koji je postao gotovo endemičan za Zapadni Balkan: novčane pošiljke iz inostranstva nisu samo finansijske transakcije, već duboko emotivni činovi koji stvaraju složene psihološke veze i zavisnosti. Dok porodične potpore iz inostranstva značajno poboljšavaju materijalno blagostanje porodica koje ostaju, one istovremeno produbljuju emotivnu prazninu. Prema njihovim podacima iz 2024. godine, čak 82 odsto porodica koje primaju redovne novčane pošiljke pokazuje značajno povišene nivoe stresa i depresije.

Ono što Alida Vračić u analizi za Evropski savet za spoljne odnose naziva “ekonomijom zavisnosti” stvara začarani krug: što više novca migrant šalje, to je veći pritisak da ostane u inostranstvu. Njeni podaci pokazuju da prosečan migrant sa Zapadnog Balkana šalje između 15 i 40 odsto svojih mesečnih primanja kao porodičnu potporu, često na štetu sopstvenog životnog standarda i mentalnog zdravlja. Laura Gosner je dokumentovala kako ovaj “zlatni kavez” posebno teško pogađa visokoobrazovane migrante. Prema njenim nalazima, 73 odsto njih živi značajno ispod svojih mogućnosti kako bi mogli da održe očekivani nivo novčanih pošiljki “kući”. Doznake iz inostranstva postaju svojevrsna “valuta ljubavi”, materijalna naknada za fizičko odsustvo. Ali ta kompenzacija, kako pokazuje jedna studija, često stvara duboke psihološke probleme na obema stranama. Deca postaju “siročad porodičnih potpora”, kako ih Peterson Bustamante naziva, materijalno zbrinuta, ali emotivno osiromašena.

Ovaj sistem stvara dvostruki pritisak na migrante: s jedne strane, moraju da “uspeju” u novoj zemlji, a s druge da konstantno dokazuju taj uspeh kroz redovne novčane pošiljke. To stvara ono što nazivamo “sindromom permanentnog duga”, osećaj da nikada nije dovoljno, da se žrtva nikada ne može adekvatno nadoknaditi. Paradoksalno, upravo doznake koje bi trebalo da olakšaju život često postaju zlatni kavez koji zaključava i pošiljaoca i primaoca u ciklus međuzavisnosti iz kojeg je sve teže izaći.

Moj drug sa početka priče mi se javio opet, nakon što je doneo konačnu odluku o preseljenju u London. “Razmišljao sam”, kaže, “o povratku u Srbiju. Ali kad malo bolje razmislim, šta bih ja tu radio kao naučnik? Nema laboratorija koje su mi potrebne za istraživanja. Verovatno bih morao da radim nešto daleko ispod svog obrazovnog nivoa, da predajem u srednjoj školi ili tako nešto. S druge strane, ako ostanem ovde još desetak godina, imaću britansku penziju.” U njegovim rečima čujem svu težinu onoga što Ana Mijić naziva “paradoksom povratka”. Čak i kad želimo da se vratimo, zemlja koju smo napustili više nema infrastrukturu za naše profesionalne živote. To nije samo pitanje plate, to je pitanje mogućnosti da nastavimo da budemo ono što jesmo.

I tako se zatvara krug priče o savremenom egzodusu sa Balkana. Novčane pošiljke održavaju porodice kod kuće, ali produbljuju jaz između dva sveta. Zemlja porekla ostaje u začaranom krugu. Bez najobrazovanijih kadrova ne može da razvije infrastrukturu koja bi ih privukla nazad, a bez te infrastrukture oni ne mogu da se vrate.

Ostaje nada da će neke buduće generacije uspeti da prekinu ovaj ciklus. Da će jednoga dana odlazak biti slobodan izbor, a ne nužda. I da će povratak biti mogućnost, a ne nostalgični san o kojem razmišljamo dok šaljemo novac kući.

Do tada, ostajemo između dva sveta, sa britanskim penzijama i balkanskim srcima.

Autor je psiholog