Nevidljivi deo filma

Da li znate šta je storibord? Ako je odgovor odričan, to samo znači da niste svedok nastajanja filmskog dela, a ne da ste neinformisani. Naime, storibord je prolazna faza tokom složenog procesa kreiranja animiranog filma, igranog filma koji obiluje efektima, reklamnog ili muzičkog spota i mnogih drugih upotreba pokretnih slika i, ma kako ambiciozno i efektno bio urađen, nikada nije u fokusu gledalaca. Međutim, bez storiborda (ili „knjige snimanja“) rad na animiranom filmu (a često i igranom) pretvara se u neizvesnu avanturu, u posao bez nade da će biti završen u predviđenom roku i na zamišljen način.

Režiseri igranih filmova, mahom oni koji su imali likovno obrazovanje, obavezno su crtali storibord posle pisanja scenarija, a pre početka realizacije filma. Naime, ubedljivo nacrtan storibord za igrani film obezbeđuje jasan prenos rediteljeve ideje o budućim scenama svim učesnicima u projektu: kamermanu, scenografu, glumcu… Često su za taj posao angažovani strip crtači kako bi zamišljene scene po direktnim savetima režisera bile uverljivo vizuelizovane. Čuveni su Ejzenštajnovi storibordi za filmove Krstarica Potemkin ili Aleksandar Nevski, u kojima su zapisane čak i note muzike, kao i dijagrami pokreta u filmu. Alfred Hičkok je posebnu pažnju posvećivao storibordu u fazi pripreme filma. Trifo u studiji o Hičkoku, u priči o snimanju Ptica, kaže: „Nisam odugovlačio sa rešenjima i brzo sam skicirao različita kretanja ličnosti u filmu.“ Hičkok, koji je filmsku karijeru započeo kao dizajner tabloa za neme filmove, voleo je sam da skicira scene filmova. Za poznatu scenu tuširanja u Psihu angažovao je čuvenog dizajnera Sola Basa, koji je nacrtao glavu tuša gledanu iz pozicije kupača i postavio je simetrično, tačno u sredinu kadra. Spilberg je za svoje filmove angažovao čuvene strip crtače (Indijana Džons, ET i drugi) koji su se na špicama zvali „storibord umetnici“ ili „produkcioni ilustratori“. Najčuveniji storibord za nerealizovani film svakako je onaj Mebijusov (Žan Žiro) rađen za film Dina Žodorovskog. Kao jedina vizuelizacija nepostojećeg filma, izdat je u luksuznom izdanju posvećenom ovom projektu.

U autorskom animiranom filmu, gde je režiser obično i crtač, i animator, i kolorista, i dečak koji ide po burek, nema razlike u terminima „storibord“ i „knjiga snimanja“. Međutim, u marketinškim agencijama razlika postoji. Tamo se storibordom naziva posebno pažljivo i efektno doteran „strip“ koji se pokazuje naručiocu koji bi trebalo da finansira kampanju, film, reklamu ili drugo. Kad zadovoljni naručilac odobri projekat, agencija daje da se napravi knjiga snimanja. Ona je slobodnije nacrtana nego storibord i služi ekipi filma da definiše sve detalje izrade, da precizno predstavi redosled dešavanja, realnu kompoziciju kadra, pokrete kamere, rakurse, planove… Tek tada ekipa može da pristupi realizaciji.

Tokom rada na svojim animiranim filmovima, nemalo vremena posvećivao sam izradi storiborda, možda i dvostruko duže nego za izradu samog filma. Za film Lalilonska kula, za koji sam imao sreću da ga 1987. godine prihvati čuveni „Zagreb film“, napravio sam tri verzije storiborda. U prvoj, glavni junak izgovara tekst, što je u sledećoj verziji izbačeno, zapravo pretvoreno u sliku, pokret i zvuk. Treći storibord na kraju sadrži potpis direktora produkcije Joška Marušića, čime je potvrđeno da je projekat prihvaćen i ide u produkciju.

Izložba „Storyboard“, koju je pionirski osmislila i postavila istoričarka umetnosti Marija Ristić u Srećnoj galeriji SKC-a, počinje da popunjava prazninu koja postoji u našoj izlagačkoj praksi. Izložbom je predstavljen reprezentativan izbor radova domaćih i stranih ilustratora, strip crtača i animatora različitih rukopisa, stilova i koncepata: od slobodno i skicuozno postavljenih crteža Mirka Ilića, koji su pravi primer utilitarne knjige snimanja, do neuobičajeno brižljivo doteranih toniranih crteža Bobana Savića Geta. Mogu se tu videti vizuelizacije reklamnih spotova, značajnih autorskih animiranih filmova, predložaka scena za važne igrane filmove – deo storiborda Borivoja Grbića za Kusturičin film Na mlečnom putu, pomenutih Getovih crteža za Čarlston za Ognjenku ili skice za animirani detalj kapljice na početku filma Mi nismo anđeli, koji traje samo nekoliko sekundi. Osim pomenutih autora, treba navesti i ostale s obzirom na to da je ovo moguće jedinstvena izložba storiborda kod nas: Aleksa Gajić, Aleksa Jovanović, Aleksandar Stanković, Dedadarko, Dražen Kovačević, Enrico Marini, Iva Ćirić, Ivan Šainović, Jovan Ukropina, Milan Mišić, Pasquale del Vecchio, Predrag Ginevski, Rastko Ćirić, r.m.Gera, Siniša Banović, Tiberiu Beka, Tod Carter, William Cogo, Željko Pahek.

Na plakatu i letku izložbe „Storyboard“ u tri slike prikazana je lepa auto-stoperka (autorka izložbe?) na pustom drumu. Iz daljine se polako približava automobil, ali nedovoljno da bismo uočili ko je to, da li auto-stoperka ima sreće ili je u opasnosti, jer poučeni iskustvima iz raznih filmova postali smo, možda i previše, oprezni. Da li je vozač dobronamerni strip crtač ili surevnjivi nadmeni kritičar? Hoće li devojka biti spasena ili će vozilo samo projuriti i prekriti je prašinom? Saznaćemo to, moguće je, na sledećoj izložbi, ako na osnovu ove sadašnje istoričari umetnosti prihvate da je i storibord umetnost.