Nepodnošljiva lakoća izbora: Mnoštvo koje parališe

Kad predaješ nemački budućim studentima koji sanjaju o životu i studijama u Nemačkoj, pre ili kasnije počnu da te pitaju i nešto što nije u udžbeniku: „Šta da upišem?“ To pitanje se ponavlja, iznova, u različitim oblicima, nekad tiho, u pogledu, nekad glasno, sa nemirom: „Da li je to pravi izbor?“

„Sloboda izbora“ postala je najteži okov današnjeg studenta. Paradoksalno, što više mogućnosti imamo, to smo manje sposobni da donesemo odluku i budemo njome zadovoljni. Ovaj fenomen, koji je Alvin Tofler još 1970. nazvao „preopterećenost izborom“, danas doživljava svoju kulminaciju u obrazovnom sistemu.

Toliko je opcija da se čini kao da živimo u vremenu neograničenih mogućnosti, a zapravo smo zarobljeni u kavezu sopstvene neodlučnosti. Nekada je izbor bio jednostavan: medicina, pravo, ekonomija. Tu iza ćoška. Danas su tu: bioinformatika, veštačka inteligencija, održivi razvoj, digitalni marketing… pojmovi koji zvuče primamljivo ali istovremeno zastrašujuće nejasno. Pa sve to potencijalno u Berlinu, u Beču, ili ipak u Lajpcigu?

Ova priča o studentskoj paralizi pred izborom fakulteta samo je mikrokosmos mnogo većeg fenomena. Svi mi danas živimo u svetu preopterećenom opcijama. Od izbora životnog partnera na dejting aplikacijama, preko izbora karijere koja se može promeniti jednim onlajn kursom, do izbora mesta za život u globalizovanom svetu. Svaka odluka postala je istovremeno lakša za doneti i teža za podneti.

Zamislite osamnaestogodišnjaka koji stoji pred desetinama fakulteta, stotinama smerova i hiljadama mogućih kombinacija. Umesto da ga ova raznovrsnost ispuni osećajem slobode i mogućnosti, ona ga parališe. Psiholog Beri Švarc je 2004. godine ovo nazvao „paradoksom izbora“, fenomenom gde previše opcija vodi do kognitivnog zamora i smanjenog zadovoljstva konačnom odlukom.

Ta paraliza nije samo metafora. Ona se manifestuje kroz nesanicu, anksioznost, depresiju. Mladi ljudi se osećaju kao da svaka pogrešna odluka može da im upropasti život. A sve odluke deluju pogrešno kada ih ima previše.

Odnos između broja izbora i zadovoljstva nije pravolinijski. Umesto toga, prati takozvanu „Obrnutu U-krivu“. Na početku, malo izbora je bolje nego nikakav. Optimalna tačka je negde oko 5-7 jasno različitih opcija. Ali današnji student je gurnut daleko desno na toj krivi, gde obilje izbora postaje teret koji parališe.

Ovo nije samo teoretska konstrukcija. Vidimo je svakodnevno u učionicama, na konsultacijama, u studentskim domovima. Vidimo je u očima maturanata koji dolaze na dane otvorenih vrata fakulteta, naoružani brošurama i statistikama, a ipak potpuno izgubljeni u moru informacija.

Zašto je baš ova populacija najranjivija?

Zato što izbor fakulteta nije trivijalna odluka poput biranja usisivača ili vrste kafe. To je odluka koja se doživljava kao životno definišuća. Pritisak je ogroman. Mladi moraju istovremeno da procenjuju svoja interesovanja, sposobnosti, finansijske mogućnosti, perspektive zapošljavanja, lokaciju studiranja.

I dok društvo slavi mnoštvo izbora kao vrhunac slobode, realnost je drugačija. Svedoci smo generacije koja je paralisana sopstvenim privilegijama, zarobljena u večitom preispitivanju, nesposobna da se pokrene u bilo kom pravcu jer svaki pravac izgleda istovremeno i primamljivo i zastrašujuće.

Sistem dizajniran da osnaži mlade postao je izvor duboke psihološke uznemirenosti. Umesto da ih oslobodi, preplavio ih je mogućnostima koje ih parališu. A možda je baš ta paraliza simptom dubljeg problema: sistema koji je postao složeniji od naše sposobnosti da se nosimo s njim.

Anatomija studentske paralize

Kada sledeći put vidite studenta kako satima prelistava brošure fakulteta, skroluje kroz sajtove univerziteta i još uvek ne može da odluči, znajte, to nije samo neodlučnost. To je mozak koji je dostigao svoje biološke granice.

Pre neki dan, na času, jedna maturantkinja je nervozno otvorila telefon da mi pokaže svoje „istraživanje“. Na ekranu se ukazala šarena tabela sa kolonama „za i protiv“, ispunjena sitnim slovima. Crvena za eliminisane opcije, žuta za one koje još razmatra, zelena za favorite. „Prošle nedelje sam bila sigurna“, rekla je tiho, „Prevela sam sve na nemački, spremila dokumenta i krenula da se prijavljujem. A onda mi je Instagram algoritam, kao da zna šta tražim, izbacio reklamu za novi program. Modernija oprema, niže školarine, mogućnost prakse i tamo, ali i kod nas, u Srbiji, preko leta…“ Zastala je, uzdahnula. „Povukla sam prijavu istog dana“.

Njen slučaj nije usamljen. To je samo vidljiva manifestacija nevidljivog neurološkog kolapsa. U vremenu kada nam društvene mreže i pretraživači neprestano serviraju „bolje opcije“, kada svaki klik otvara nove mogućnosti, naš mozak više nije samo preopterećen: on je u stanju permanentne panike pred lavinom izbora koja ne prestaje da nadolazi.

Kada mozak kaže „dosta“

Još 1956. godine, naučnik Džordž Miler otkrio je nešto fascinantno: ljudski mozak može istovremeno da obrađuje samo „sedam plus-minus dva“ komada informacija. Novija istraživanja su još pesimističnija. Nelson Kauan tvrdi da je taj broj bliži četiri. Zamislite sad studenta koji pokušava da uporedi desetine fakulteta, od kojih svaki nosi gomilu podataka o programu, troškovima, lokaciji, perspektivama. Njegov um nije programiran za takav podvig.

To je kao da pokušavate da ubacite sadržaj velike biblioteke u jednu malu kutiju za cipele. Nešto mora da ispadne, da se polomi, da se deformiše. I upravo to se dešava u glavi budućeg studenta. Ne može sve da stane, sistem se blokira.

Moderna psihologija ima ime za ovo: Teorija kognitivnog opterećenja. Kao što motor automobila ima svoj limit nakon kojeg počinje da se greje i štuca, tako i naš um ima granicu preko koje jednostavno ne može da procesuira nove informacije. Svaki sajt fakulteta, svaka brošura, svaki savet… sve to je dodatno opterećenje na već prenapregnut sistem.

Na jednom Quora forumu, anonimni brucoš je napisao: „Prošle godine sam aplicirao na 12 fakulteta. Imao sam prosek 4.8. Pohvaljen u gimnaziji iz fizike i za muzičke nastupe. Mislio sam da će mi to olakšati izbor. Umesto toga, primljen sam na 9 mesta. Tri meseca nisam spavao, izgubio sam par kila. Na kraju sam bacio novčić. I na kraju nisam nikuda otputovao. Bar ne još“. Ovo zvuči kao ekstrem, ali ilustruje suštinu problema.

U svetu gde svaki nemački, austrijski ili skandinavski univerzitet nudi obećanje boljeg života, mapa mogućnosti postaje toliko detaljna da zaklanja sam put. Statistike govore jezikom egzodusa: 84 odsto pripadnika Generacije Z prijavljuje da se suočava sa krizom mentalnog zdravlja (Annie E. Casey Foundation (AECF), 2021), a među onima koji planiraju odlazak, taj procenat (ovo su moja nagađanja) mogao bi biti i viši.

Previše jela vodi u glad

Posebno je zanimljiv fenomen „zamora od odlučivanja“. Kao baterija koja se troši, naša sposobnost donošenja odluka slabi tokom dana. Istraživanja pokazuju da studenti koji su predugo vagali opcije kasnije prave lošije izbore i postižu slabije rezultate na testovima. Um koji je iscrpljen beskonačnim poređenjem fakulteta teže će rešiti običan matematički zadatak.

Na kraju se javlja ono što psiholozi nazivaju „paralizom analize“: stanje u kojem osoba toliko analizira da postaje nesposobna da donese bilo kakvu odluku. Paradoksalno, što više informacija prikupljamo, to smo nesigurniji. Student pravi složene tabele, gleda beskrajne YouTube snimke o rangiranju fakulteta, i na kraju zna manje nego na početku.

To je kao da ste ušli u restoran sa menijem od 500 jela. Umesto da vam toliki izbor pruži zadovoljstvo, vi završite paralisani, nesposobni da odlučite, možda čak i gladni napustite lokal. Možda je vreme da preispitamo sistem koji stavlja osamnaestogodišnjake pred tako složen zadatak. Jer njihovi mozgovi nisu evolucijom pripremljeni za ovoliku količinu izbora.

Dodatni tereti

Erik Erikson, jedan od najuticajnijih razvojnih psihologa, identifikovao je kasnu adolescenciju kao presudno vreme za rešavanje psihosocijalne krize „Identitet naspram konfuzije uloga“. To je period kada mlada osoba treba da odgovori na pitanje „Ko sam ja?“.

Zamislite da pokušavate da odaberete savršen poklon nekome koga uopšte ne poznajete. Bez znanja o njihovim interesovanjima, vrednostima, željama. Svaki izbor deluje podjednako moguć i podjednako pogrešan. Tako se oseća student u procesu izbora fakulteta: kao stranac koji bira poklon za sebe iz budućnosti.

Posebno je zanimljivo kako ova difuzija identiteta stvara začarani krug koji psiholozi nazivaju „maladaptivnim perfekcionizmom“. Što manje znamo ko smo, to više tražimo spoljašnje potvrde da smo doneli ispravnu odluku. Istraživanja dosledno povezuju „perfekcionističke brige“ i „socijalno propisani perfekcionizam“ sa povišenom „anksioznošću pri izboru karijere“ i stanjem koje se naziva „zastoj u odlučivanju“ (decisional stuck).

Moderna tehnologija je ovaj problem učinila još akutnijim. Društvene mreže su postale katalizator onoga što Herbert Sajmon naziva „ograničenom racionalnošću“ (bounded rationality): situacijom u kojoj pokušavamo da donesemo savršeno racionalnu odluku u uslovima koji to čine nemogućim. Sajmon je identifikovao dva tipa donosilaca odluka: „maksimizatore“, koji moraju da pronađu apsolutno najbolju opciju pregledajući sve mogućnosti, i „zadovoljitelje“, koji traže opciju koja je „dovoljno dobra“. Paradoksalno, maksimizatori su uvek manje zadovoljni svojim izborima i skloniji kajanju.

Jao! (nakon odluke)

Mislili ste da je najteže doneti odluku? Prevarili ste se. Pravi pakao počinje nakon što ste konačno odlučili. Preopterećenje izborom nije jednokratni udar. To je otrov koji se polako širi kroz sve pore vašeg akademskog života.

Psiholozi to nazivaju posebnom vrstom anksioznosti koja se javlja nakon odluke. To nije obična nervoza ili stres. To je toksična mešavina kajanja, sumnje i opsesivnog preispitivanja koja može da preraste u kliničku depresiju. Sloboda izbora, koja je trebalo da bude oslobađajuća, postaje zatvor sa prozorima kroz koje vidite sve što ste možda propustili.

Ekonomisti imaju hladan termin za ovo: „oportunitetni trošak“. To je vrednost svih propuštenih prilika. Ali kada pred sobom imate stotine mogućih fakulteta i smerova, taj trošak postaje nepodnošljiv. Svaka propuštena opcija je kao mali nož koji se zabada u vaše zadovoljstvo izabranim fakultetom. Čak i ako ste upisali tačno ono što ste želeli, sama činjenica da postoji toliko alternativa čini vašu sreću manjom.

Leon Festinger je ovo nazvao „kognitivnom disonancom“, mentalnim razdorom koji nastaje kada se sudaraju dve suprotne misli. „Izabrao sam ovaj fakultet“ protiv misli koja nas prati godinama: „Onaj drugi je ipak bio bolji“. Ali kod studenata ova disonanca nije samo pitanje pogrešnog izbora. Ona je egzistencijalna pretnja. Jer kada birate fakultet, vi ne birate samo školu. Vi birate identitet, ko ćete postati.

I tu leži srž problema. Kada kasnije posumnjate u svoj izbor fakulteta, vi ne mislite „Izabrao sam pogrešan fakultet“. Vi mislite „Ja sam pogrešna osoba“. To nije više samo akademska odluka. To je identitetska kriza. A u doba društvenih mreža, kada vam algoritmi neprestano pokazuju sve „bolje“ opcije koje ste propustili, ta kriza postaje hronična.

Sistem visokog obrazovanja, sa svojom opsesijom „pravih izbora“ i „najboljih odluka“, stvorio je generaciju mladih ljudi koji ne mogu da uživaju u onome što su izabrali jer su paralisani mišlju o onome što nisu. To nije više obrazovni sistem, to je mašina za proizvodnju kajanja.

Drevna mudrost

Kažu da je car iz jedne Borhesove priče toliko voleo mapu svog carstva da je naredio da je naprave u prirodnoj veličini. Na kraju je mapa prekrila zemlju, a car je izgubio svet koji je želeo da razume. Ta slika danas nije metafora, to je dijagnoza. Generacija Z živi upravo na toj karti, u svetu optimizovanih univerzitetskih sajtova i bleštavih mogućnosti, gde visokoprodukcijski video snimci kampusa (iz drona, što da ne?) i statistike o zapošljavanju prekrivaju stvarni život zemlje ispod njih kao digitalna magla.

Kada kažemo da ne znaju šta žele, kada ih optužujemo za neodlučnost ili paralizu pred izborom, mi propuštamo suštinu o današnjim maturantima i studentima: oni su možda prva generacija koja jasno vidi da tradicionalni kompasi više ne pokazuju sever. U svetu gde je jedina konstanta promena, a jedina izvesnost neizvesnost, njihovo oklevanje nije mana. To je možda jedini racionalan odgovor.

Kao Borhesov car, i mi smo stvorili mapu koja je prekrila stvarnost. Ali za razliku od cara, mi smo na toj mapi izgubili ne samo svet, već i one koji bi trebalo da ga naslede. Možda je vreme da prestanemo da krivimo generaciju što ne ume da čita mapu i počnemo da preispitujemo sistem koji je od stvarnosti napravio lavirint bez izlaza. Jer kada mladi danas izlaze na ulice Beograda, Pariza, Berlina, Tbilisija… oni ne traže samo nove mape. Oni traže pravo da sami nacrtaju svoj put.

Autor je psiholog